Saburo Sakai - Samuraj

280 

Loading.... (view fulltext now)

Loading....

Loading....

Loading....

Loading....

Texto completo

(1)

Saburo Sakai

(2)

SADRŽAJ

1. Potomak slavnih Samuraja ... 4

2. U ratnoj mornarici... 8

3. Prvi let... 11

4. Mornarički pilot II klase... 16

5. Napad kineskih bombardera ... 22

6. Fudžiko Niori ... 28

7. Perl Harbor... 36

8. Protiv "leteće tvrđave"... 42

9. Amajlija... 45

10. U najvećem vazdušnom okršaju ... 50

11. Pod erupcijom vulkana... 58

12. Aerodrom u Leju... 65

13. Rođendan cara Hirohite... 73

14. Predstraža u džungli... 82

15. Bombardovanje Tokija... 89

16. Danse macabre... 94

17. Osinje gnezdo... 98

18. Trideset i sedma pobeda... 101

19. Midvej ... 104

20. Port Moresbi... 110

21. Gorak ukus pobede... 122

22. Gvadalkanal... 127

23. Operacija oka... 148

24. Roditeljski dom... 161

25. Smrt admirala Jamamote... 167

26. Ivo Džima... 172

27. Let bez povratka... 189

28. Žrtve... 208 29. Hacujo... 212 30. Kamikaze... 219 31. Jedini preživeo... 227 32. Hirošima... 231 33. Dodatak... 239

(3)

Predgovor

Knjiga SAMURAJ bivšeg vazduhoplovnog asa japanske Carske mornarice u drugom svetskom ratu pojavljuje se sada na srpskohrvatskom jeziku, pošto je doživela više izdanja u zemljama protiv čijih se pilota Saburo Sakai ogorčeno borio, a objavljena je i u slovenačkom prevodu. Time se jugoslavenskim čitaocima pruža prilika da se, pored inače oskudnih prevoda japanskih dela, pogotovo iz vazduhoplovne publicistike, upoznaju sa krutom disciplinom u japanskoj vojsci, tokovima rata, naravima i običajima ove daleke zemlje u kojoj su kamikaze - očajnici ratne katastrofe i militarističkog bezumlja - veličani do lažne slave bogova.

Kada se pažljivo pročitaju Sakaijevi redovi, nailazi se i na njegov kritički stav prema događajima koji su se odvijali vratolomno - od uspeha vojničkog Japana do Hirošime i kapitulacije. Takav se utisak neminovno nameće s obzirom da je Sakai, kao hronolog, jednostavno izvodio zaključke, svestan katastrofe koja se približavala. On iznosi činjenice koje ukazuju na realnost: dok je Tokio, a i ostalo stanovništvo ostrvskog Japana bilo uljuškivano treštećom svirkom marševa, prekidanom informacijama o pobedama Carske vojske i mornarice, piloti i ostali učesnici borbe bili su svesni neminovnog poraza. Sakai, koji je došao u Tokio i na ulicama video ruševine, a ljude odevene u prnje, konstatuje: "Zvučnici na ulicama su i dalje parali uši trubeći vojne marševe i slaveći izmišljene pobede... Od svega toga spopala me je muka. Nikada nisam ni sanjao da ću morati da budem svedok tako očiglednog i podlog obmanjivanja svojih sugrađana".

Sakai je bio protiv samoubilačkih napada koje su izveli piloti kamikaze 25. oktobra 1945. godine severoistočno od Suluana na Filipinskim ostrvima. Tu svoju logiku beskorisnog Žrtvovanja potvrđuje kritikujući i sva ostala sredstva za isforsirano podizanje morala. Takve 'pozorišne predstave' za Sakaija predstavljale su duhovni poraz japanskih oficira koji su nastojali da svoje vojnike, a i sebe, impresioniraju žarom i surovošću minulih vremena.

"Hoće li to da zaustavi svetleća zrna iz helketovih mitraljeza"? — pita se Sakai. — "Kao pilot lovac cenio sam više nego išta mudrost verovanja u sopstvenu snagu i veštinu da izbegnem smrt, koja nikada nije bila dalje od delića sekunde iza mene". Saburo raskida lance tradicije i lažne discipline: sa leta bez povratka, kada je cela jedinica bila određena da se baci na neprijateljeva brodovlje — jer je bio besmislen svaki let u starom tipu aviona protiv superiornijih američkih vazduhoplovnih snaga — on se ipak vraća sa dvojicom mladih i neiskusnih pilota.

SAMURAJ je knjiga koja nas hronološki upoznaje sa početkom, tokom i krajem rata na Dalekom istoku. U centru pažnje su autorovi opisi vazdušnih bojeva

(4)

i nastojanje da se znanja stečena tokom obuke te školovanja upotpunjuju svakodnevnim iskustvima u letovima.

U knjizi su, na romantičan način, prikazana i tri ženska lika: majke, koja trezveno razmišlja o ishodu rata; Fuđike Niori, kćeri tokijskog univerzitetskog profesora čiju bračnu ponudu odbija na gotovo besmislen način; i Hacuje, buduće žene, koja nalazi snage da svira Mocartove sonate dok okolo padaju bombe iz američkih bombardera.

(5)

l. Potomak slavnih samuraja

Na Kjušuu, najjužnijem od japanskih glavnih ostrva, nalazi se mestašce Saga, na pola puta između dva veća mesta, za koje su Amerikanci saznali tek u novije vreme. U pristaništu Sasebo bila je usidrena većina brodova Sjedinjenih Američkih Država koji su sudelovali u korejskom ratu, a sa betonskih pista aerodroma Ašije poletali su američki lovci i bombarderi, i na spornom poluostrvu s one strane Cušimskog tesnaca napadali Kineze i Severnokorejce.

Mesto Saga je već nekoliko puta bilo poprište vojnih akcija u Cušimskom tesnacu. I preci moje porodice bili su ratnici u japanskoj armiji, koja je 1592. godine iz Sage krenula na Koreju. Neprijatan zaplet poslednjeg korejskog rata bio je ponavljanje prošlosti. Taj davni korejsko-japanski sukob došao je na mrtvu tačku godine 1597, kada je kineska dinastija Ming vojnom silom stupila na stranu stanovnika severnog dela Koreje.

Moja porodica je vojničkog porekla. Moji preci su dugi niz godina verno služili feudalnom gospodaru u Sagi — sve do onih dana devetnaestog veka kada je on po vladinoj naredbi koja je zahtevala spajanje oblasti, morao da svoje imanje prepusti carskoj upravi.

U feudalno doba, kada je japansko stanovništvo bilo podeljeno na četiri kaste, moja porodica je uživala sve posebne povlastice najviše i vladajuće kaste, poznate po imenu samuraji-vojnici. Samuraji su, van zemaljskih briga svakodnevnog života, živeli gordo i nisu morali da se bave ličnim problemima, kao što je, npr., zarada.

Ceo svoj vek posvećivali su pokrajinskim vlastima i stalnom vežbanju za slučaj kada su morali da pokažu svoju ratničku sposobnost. Za sve životne potrebe samuraja bio je zadužen njihov gospodar, bez obzira na seljačke bune ili neke druge spoljašnje uticaje.

Ukidanjem kastinskog sistema, u devetnaestom veku, ponosnom samurajskom rodu zadan je uništavajući udarac.

Jednim potezom uskratili su im sva nekadašnja posebna prava i prinudili ih da postanu trgovci, ili seljaci, i da se prilagode načinu života za koji nisu ni najmanje bili sposobni.

Zato je moralo da se očekuje da će većina samuraja da osiromaši, životari, služi i dirinči od jutra do mraka na malom imanju. Zaista je tako i bilo. Ni moj deda nije bio u boljem položaju nego njegovi drugovi. Na kraju je dobio malo imanje i grčevito se dao na posao, da bi obezbedio najnužnije za život. Od tih dana do danas je moja porodica bila među najsiromašnijima u selu. Na tom imanju sam se rodio 26. augusta 1916. godine, kao treći od četiri sina, pored još tri kćerke.

(6)

Ironija sudbine je htela da moj život krene gotovo istim putem kao i moga dede. Kada se augusta 1945. Japan predao Saveznicima, bio sam prvi preživeli as svoje domovine sa priznate šesdeset i četiri pobede u vazdušnim borbama. Na završetku rata otpustili su me iz bivše carske mornarice i zabranili mi da stupim u bilo kakvu državnu službu. Bio sam bez prebijene pare i zanimanja kome bih se posvetio, kako bih se prilagodio svetu koji se svugde oko mene rušio. Kao i moj deda, izdržavao sam se najmukotrpnije fizičkim radom i tek posle nekoliko godina teške borbe za život uštedeo sam toliko da sam otvorio malu štampariju, koja mi je postala izvor prihoda.

Obrada zemlje na imanju od jednog jutra, blizu mesta Saga, pala je u potpunosti na leđa moje majke, koja je morala da se brine za svoje sedmero dece. Da bude gore, majka je uz ovo neprestano rintanje ostala udovica kada mi je bilo jedanaest godina. Sećam je se iz tog vremena kao žene koja neprestano i neumorno radi, držeći moju mlađu sestru vezanu na leđima, i čitave sate se saginje nad njivom dirinčeći u najtežim uslovima. Ne sećam se, međutim, da sam ikad čuo pritužbe iz njenih usta. Bila je jedna od najhrabrijih žena koje sam ikad upoznao, prava samurajka, ponosna i nepopustljiva, ali meka srca ako joj se za to pružila prilika.

Ponekad sam se vraćao iz škole plačući, jer su me stariji i veći đaci tukli. Nije pokazivala nikakva razumevanja za moje suze, mrštila se i grdila me: "Stidi se" bila je njena omiljena primedba, "ne zaboravi da si sin samuraja i da ti suze ne priliče."

U seoskoj osnovnoj školi sam naporno učio i svih šest godina bio prvi u razredu. Iskrsle su, međutim, sasvim nepremostive prepreke mom daljem školovanju. Osnovne škole su bile državne i zato je školovanje bilo besplatno, ali za većinu srednjih škola se plaćalo. To je za porodicu Sakai, koja je jedva privređivala za hranu i odeću, bilo nešto potpuno nedostižno. Nismo uopšte računali na darežljivost moga strica u Tokiju, koji se — neočekivano — ponudio da plaća sve troškove mog daljeg školovanja. Bio je dobar službenik u ministarstvu saobraćaja i predložio nam da me usvoji i da se stara o mom celokupnom školovanju. Sa zahvalnošću smo prihvatili tu srećnu okolnost.

Feudalni stalež iz Sage bio je gospodar jedne od privredno najsiromašnijih samostalnih državica. Njena samurajska kasta vekovima je živela više nego skromno i bila je poznata po svojoj spartanskoj disciplini. Bili smo jedina državica u zemlji koja je verski pripadala zakoniku bušida Hagakure i poštovala njegovo osnovno pravilo: "Samuraj mora da živi tako da je uvek spreman da umre". Za vreme rata Hagakura je postao obavezno štivo u svim školama u domovini, ali ja sam ga se još od malih nogu pridržavao. To mi je pomoglo u daljem školovanju i još kasnije u ratnim godinama.

(7)

U Tokiju me je sve zbunjivalo. Nikad ranije nisam video veće mesto od Sage sa njegovih 5000 stanovnika. Zatalasana vreva japanske prestonice bila je za mene nešto neverovatno, a tako i večiti nemir, buka, velike zgrade i sav tempo tog grada, koji je jedan od najvećih na svetu. Shvatio sam, međutim, da je Tokio 1929. godine bio poprište ogorčenog nadmetanja u svim delatnostima. Nisu se samo mladi školovani ljudi naporno borili za službu, već su i deca morala da se nadmeću svim silama za srazmerno mali broj klupa u izabranim školama. Do tada sam mislio da je život seljaka težak. Smatrao sam, takođe, da sam kao najbolji učenik naše škole tokom svih šest godina nešto posebno. Dotad nisam nikad naišao na đake koji su, doslovce, učili dan i noć i koristili svaki slobodni trenutak da prevaziđu svoje drugove! Odabrane tokijske srednje škole, kao prva i četvrta, birale su svoje nove đake između najboljih učenika osnovnih škola. Pored toga su na svakih trideset i pet prijavljenih primali samo jednoga.

Potpuno je jasno da za upis u te čuvene škole nije bilo ni najmanje nade za seoskog dečaka, kakav sam bio ja, sav zbunjen tom tuđom i uznemirujućom sredinom. Zato sam bio van sebe kada su me primili za učenika škole Aojama Gakuin, koju su nekoliko godina ranije osnovali američki misionari. Iako se po ugledu nije mogla meriti sa poznatijim istovetnim ustanovama, ipak nije bila bez ikakvog ugleda.

Moj novi porodični život nije mogao biti prijatniji. Stric je bio preterano ozbiljan i ubeđen da je za decu najbolje ako ih što manje vidiš i čuješ. Sasvim drugačije je bilo sa mojom strinom i njenom decom, sinom i kćerkom, koji nisu mogli biti bolji, prijatniji i prisniji. U toj prijatnoj sredini sam, goreći sav od želje i oduševljenja, pošao u srednju školu potpuno rešen da sigurno zauzmem prijatno mesto "najboljeg u razredu".

Ti snovi su se rasplinuli za manje od deset dana. Moje nadanje da ću opet biti ispred svih učenika snažno se poljuljalo. Ne samo mojim učiteljima, već i meni samom postalo je sasvim jasno da u učenju ima dosta drugih dečaka boljih od mene koji, međutim, u osnovnim školama nikad nisu bili prvi u razredu. To sam teško prihvatio. Znali su mnogo reći, koje su meni bile sasvim nepoznate. I pored napornog učenja noću, nije mi uspevalo da shvatam tako brzo, kao neki drugi.

Jula je bio kraj prvog polugodišta. Moje svedočanstvo, koje me je uvrstilo među prosečne u razredu, razočaralo je strica, a mene je sasvim obeshrabrilo. Znao sam, da je stric preuzeo na sebe sve moje troškove, jer mu se činilo, da sam dete koje obećava i da ću biti "najbolji u razredu". Nije uopšte krio svoje razočaranje zbog mog neuspeha. Zato sam letnji raspust proveo kod kuće i bacio se na učenje. Dok su moji drugovi otišli na odmor, ja sam sve letnje mesece proveo učeći čvrsto rešen da popravim svoj neuspeh u školi. Međutim, već početak školske godine u septembru pokazao je da su moji napori bili uzaludni; nije bilo nikakvog poboljšanja.

(8)

Taj ponovni neuspeh da izborim prvo mesto, doveo me do potpunog očaja. Nisam bio prosečan samo u učenju, već su me nadmašili i u sportu. Bilo je van svake sumnje da ima mnogo dečaka u našoj školi koji su spretniji i sposobniji od mene.

Zbog toga je došlo do neoprostivog popuštanja. Umesto da se i dalje uporno takmičim sa drugovima, koji su nesumnjivo dokazali da su bolji, izabrao sam prijatelje među onima koji su bili prosečni. Ubrzo sam izborio prvenstvo među tim prosečnima, a zatim sam se upustio u sukobe sa najvišim među starijim đacima. Gotovo da nije prošao dan, a da nisam izazvao nekog starijeg na tuču i dobro ga istukao. Bezmalo svako veče vraćao sam se u stričev dom pun modrica i trudio se da ne saznaju za te moje pustolovine.

Prvi udarac došao je na kraju moje prve godine u metodističkoj školi. Tada je razredni starešina jednim pisamcem upoznao mog strica sa činjenicom da su me okarakterisali kao "školski problem". Koliko god je bilo moguće opravdavao sam se zbog tuče, ali, istovremeno, nisam napravio ni najmanji pokušaj da prestanem sa tim jedinim mogućim načinom da samom sebi dokažem da sam "bolji" od starijih đaka. Pisma razrednog postala su sve učestalija i, na kraju, on je zahtevao da stric dođe u školu kako bi usmeno, detaljnije, saznao koliko se nedolično ponašam.

Drugu školsku godinu sam završio gotovo na kraju spiska. To je za moga strica bilo isuviše. U poslednje vreme bivao je sve osorniji u svojim pridikama i sada se konačno odlučio: ne vidi više nikakve svrhe da i dalje ostanem u Tokiju.

"Saburo", bile su njegove poslednje reći, "umorio sam se od te stalne grdnje i sada mi je dosta. Možda sam i sam kriv što nisam bolje pazio na tebe. Bilo kako bilo, ali čini mi se da sam dete ponosne porodice Sakai naveo na prestupništvo. Moraš da se vratiš u Sagu. Bez sumnje", ogorčeno je nastavio, "tokijski život te je pokvario."

Nisam mogao da izustim ni reč u svoju odbranu, jer je sve što je rekao bilo do tančina istina. Bio sam kriv, znao sam to, ali i pored toga priznanja, povratak u Sagu - oh, kakve sramote - nije bio nimalo lakši. Odlučio sam da svoje nevolje nikome ne poverim, posebno ne stričevoj kćerki Hacujo koja mi je postala tako draga. Izgovorio sam se da idem na Kjušu da posetim svoje.

Kada je te večeri voz krenuo sa tokijske glavne stanice na put dug 1300 kilometra do Sage, nisam mogao da zaustavim suze u očima. Osramotio sam svoju porodicu i plašio sam se da se vratim među svoje.

(9)

2. U ratnoj mornarici

Vratio sam se kući na sramotu porodice i još više celog mesta. Da bude gore, na moju porodicu su se tada svalile sve moguće nedaće i živeli smo u krajnoj nemaštini. Majka i moj najstariji brat su od zore do mraka dirinčili na njivama našeg bednog imanja. Ona i moje tri sestre bile su odevene u rite, kućica u kojoj sam odrastao bila je strašno zapuštena.

Svako u mestu me je pri odlasku za Tokio bodrio s najboljim željama i činilo im se da je moj uspeh i njihov.

Sada me niko nije otvoreno grdio niti je rekao bilo šta zajedljivo na moj račun, iako sam ih osramotio. Moglo im se videti na očima da su se stideli. Radije su se sklanjali, da me ne dovedu u nezgodnu situaciju. Zbog ponašanja meštana nisam se usuđivao da idem po naselju i nisam mogao da podnosim njihove prekore. Tako se u meni javila želja da pobegnem iz tog mesta sramote.

Tada sam se setio velikog plakata, koji sam video na železničkoj stanici u Sagi, kojim su pozivali mlade da se dobrovoljno jave u ratnu mornaricu. Vojska mi je izgledala jedini izlaz iz mog neprijatnog položaja. Majka, koja mi je poslednje dve godine nedostajala, bila je žalosna što već odlazim, iako nije mogla da mi ponudi drugo rešenje.

Trideset i prvog maja 1933. godine sam kao šesnaestogodišnji mornarički regrut stupio u vojnu bazu Sasebo, nekih osamdeset kilometara daleko od mog doma. Tamo je počelo novo razdoblje života, užasno stroge discipline i grubosti, koja je premašivala čak i moje najmračnije snove. Tada sam shvatio koliko mi pomaže teški zakonik Hagakure po kome su me vaspitali.

Zapadnjacima bi bilo veoma teško, a možda i nemoguće, da shvate sve grubosti discipline koje smo morali da podnesemo u našoj ratnoj mornarici. Mornarički kaplar ni za trenutak nije razmišljao da li da premlati regruta za koga je mislio da zaslužuje kaznu. Kad god sam prekršio disciplinu, ili kod učenja napravio grešku, kaplar me je doslovno izvukao iz barake.

"Stani uza zid! Sagni se regrutu Sakai!", urlao je, "ovo ti ne činim zato što te mrzim, nego zato što si mi drag i što želim da od tebe stvorim dobrog mornara i desetara. Sagni se!"

Posle tih reći je zavitlao batinom i svom snagom počeo da udara po mojoj uzdignutoj zadnjici. Bol je bio užasan, a jačina udaraca nije slabila. Nije bilo drugoga izbora sem stisnuti zube i očajnički se truditi da ne jaučeš na sav glas. Izbrojao sam čak četrdeset uništavajućih udaraca po svom zadnjem delu. Često sam se od bolova skoro onesvestio. Međutim, padanje u nesvest nije bilo rešenje. Kaplar bi mirno izlio na moje ispruženo telo vedro hladne vode i zaurlao da se

(10)

postavim u prethodni položaj, pa bi nastavio svoje isterivanje discipline, dok mu se, na veliko zadovoljstvo, ne bi učinilo da je izbio sve greške iz moje glave.

Da bi se pri isterivanju prevelikog broja grehova nekog paćenika, obezbedilo i učešće ostalih regruta baze, kod svakog kažnjavanja je svih pedeset pitomaca naše jedinice isturilo svoje zadnjice i svaki je dobio po jedan snažni udarac. Posle takvog vaspitavanja nije se moglo ležati na leđima u postelji. Uprkos svemu tome, nisu nam dozvolili nijedan jedini uzdah u toj našoj bedi. Ako je samo i jedan regrut zastenjao od bola ili straha od te "očinske discipline", sve su regrute, do poslednjeg, šutirajući isterali ili izvukli iz baraka i do iznemoglosti pretukli.

Jasno je da takvo vaspitanje nije moglo da stvori ljubav i naklonost prema našim podoficirima, koji su bili potpuni tirani u isterivanju svoje pravde. Većina ih je imala trideset godina i očigledno su bili osuđeni da svoju službu prožive kao podoficiri. Glavna opsesija im je bila zastrašivanje novih regruta - u ovom slučaju nas. Te tipove smo smatrali sadističkim grubijanima najgore vrste. Za šest meseci neshvatljivo strogog školovanja stvorili su od nas životinje u ljudskom obliku. Nikada se nismo usudili da raspravljamo o naredbama, da sumnjamo u autoritet i nikada da učinimo nešto drugo sem da izvršimo sve naredbe svojih pretpostavljenih.

Postali smo već automati koji su se plašili da misle.

To celokupno školovanje regruta stapalo se u neku maglu stege, učenja, vežbanja, strašnih zamaha batinama, bolnih stražnjica, ranjave i pomodrele kože i trzanja od bolova pri sedenju.

Kada sam završio regrutsku obuku više nisam bio ambiciozan i zanesen dečak, koji je pre nekoliko godina napuštao svoje rodno mesto, da bi savladao tokijski školski sistem. Moj neuspeh u školi, sramota koju sam naneo porodici i regrutska disciplina, sve se to udružilo da me ponizi. Shvatio sam kako je besmisleno raspravljati s onima koji naređuju. Sva moja sebičnost je nestala. Međutim, nikada još, dok sam bio regrut a ni kasnije ni za trenutak nije oslabilo duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema surovim podoficirima.

Kada smo završili obuku na kopnu, kao mornaričkog razvodnika su me poslali na bojni brod Kirišima. Život na moru je bio novi udarac za mene. Mislio sam da će surovo vaspitanje završenih pitomaca posle početne regrutske obuke prestati. Ali nije bilo tako. Ako se nešto izmenilo, bilo je na gore. Već tada sam uporne gajio želju da se probijem, da napredujem i da se uzdignem iznad ponižavajućeg položaja mornaričkog razvodnika. Dnevno sam imao sat slobodnog vremena, pa sam u tim trenucima milosti učio iz školskih knjiga. Postavio sam sebi cilj da me prime u mornaričku specijalizovanu školu. Na taj način bih mogao da steknem posebno znanje iz tehnike, koje mi je bilo neophodno za svako dalje napredovanje.

(11)

Godine 1935. sam uspešno položio ispite na konkursu za mornaričku topničku školu, šest meseci kasnije su me unapredili u čin desetara i ponovo me poslali na more - sada na bojni brod Harunu - gde sam služio kao tobdžija u jednoj od topovskih kula sa topovima od 16 palaca. Život se poboljšao, i posle nekoliko meseci provedenih na palubi Harune, postao sam podoficir.

(12)

3. Prvi let

Japanske carske oružane snage imale su dva roda: kopnenu armiju i mornaricu. Svaki od njih je imao svoje vazduhoplovstvo. Pre drugog svetskog rata i u toku rata nije se nikad ni pomišljalo da se osnuje samostalno vazduhoplovstvo. Mornaričku pešadiju, koju, npr., imaju i Sjedinjene Američke Države kao zaseban rod vojske, nismo nikad imali. Odabrani delovi kopnene armije i mornarice bili su izvežbani za amfibijski način ratovanja, i ove jedinice su izvršavale zadatke koje je u drugih armija obavljala mornarička pešadija.

Sredinom tridesetih godina su se svi mornarički piloti iškolovali u mornaričkoj vazduhoplovnoj školi u Cučijuri osamdeset kilometara zapadno od Tokija. školu su istovremeno pohađale tri klase pitomaca; potporučnici koji su završili mornaričku akademiju u Eta Džimi u zapadnom Japanu; podoficiri koji su već bili u službi i mladići koji su bili spremni da počnu svoju službu u mornarici, kao učenici pilota.

Kada se Japan upustio u rat sa Sjedinjenim Državama, mornarica je svoje škole za obuku pilota proširila u očajničkom pokušaju da bi gotovo kao na tekućoj traci stvarala pilote. Godine 1937. koncepcija masovnog školovanja bila je još potpuno nepoznata. Obuka pilota bila je do kraja usavršena i zato su se samo najbolji izabrani kandidati od celokupnog ljudstva mogli da nadaju da će ih uzeti u širi izbor. U Cučijuri je primljen samo mali broj prijavljenih. Godine 1937, kada sam ja podneo molbu za prijem, izabrali su jedva sedamdeset mladića od preko 1500 prijavljenih kandidata. Zato nije moguće opisati pobedničko slavlje koje me je obuzelo kada sam svoje ime otkrio u spisku sedamdesetorice podoficira primljenih na školovanje. Po prijemu u Cučijuru osećao sam bolesno zadovoljstvo da sam time sprao sramotu neuspeha u tokijskoj gimnaziji. Tako ću svojoj porodici i selu vratiti čast i opravdati nadanje koje su polagali u mene.

Možete da zamislite sa kakvim prijatnim osećanjem sam se vratio u stričev dom u Tokiju na svoje prvo odsustvo.

Nisam više bio beznadan i nepopravljiv mladić koji se ne usuđuje da se suoči sa svojim školskim i porodičnim problemima. Bio sam mladić od dvadesetak godina koga je opravdano obuzimao ponos, bez ijedne trunke na besprekornoj novoj uniformi mornaričkog pilota ukrašenoj sa sedam Meštećih dugmeta i željnog — toliko željnog — da presrećan primi čestitanje stričeve porodice.

Susret sa rođakom Hacujo me je iznenadio. Učenica, devojčica, nekuda je nestala i umesto nje ispred mene je stajala privlačna srednjoškolka od petnaest godina. U njenom pozdravu je bilo nečega više od rodbinske srdačnosti. Sa stricem koji je već od ranije pokazao veliko interesovanje za moj napredak, sam nadugačko i naširoko pričao. Veoma sam mu bio zahvalan, kada sam primetio da se zajedno

(13)

sa mnom raduje kraju moga mornaričkog pripravništva, samostalnom probijanju kroz škole i napredovanju u mornaričkoj hijerarhiji. Opet je bio ponosan na mene. To mi je bilo posebno važno posle onog nekadašnjeg velikog razočarenja. Foseta njegovom domu, susret sa njegovom porodicom, a posebno sa Hacujo, bili su za mene jedan od najsrećnijih događaja poslednjih godina. Posle večere smo celo veče prosedeli u dnevnoj sobi, dok mi je Hacujo, na duga nagovaranja cele porodice, odsvirala na klaviru nekoliko kompozicija.

Hacujo uopšte nije bila neki virtuoz na klaviru. Počela je da uči svirati pre svega tri godine. Ali ja nisam bio neki muzički kritičar, pa mi se njeno sviranje činilo divnim. Nežni Mocartovi motivi, prva poseta tom mom drugom domu posle dugih meseci, Hacujina prisutnost, sve je to bilo beskrajno prijatno. Tu sam prvi put posle mnogo dana osetio lepotu, bliskost i udobnost, umesto surovosti mornaričkog školovanja. Osećao sam se predivno. Ali poseta je bila kratka i morao sam ubrzo da se vratim u školu.

Pilotska škola u Cučijuri nalazila se između velikog jezera i aerodroma sa dve piste duge 3000 i 2000 metara.

Stotine aviona moglo se smestiti pod krovove velikih hangara a aerodrom je neprestano vrio od živosti.

Očigledno me je kod svakog novog školskog programa čekalo novo iznenađenje. Čim sam stigao u novu školu, ustanovio sam da je celo moje pređašnje iskustvo sa mornaričkom disciplinom sasvim beznačajno. Iznenađen, ustanovio sam da su disciplinske mere u mornaričkoj bazi Sasebi bile prijatan doživljaj u poređenju s ovim što me je čekalo u Cučijuri. Čak i mornarička artiljerijska škola bila je u poređenju sa pilotskom pravi dečji vrtić.

"Pilot lovca mora da bude uvek agresivan i nepopustljiv." Tim rečima nas je pozdravio nastavnik fizičkog vaspitanja na početku školskog časa u rvanju. "Ovde u Cučijuri razvićemo u vas ove osobine, ili nikada nećete da postanete mornarički piloti." Nije gubio ni časa i odmah nam je pokazao kako će da nam usadi što veću agresivnost! Nastavnik je na slepo izabrao dva pitomca iz naše grupe i naredio im da se uhvate u koštac.

Pobednik tog dvoboja smeo je da napusti strunjaču.

Njegov protivnik, koji je izgubio tu važnu borbu, nije bio tako srećan. Ostao je na strunjači da bi se ogledao sa sledećim učenikom. Dok god je gubio, morao je da ostane na strunjači, posle svake izgubljene borbe bio je umorniji, primao je sve teže udarce i često bivao i ozleđen. Ako nije bilo drugačije, morao je da se rve sa svakim od šezdeset i devet pitomaca u svom razredu. Kada bi i posle šezdeset i devetog dvoboja još uvek bio pri sebi, tako da se držao na nogama, proglasili su ga sposobnim, ali samo do sledećeg dana. Narednog dana je morao ponovo da se ogleda sa prvim protivnikom iz prethodnog i da nastavi tako dugo dok ne bi nekoga pobedio, a ako mu i to ne uspe morao je iz škole.

(14)

Pošto su svi pitomci bili čvrsto rešeni da ih ne oteraju sa letačke obuke, ti dvoboji su se pretvarali u surove tuče.

Učenike su povremeno mlatili do besvesti. Međutim, to ih nije oslobađalo daljih borbi, koje su bile suština našeg vežbanja. Osvestili su ih vedrom vode i ponovo vratili na strunjaču. Posle mesec dana osnovnih vežbi na zemlji otpočeli smo naše prve časove letenja. Leteli smo uvek pre podne, a u učionicama i na drugim kursevima bili smo popodne. Posle večere imali smo dva časa za učenje osnovnih predmeta, a zatim smo gasili svetlo.

Meseci su polako prolazili i naš broj se neprestano smanjivao. Zahtevali su od nas da budemo iz svih predmeta izvežbani do krajnosti, i zato su pitomca mogli da izbace, ako je i za dlaku prekršio neko pravilo. S obzirom da su mornaričke pilote smatrali elitom cele mornarice, i uopšte svih oružanih snaga, za prestupnike nije bilo mesta.

Kada se približio kraj naše desetomesečne obuke, iz škole je bilo izbačeno četrdeset pet od sedamdeset učenika, koliko ih je bilo na početku. Nastavnici nisu koristili sistem divljačkog kažnjavanja, pod kojim sam živeo na dotadašnjem školovanju, ali smo se njihovih prava da iz bilo kog razloga mogu da iz škole izbace svakog pitomca bojali daleko više nego najgoreg premlaćivanja. To dosledno čišćenje naših redova su nam poslednji put temeljito urezali u glavi uveče uoči promocije, kada su isključili jednog od preostalih učenika. Vojnička patrola ga je zatekla kada je u mestu ušao u jedan, za nas zabranjeni bar gde je nameravao da proslavi svoju promociju.

Prerano je hteo da se proveseli. Kada se vratio u kasarnu naredili su mu da se javi upravi škole. Da bi se opravdao, pitomac je kleknuo pred svoje oficire, ali mu sve to nije pomoglo.

Školska uprava je utvrdila da je učinio dva nedopustiva prekršaja. Za prvi je znao svaki pilot: vojni pilot ne sme nikada, i ni pod kakvim uslovima, da pije alkohol uveče, pre letenja. A sledećeg dana, na svečanosti prilikom promocije, trebalo je da u grupi preleti aerodrom. Drugi od tih grehova nije važio samo za pilote, ali su ga se podjednako strogo pridržavali. Nijedan pripadnik mornarice nije nikad smeo da svoju službu ukalja time što bi ušao u bilo koji lokal proglašen kao "zabranjeni".

Nastava fizičkog vaspitanja u Cučijuri spadala je među najstrožije u Japanu. Jedna od najnezgodnijih prepreka bio je visoki gvozdeni stub za penjanje. Na vrhu toga stuba morali smo da se okačimo o jednu ruku. Pitomac koji nije mogao deset minuta da drži svoju težinu dobio je jak šut u stražnjicu i morao je hitro da se uspuže natrag uz stub.

Na kraju tečaja pitomci, kojima je uspelo da ostanu u školi mogli su da vise okačeni od petnaest do dvadeset minuta.

(15)

Svaki pripadnik Carske mornarice morao je da zna da pliva. Među nama je bilo dosta pitomaca koji su došli iz planinskih oblasti i nisu nikada ni probali da plivaju. Učenje je bilo jako jednostavno. Pitomce su vezivali oko pojasa konopcem i gurnuli ih u okean gde su zaplivali — pa potonuli. I dan danas, kada mi je trideset i devet godina i u telu nosim još parče šrapnela, preplivam pedeset metara za trideset i četiri sekunde. U pilotskoj školi bilo je sasvim obično da se ta razdaljina prepliva za manje od trideset sekundi.

Svaki pitomac morao je da bude sposoban da roni svih pedeset metara i da ostane ispod površine vode najmanje devedeset sekundi. Prosečan muškarac teško može da zaustavi disanje četrdeset ili pedeset sekundi, ali je sve to bilo premalo za japanskog pilota. Moj lični rekord bio je dva minuta i trideset sekundi pod vodom.

Morali smo da izvedemo preko sto skokova u vodu da bi na taj način poboljšali osećanje ravnoteže što nam je bilo od pomoći kasnije kada smo sa našim lovačkim avionima izvodili svakakve akrobacije. Postojao je i poseban razlog zbog kojeg su obraćali naročitu pažnju skokovima u vodu. Kada se instruktorima učinilo da smo se dovoljno izvežbali na dasci za skokove, naredili su nam da skačemo sa visokog stuba na tvrdo tlo. U padu smo morali da napravimo dupli ili trodupli salto i da se dočekamo na noge. Naravno, dešavale su se greške sa žalosnim posledicama.

Parterna gimnastika predstavljala je važan deo našeg telesnog vaspitanja. Ispunjavali smo svaki zahtev nastavnika ili je pitomac morao da napusti školu. Hodanje na rukama je bilo beznačajan početak. Morali smo da održavamo ravnotežu stojeći na glavi, i to prvo pet minuta, posle deset i na kraju je bilo dosta pitomaca koji su dubili na glavi petnaest ili čak više minuta. Mogao sam da održavam ravnotežu stojeći na glavi dvadeset minuta.

Ali za to vreme su mi pitomci pripaljivali cigarete i stavljali ih u usta.

Naravno, takve cirkuske veštine nisu bili jedini fizički zehtevi našeg vežbanja. Omogućili su nam da razvijemo neverovatan osećaj za ravnotežu i koordinaciju mišića, osobine koje su nam u narednim godinama dosta često spašavale život.

Svaki pitomac u Cučijuri bio je obdaren izvanrednim vidom, što je bio jedan od uslova još prilikom prijema.

Svaki slobodni trenutak koristili smo da poboljšamo svoj vid kako bismo i krajičkom oka što bolje videli i mogli da prepoznamo udaljene predmete letimičnim pogledom. Ukratko, uvežbavali smo tehniku koja bi nam dala prednost u odnosu na neprijateljske pilote.

Jedna od naših omiljenih veština bila je da smo pri dnevnom svetlu pokušavali, i stvarno uspevali, da otkrijemo sjajnije zvezde. Prosečan čovek to ne može ako nema nadprosečne oči. Naši instruktori su nas neprestano mučili

(16)

činjenicom da lovački avion udaljen nekoliko kilometara nije nimalo lakše otkriti nego zvezde na dnevnom nebu.

Pilot koji prvi otkrije neprijatelja i prikrade mu se, može da izbori sebi neprocenjivu prednost. Postupno, i sa sve više vežbe dali smo se u lov na zvezde. Zatim smo napravili još korak dalje. Kada smo primetili poneku zvezdu i utvrdili njen položaj okrenuli smo oči za devedeset stepeni i brzo vratili pogled, da bismo se uverili da ćemo je ponovo ugledati. Na takvim sitnicama se kale pravi piloti lovci.

Čini mi se da je sasvim nemoguće ubediti u važnost te neobične sposobnosti čoveka koji ne razume, ili ne poznaje i najmanje detalje bitne za odluku o životu i smrti u delićirna sekunde vazdušnog dvoboja. Znam, da me u svih dve stotine vazdušnih borbi sa neprijateljskim avionima, osim u dva kraća navrata, protivnički lovci nisu nikada iznenadili i nisu mi oborili nijednog pratioca.

U svim slobodnim trenucima, tokom školovanja u Cučijuri, tražili smo način kojim bismo skraćivali vreme reakcije i usavršili naše pokrete. Omiljena veština bila je hvatanje muva u letu. Verovatno smo izgledali smešni kada smo mlatarali rukama po vazduhu, ali je posle nekoliko meseci svaka muva, koja nam je preletela ispred lica gotovo sigurno završavala u našim rukama. Sposobnost da se ovlada iznenadnim i tačnim pokretima potrebna je zbog uskih kabina naših lovačkih aviona.

Ta izoštrenost refleksa nam je ponekad priskočila u pomoć na sasvim neočekivani način. Nas četvorica smo jurili autom brzinom od sto četrdeset kilometara na čas po uskoj cesti, kada je vozač iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i izleteo van ruba druma. Sva četvorica smo kao jedan otvorili vrata i doslovno izleteli iz automobila.

Bilo je nekoliko udaraca i modrica, ali niko od nas nije pretrpeo ozbiljnije povrede, iako je vozilo bilo potpuno uništeno.

(17)

4. Mornarički pilot II klase

Dvadeset i pet učenika 38. klase podoficira, među kojima sam bio i ja, završilo je školovanje krajem 1937. godine. Proglasili su me najboljim pitomcem te godine, i kao nagradu mi uručili srebrni sat, dar našeg cara. Naša grupa od dvadeset i pet mladića bila je tužan ostatak od sedamdeset pitomaca, koje su nekada pažljivo izabrali od hiljadu pet stotina prijavljenih kandidata. Iza nas je bilo osnovno i puno puta omrznuto školovanje. Morali smo, međutim, pre nego što nas pošalju u borbe u Kinu, da izdržimo dopunski staž u jedinicama.

I pored odlične i teške obuke, neprijateljski piloti su kasnije ubili većinu drugova iz moje grupe, još pre nego sto je nesrećnicima uspelo da postignu svoju prvu pobedu. ćak sam ja, koji sam bio obdaren izvanrednim sposobnostima, mogao već u svom prvom vazdušnom dvoboju da postanem žrtva, da je protivnik bio malo agresivniji u našem sukobu. Nema sumnje, da sam se u svom prvom vazdušnom okršaju vrlo nespretno muvao po nebu i da su mi pomoć drugova i neiskustvo neprijateljskog pilota spasli život.

Za mene je vazdušni dvoboj uvek bio težak i zamoran zadatak, koji je izazvao gotovo nepodnošljivu napregnutost. Tada, kada su iza mene već bili prvi dvoboji, i kada sam imao na savesti više neprijateljskih aviona, redovno sam se vraćao iz žestokih vazdušnih sukoba sav iscrpljen. Uvek je nostojala mogućnost da učinim neku naizgled sasvim beznačajnu grešku, koja bi svakako značila smrt u plamenu, u svim vazdušnim akrobacijama, strmim zaokretima, zaokretima sa minimalnom brzinom, kovitima, poluvaljcima, valjcima, sporim valjcima, petljama, imelmanima, okušavanju, vertikalnom penjanju i padanju kao list — u svim tim i još mnogim drugim akrobacijama mogla bi najbeznačajnija greška da me uništi. Na kraju rata bio sam jedini preživeli od tih dvadeset i pet mladića moje klase. Dug i težak rat u vazduhu, koji nam je u početku toliko obećavao, izrodio se u strašnu moru kada smo se, na kraju, beznadežno borili protiv sve veće poplave neprijatelja koju nije bilo moguće zaustaviti.

Tridesetih godina je japanska mornarica svake godine iškolovala približno sto pilota. Strogo rešetanje i izbacivanje, umanjilo je nekoliko hiljada sasvim sposobnih pitomaca na smešno mali broj od sto, ili manje, završenih pilota. Da je mornarica imala malo više para za svoje programe obuke i da je popustila u svom nesnosnom režimu izbora novih učenika za pilote, verujem da bi Japan u drugom svetskom ratu imao više ratnih uspeha. Nema sumnje, kraj bi bio isti. Međutim, strahoviti porazi, koje su poslednje dve godine rata pretrpele naše vazduhoplovne jedinice, ne bi bili tako bolni. Još kada je rat na Pacifiku počeo, i kada su gubici školovanih pilota otkrili uznemirujuću potrebu za sve većim prilivom novih, mornarica je popustila u svom besmislenom režimu obuke. Tada je, međutim, već

(18)

bilo prekasno. Spremnost pilota koje smo obučili u toku rata bila je najblaže rečeno problematična. Ubeđen sam, da bi svih četrdeset i pet pitomaca isključenih iz moje klase za vreme školovanja u Cučijuri, bili mnogo bolji nego mladići koji su obuku završili tokom rata.

Posle završnog ispita rasporedili su nas u razne letačke jedinice da bismo u njima stekli praksu. Mene su poslali u pomorske baze Oita i Omura, na severu ostrva Kjušu. U obema smo vežbali letenje sa kopnenih aerodroma i nosača aviona. Kada sam prvi put video kolika je uvežbanost pilota sa nosača aviona, bio sam snažno potresen.

Njihove akrobacije su me iznenadile, jer su ih izvodili neverovatnom spretnošću. Uprkos svom dugom školovanju, tada sam prvi put posumnjao u svoje sposobnosti. Hoću li uspeti da postanem takav majstor u vazduhu kao oni?

Posebne teškoće mi je pričinjavalo sletanje na nosač aviona. Mesec dana napornog vežbanja — prilaženja i dodirivanja, prilaženja i dodirivanja ponovo i ponovo — konačno je otklonilo moje sumnje. Neobično je da posle tog školovanja više nikad nisam poleteo ili sleteo na nosač. Sve letove za vreme rata izvršio sam sa kopnenih aerodroma.

Posle tri meseca vežbanja na aerodromima i nosačima aviona dobio sam naredbu kojom su me premestili u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na, u to vreme, japanskom ostrvu Formozi. Tempo mornaričkog života se tih dana ubrzao. Rat u Kini se širio na sve veća područja i iznenada se javila hitna potreba za sve većim brojem pilota lovaca, čak i takvih početnika kao što sam ja.

Sa Formoze su me prekomandovali u Kjukijang u jugozapadnoj Kini i tamo sam maja 1938. godine doživeo svoju prvu borbu — za koju ne bih mogao da kažem da je bila srećan početak. Komandantu puka u Kjukijangu nije se činilo da vredi slati novajlije u svakodnevne vazdušne okršaje, jer je bio ubeđen da bi svojim neiskustvom skrenuli na sebe pažnju pilota veterana koji su leteli na kineskoj strani. Zato me je prilično dugo slao na letove nisko iznad bojišta, da pomažemo operacije kopnene vojske. Ti letovi bili su sve drugo nego opasni: japanska armija je na zemlji skršila sav otpor neprijatelja, a u vazduhu iznad bojišta bilo je slabog otpora. Prolazile su nedelje i ja sam besneo, jer su me i dalje slali na te letove podrške. Goreo sam od želje, vređalo mi je ponos, da sam mornarički pilot druge klase i odlučio sam da ću se najvećom hrabrošću ustremiti na neprijateljske avione.

Dvadeset i prvog maja bio sam lud od oduševljenja kada sam svoje ime otkrio među petnaest pilota koje su izabrali da sledećeg dana polete u uobičajenu patrolu na Hankov. Ime Hankov davalo je nade za okršaj, jer je tamo bio glavni kineski nacionalistički aerodrom.

Godine 1938. nismo raspolagali lovcem Zero (Micubiši Zero 52) koji sam kasnije u borbama tako dobro upoznao. Leteli smo na lovcima micubiši tip 96,

(19)

koga su Saveznici kasnije nazvali klod (Claude). Bili su spori i nisu imali naročito veliki dolet. Stajni trap bio je neuvlačeći, a kabina je bila bez krova nad glavom.

Naših petnaest lovaca je dvadeset i drugog rano poletelo iz Kjukijanga i u penjanju se razvrstalo u pet odeljaka u obliku klina. Vidljivost je bila vanredna. Devedeset minuta leta od naše baze do Hankova bilo je slično školskom krstarenju. Nijedan neprijateljski lovac nije se digao u vazduh da napadne našu formaciju i nijedan protivavionski top nije pokušao da nas uznemiri. Izgledalo je potpuno neverovatno da ispod nas besni rat.

Sa visine od tri hiljade metara smo aerodrom u Hankovu videli neobično jasno. Sveza zelena trava se presijavala na jutarnjem suncu i zato nam se glavni neprijateljski aerodrom učinio sličnijim velikom, pažljivo negovanom igralištu za golf. Lovcima, međutim, nisu potrebni takvi sportski objekti i te tri tačke koje sam video da se brzo kreću i dižu ka našim avionima bili su neprijateljski lovci.

Zatim su se iznenada našli na našoj visini, sada veliki, crni i moćni. Bez upozorenja — bar se mom iznenađenom mozgu tako učinilo — jedan od neprijateljskih lovaca se izdvojio iz svoje grupe i zapanjujtićom brzinom ustremio na mog lovca. Za tren su se rasplinuti svi pažljivi i razrađeni planovi o tome šta ću raditi u svom prvom sukobu. Osećao sam kako moji prenapeti mišići nervozno pulsiraju i mada je neprijatno da se danas toga prisećam, istina je da sam se tada tresao od uzbuđenja i iznenađenja, što je taj pilot izabrao baš mene za svoj cilj.

Više puta sam razmišljao o tome da sam se u tim kritičnim trenucima ponašao nerazumno i čitalac će se sa tim mojim zaključkom sigurno složiti. Morao bi da uzme u obzir, da su naše moždane reakcije na tri hiljade metara posle leta od devedeset minuta na toj visini, sigurno manje pouzdane nego na zemlji. Vazduh je redak i zbog toga u mozak dospeva manje kiseonika. Buka motora u otvorenoj kabini i pištanje hladne vazdušne struje koja briše pored vetrobrana, zaglušuju. Nema ni govora, da se može odahnuti za komandama; vrteo sam glavom da bi osmotrio u svim smerovima, kako me ne bi uhvatili nepripravljenog, pomerao sam komandnu palicu, pritiskivao pedale, ručicu gasa i buljio u instrumente i dugmad. Jednostavno rečeno, bio sam potpuno zbunjen.

Zatim su mi u pomoć priskočile navike stvorene za vreme školovanja. Posebno jedan savet za početnike u dvobojima potisnuo je sve druge: "uvek se drži repa vodećeg lovca u svom klinu"! U zbrci pokreta ruku prilegao sam trake svoje kiseoničke maske (kiseonik smo imali za dva sata leta, pa smo morali da ga čuvamo za borbu i let iznad tri hiljade metara) i dao gas do kraja. Motor je odgovorio snažnim bmjanjem i patuljasti lovac je prosto poskočio napred. Svuda oko mene dopunski rezervoari za gorivo mahnito su se tumbali po vazduhu, jer su već svi ostali japanski piloti povukli ručice pored sedišta. Sasvim sam zaboravio da odbacim rezervoar sa opasnim eksplozivnim gorivom, koji je bio okačen ispod

(20)

trupa aviona i sada sam drhtavom rukom povukao ručicu. Moj rezervoar je poslednji odleteo u dubinu.

Tada sam već bio van sebe. Sve sam činio polovično i zaboravio sam na sva osnovna pravila vazdušnog boja.

Nije mi pošlo za rukom da vidim bilo šta se dešavalo sa strane i pozadi. Nisam mogao više da primetim nijedan neprijateljski avion, i nisam imao pojma da li pucaju na mene ili ne. Sve što sam video je bio rep moga vođe. U očaju sam srljao za njegovim lovcem i svako ko nas je posmatrao morao je da pomisli da smo vezani jedan za drugog.

Kada sam naposletku zauzeo pravilan položaj pratioca, pozadi i malo ustranu od vodećeg lovca, toliko sam se pribrao da više nisam nezgrapno hvatao po kabini. Duboko sam udahnuo i pogledao ulevo. U pravi čas. Dva blešteća neprijateljska lovca ustremila su se na moj avion. Bili su sovjetski I-16 sa uvlačećim stajnim trapom.

Imali su snažniji motor od našeg lovca micubišija 96, a uz to su I-16 bili brži i pokretljiviji.

Opet sam zatajio. I, pri tom saznanju, iste sekunde, obuzela me nova želja za životom. Ruke su bile nepokretne.

Nisam znao šta da učinim u sledećem trenutku. Umesto da skrenem u stranu, ili poletim naviše, mirno sam nastavio napred. Po svim pravilima vazdušne borbe morao sam da očekujem u takvom trenutku svoj kraj. Zatim su oba lovca neočekivano, u trenutku kada je trebalo da me uhvate u svoje nišane, zaokrenula iznad mene i nestala! Do kraja života neću moći da shvatim da mi se tako čudno nasmešila sreća.

Odgovor je, međutim bio veoma prost. Pošto je vođa eskadrile već računao s tim da ću se u svom prvom okršaju muvati po vazduhu — što se i dogodilo — poverio je jednom iskusnom pilotu da me štiti s leđa. Taj lovac je sada napravio oštar zaokret i pojurio za neprijateljskim avionima, koji su zbog toga prekinuli svoj napad.

Ja još uvek nisam smislio ništa pametno. Naravno, izvukao sam se iz smrtonosne zamke i leteo sam kao šlep, mlako da nisam ni primetio, da sam se zbog iznenadne promene položaja našao sa svojim lovcem dobrih četiri stotine metara iza jednog aviona u bekstvu. Sedeo sam u sedištu i pokušavao da mislim šta bi moglo da se učini. Konačno sam se trgao iz otupelosti i dao u poteru za njim.

Uhvatio sam neprijateljskog lovca u nišan i pritisnuo okidač mitraljeza. Ništa se nije desilo. Nervozno sam pritiskivao prekidač i preklinjao što su mi se mitraljezi zaglavili, da bi se zatim na veliko razočaranje setio da nisam repetirao mitraljeze, što je neophodno pri susretu sa neprijateljskim avionima.

Podoficir koji me je pratio u. svom avionu s leve strane očajavao je kada je video kako sam se ušeprtljao u sedištu, pa je jurnuo napred, otvorivši vatru na

(21)

neprijatelja. Njegov rafal nije zakačio I-16 koji je neprestano skretao nadesno, kao namerno u mom pravcu i našao se oko dvesto metara ispred mojih mitraljeza. Tog puta sam bio spreman i pravilno sam otvorio paljbu iz mitraljeza. Meci su promašili. Propustio sam još jednu zlatnu priliku.

Tada sam se zakleo, da ću oboriti tog pilota, pa makar morao i svojim avionom da udarim u njega. Pod punim gasom smanjivao sam rastojanje između lovaca, iako je neprijateljski pilot zaokretao, penjao se, spuštao i izvodio brze manevre kojima je uspešno izbegavao metke koje sam sipao na njega. Njegovi oštri zaokreti kojima je nameravao da mi zađe za rep pokazivali su da je neobično nespretan, a njegovi svetleći meci su se beskorisno rasipali po nebu. Zaista, neprijatelj ni za trenutak nije imao priliku da me uhvati, a ja to tada još nisam shvatio, ali su to videli piloti drugih micubišija, koji su kružili visoko iznad poprišta našeg dvoboja i budno pazili da se u slučaju potrebe obruše na neprijateljskog lovca, ako bi me ovaj doveo u suviše opasan položaj.

Neprijatelj je naravno sve to znao pa je svu svoju pažnju usmerio samo na to kako da umakne, a ne da me obori.

To ga je stajalo glave. Tek što sam izašao iz polupetIje, I-16 se našao jedva sto pedeset metara ispred mene i već sam izrešetao zrnima njegov motor. Sledećeg trenutka je iz nosa aviona prokuljao crni uljasti dim, i avion se strmoglavio ka zemlji. Tek kada se neprijateljski lovac daleko dole pretvorio u gomilu ruševine i nad njim se digla plamena lopta, video sam da sam potrošio gotovo svu municiju, iako su nas neprestano upozoravali da to nikad ne smemo da dozvolimo. Svaki pilot je morao da se trudi da do kraja sačuva nešto municije za povratak u bazu, za slučaj da ga na putu napadnu neprijateljske lovačke patrole.

Užurbano sam se okretao i tražio druge micubišije, pa mi je srce prosto zamrlo kada sam video da sam potpuno sam u vazduhu. Izgubio sam svoju grupu. Moja pobeda je bila čista poruga, jer su mi je kao na srebrnom poslužavniku servirali moji saborci, ti isti koje sam izgubio dok sam progonio neprijateljskog lovca. Poniženje koje sam osetio zbog svojih zaista preglupih postupaka tako me je pritiskivalo da sam bio na granici suza. Zaista su navrle kada sam kod ponovnog pogleda uvis ugledao četrnaest micubišija koji su u pravilnom rasporedu polako kružili, strpljivo čekali da se snađem i da im se pridružim. Čini mi se da sam najmanje pet minuta jecao od stida.

Kada smo se vratili u Kjukijang, izvukao sam se potpuno iscrpljen iz sedišta. Vođa grupe se sav pomahnitao stuštio ka mom avionu lica zajapurenog od besa.

"Sakai! Sve si..." siktao je. "Prokleta ludo Sakai! Pravo je čudo da si još živ! Još nikad nisam video takvo nespretno i bezglavo letenje, još nikada u životu. Ti..." Više nije izustio ni reći. Sav očajan i kajući se buljio sam u zemlju, i nisam se uopšte pretvarao. Nadao sam se i silno želeo da mu ne popuste nervi, pa da me u besu ne šutne ili udari. Bio je suviše izbezumljen, a da bi bio sposoban za fizičko

(22)

obračunavanje. Zatim je kapetan napravio najgori mogući gest. Okrenuo je leđa i otišao.

(23)

5. Napad kineskih bombardera

Sve do današnjeg dana nije nam bilo moguće da utvrdimo narodnost neprijateljskih pilota, koji su pilotirali kineskim lovačkim avionima sovjetske proizvodnje. Opravdano smo mogli da verujemo da su sovjetski dobrovoljci dopremali sovjetske avione preko granice ali nikada nam nije uspelo da iz olupine neprijateljskih aviona izvučemo telo nekog ruskog pilota.

Naša mornarica je bila čvrsto uverena da "stranačka legija" pilota snabdeva kinesko vazduhoplovstvo. Ti ljudi, pripadnici najrazličitijih naroda pilotirali su mnogim različitim tipovima lovaca, tako da u borbama nismo susretali samo ruske, već američke, britanske, nemačke i druge lovce. Povremeno su, naravno, Kinezi leteli sami u tim avionima.

Pouzdan dokaz da je u nekom američkom avionu leteo američki pilot dobili smo tek kada je jedan avion udario u zemlju kraj Šangaja. Naše jedinice su se odmah probile do ostataka i vratile se sa pilotovim telom; izdali su ga njegovi dokumenti po kojima je utvrđeno da je Amerikanac.

Moja pobeda nad neprijateljskim lovcem je ubrzo izbrisala malodušnost koju je izazvalo moje zbunjeno ponašanje u prvoj vazdušnoj borbi. Dan posle tog leta sam bez oklevanja naslikao plavu zvezdicu na trupu mog lovca micubišija — prvu od ukupno šest. Japanski piloti, a posebno podoficiri kao ja, nisu leteli u svaku svoju akciju istim avionom. Pošto nije bilo dovoljno aviona na raspolaganje, na naredbu za poletanje uskakali smo u onaj aparat koji je bio slobodan. Ta praksa je neiskusnim pilotima često pomagala. Neprijateljski pilot koji bi ugledao desetak, ili još više zvezdica na trupu radije je izbegavao borbu s tim avionom koji je za komandama trebalo da ima dvostrukog ili trostrukog asa (naziv asa je još u prvom svetskom ratu dobio pilot-lovac koji je oborio najmanje pet aviona). Tako je bar mislio!

Sukob sa Kinom je bio čudan rat. Među našim vojnicima nikad se nije mogao da čuje razgovor "o ratu", već se pričalo o tzv. kinesko-japanskom incidentu.

Što je pre bilo moguće, sastavili smo marionetsku vladu pod Vang-Cing-Vejom, uglednim Kinezom koji se otvoreno suprotstavljao Kuomintangu — nacionalističkoj stranci pod vodstvom generalisimusa Čang-Kaj-Šeka.

U tom sukobu nas je najviše iznenadilo što se vodila gotovo nemilosrdna unutrašnja borba između Čang-KajŠekovih snaga i kineskih komunista.

Nasuprot japanskih kopnenih i vazdušnih snaga u Kini stajale su velike armije sa milion boraca, koje su brojno daleko prevazilazile naše snage. Međutim, ta brojna nadmoćnost je retko kada pomagala Kinezima, jer su im jedinice bile slabo izvežbane i naoružane. Ponovo i ponovo su neprijateljske snage nasrtale na

(24)

naše veoma dobro naoružane jedinice, koje su ih neprekidno odbijale i nanosile im porazne gubitke. Ni poplava savezničke materijalne vojne pomoći Kini, koja je stizala preko Burme, Mongolije i Sikijanga, nije mogla da ugrozi našu premoć u kvalitetu. To snabdevanje je, ipak, pomoglo Čang-Kaj-Šeku, jer mu je omogućilo da organizovano počne da uzmiče ka Čungkingu, ali mu nije toliko koristilo da bi mogao da pređe u neku pomena vrednu ofanzivu protiv naših jedinica. Sve do kapitulacije Japana pred Saveznicima, u augustu 1945. godine, bio je taj sukob u Kini sasvim neravnopravan rat.

To naravno ne znači da je Japan bilo gde pobeđivao — ili pokušao da pokori džinovsko kinesko stanovništvo i zauzme ogromnu kinesku teritoriju. Te dve stvari su bile sasvim nemoguće. Umesto toga naše jedinice su zaposele ključna mesta u strateškim područjima, presekle neprijateljske saobraćajnice i počele pljačkom i porezima da iscrpljuju milione kineskih seljaka, koji su se našli na teritoriji okupiranoj od japanskih četa.

Van ovih važnih mesta, opasanih zidovima, Japance bi čekala strašna smrt, ako nisu nastupali u velikim naoružanim grupama. Čang-Kaj-Šekovi i komunistički kineski gerilci — dok su sarađivali — vrebali su u zasedama i pokušavali surovim napadima da učine sve kako bi uništili naše čete koje im padnu u ruke. Našim oficirima je bilo sasvim jasno da su ti kineski činovnici u okupiranim mestima i pored ulagivanja i privredne saradnje bili u stalnoj vezi s pripadnicima gerilskih jedinica koje su gospodarile prostranom državom i planinama. Često se događalo da su takve kontakte održavali čak i sa otvorenim pristankom japanskih zapovednika, koji su na taj način sebi hteli da olakšaju probleme pri okupaciji neprijateljskih mesta.

Zaista je taj rat bio veoma neobičan.

Često sam leteo kao u podršci kopnenim jedinicama i bio veoma iznenađen onim što sam video ispod sebe.

Gledao sam kineske seljake koji su rintali na svojim imanjima i nisu poklanjali nikakvu pažnju žestokim borbama na nož, ili mahnitoj paljbi između kineskih i japanskih jedinica, jedva nekoliko kilometara udaljenih.

Više puta sam leteo nisko iznad ulica, mesta ograđenih zidom, sasvim opkoljenih, koje je naša artiljerija besno gađala. U njima je bio otvoren niz radnji, koje su poslovale kao da se ništa ne dešava, dok je krv kineske posade, koja ih je branila, doslovno bojila ulice.

Za japanske vazduhoplovne jedinice služba u Kini nije bila nimalo teška ili neprijatna. Taj vazdušni rat se odvijao potpuno u našu korist. Šesnaest meseci po mom dolasku u Kjukijang, naše kopnene snage prodrle su duboko u neprijateljsku teritoriju i zauzele dobro opremljene aerodromske objekte kod Hankova. Cela jedinica se tada tamo preselila.

(25)

U međuvremenu su japanski oficiri javili o detaljima moje prve pobede nad neprijateljskim lovcem. Majka mi je poslala pismo i ponos koji je izbijao iz njenih reći bio je za mene pravi melem. Gotovo podjednako važno bilo je za mene pismo koje mi je napisala Hacujo Hirokava, moja rođaka, koja je sada napunila šesnaest godina. Pisala je: "Nedavno je moj otac postao upravnik pošte u Tokušimi na Šikoku. Sada idem u višu devojačku školu u Tokušimi i možeš da zamisliš kako je tu sve drugačije nego u Tokiju. Tvoje pismo me je oduševilo. Sve moje školske drugarice su bile jako vesele. Svaki dan pažljivo čitamo novine, da ne bi previdele novost o tvojim vazdušnim pobedama nad Kinom.

Pored toga, Saburo, želela bih da te upoznam sa svojom najboljom prijateljicom tu u Tokošimi, sa Mikiko Niori.

Mikiko je najlepša devojka u našem razredu i najpametnija. Otac joj je profesor na fakultetu u Kobeu. Od svih prijateljica kojima sam pokazala tvoje pismo ona je bila najzainteresovanija i lepo me je zamolila da ti je predstavim."

U pismu je bila priložena zajednička slika Hacuje i Mikiko i još pismo devojke koju nikada nisam sreo. Bila je gotovo savršeno lepa, kao što je tvrdila Hacujo, i sa najvećim interesovanjem sam pročitao njen divan opis domaćeg mesta i njene porodice.

Pisma mojih najbližih predstavljala su izvanredan podstrek mome moralu i doslovce, sa pesmom sam se prihvatio posla. Tog dana se izvanredno dobro sećam — bio je 3. oktobar 1939. godine. Upravo sam pročitao poštu i počeo da punim mitraljeze na svom lovcu. Na aerodromu je sve mirovalo.

Tišinu su iznenada poremetili uzbuđeni uzvici sa kontrolnog tornja. Već sledećeg trenutka se svuda oko nas, bez ikakvog novog upozorenja, prolamalo od zaglušnih tresaka. Zemlja je podrhtavala, ljuljala se a udarni talasi su odjekivali u našim iznenađenim ušima, tako da su nam pucale bubne opne. Neko je suviše kasno zaurlao:

"Vazdušni napad!" i tek zatim su sirene počele da zavijaju svoju beskorisnu zakasnelu melodiju.

Nije bilo vremena da se pokuša pobeći u zaklon. Zaglušna buka bombi koje su eksplodirale pretvorila se u neprekidnu grmljavinu, dim se digao iznad aerodroma i čulo se prodorno fijukanje delića bombi, koji su šibali po vazduhu. Većina ostalih pilota pojurila je sa mnom od radionice ka skloništu. Bežao sam sasvim pognut da bih se zaštitio od čeličnih parčića koji su fijukali i bacio se glavom napred između dva velika rezervoara za vodu.

Bio je poslednji trenutak. Obližnje sklonište mitraljeza i municije je u grmećem talasu vatre i dima odletelo u vazduh. Zatim je niz bombi zasuo aerodrom odzvanjajući u našim ušima i podižući velike oblake dima i komade krša.

Da sam se samo sekundu kasnije bacio na zemlju, bilo bi prekasno. Najbliži niz eksplozija bombi iznenada se utišao, pa sam tada podigao glavu da vidim šta se

(26)

događa. Neprekidna jeka rasprskavajućih bombi po celom aerodromu nadjačala je krike bola i jaukanje. Svuda oko mene su ležali ljudi teško ranjeni. Počeo sam da puzim ka najbližem pilotu koji je jaukao od bola. Kao da me neko nožem ubo u bedro i zadnjicu! Ispružio sam ruku i napipao krv koja rni je curila kroz pantalone. Bol je bio nesnosan, ali rane na sreću nisu bile duboke.

Tada sam izgubio glavu. Odjednom sam se našao na nogama i sumanuto potrčao, ali ovog puta nazad ka pisti, sve vreme bacajući poglede u nebo. Iznad sebe sam primetio dvanaest aviona, koji su u pravilnom rasporedu kružili u širokim krugovima na priličnoj visini, činilo mi se čitavih 6000 metara. Bili su to sovjetski dvomotorci SB kineskog ratnog vazduhoplovstva. Nije bilo moguće negirati neverovatnu efikasnost njihovog iznenadnog napada. Uhvatili su nas sasvim nespremne. Niko od nas nije ni slutio opasnost sve do trenutka kada su bombe bile ispuštene iz aviona i počele da zavijajući padaju u dubinu. To što sam ugledao na aerodromu bio je pravi pravcati šok.

Većina od naših dvesto mornaričkih i armijskih bombardera i lovaca raspoređenih krilo uz krilo po aerodromu gorelo je. Ogromni plamenovi su se dizali iz rezervoara za gorivo ispuštajući u vazduh talasajuće oblake crnog dima. Iz aviona koje plamen još nije zahvatio gorivo je oticalo iz zjapećih rupa koje su šrapneli izbušili u njihovim trupovima. Benzin koji je curio održavao je plamen koji se selio od aviona do aviona i tako su se bombarderi i lovci u dugim redovima rascvetavali u zaslepljujućem sjaju. Bombarderi su se rasprskavali kao petarde, a lovci su sagorevali kao kutije šibica.

Kao lud sam trčao oko zapaljenih aviona i očajnički tražio da nađem samo jednog neoštećenog lovca. Kao čudom je nekoliko micubišija 96 u odvojenoj grupi izbeglo lomaču. Uvukao sam se u sedište jednog od njih, startovao motor i ne čekajući da se zagreje jurnuo niz pistu.

Dok je moj brži lovac stalno smanjivao rastojanje od neprijateljskih aviona, bombarderi su se polako peli na veću visinu. Ručicu gasa sam gurnuo sasvim do protivppžarnog zida i uveravao svog micubišija da od sebe da sve što može. Dvadeset minuta posle poletanja bio sam gotovo kraj neprijateljskih aviona. Prilazio sam im odozdo, da bih mogao da otvorim vatru u nezaštićene trbuhe bombardera.

Malo mi je bilo stalo do toga što sam očigledno jedini lovac u vazduhu. Vrlo dobro sam znao, da slabo naoružani micubiši ne može da predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost za dvanaest bombardera. Ispod mene je bilo mesto Ičang na reći Jangce, koje je još uvek bilo u rukama kineskih četa koje su se odupirale. Kada bih u slučaju obaranja uspeo da se izvučem iz olupine, to bi značilo sigurnu i strašnu smrt u rukama Čangovih ljudi. Nisam, međutim, smeo da odugovlačim sa napadom. Tako su me vaspitali u staloj samurajskoj tradiciji i zato mi je jedina misao bila kako ću neprijatelju naneti što više štete. Približio sam se zadnjem

(27)

bombarderu iz njegove formacije pozadi i odozdo, ali me je pri tome neprijatelj primetio, o čemu je svedočio mitraljez u repu, koji je bleskao. Neprijateljskom strelcu nije pošlo za rukom da pogodi mog micubišija pa sam se primakao bombarderu koliko je moglo bliže usmerivši vatru na njegov levi motor. Kada sam ga prestigao popevši se iznad njega, primetio sam kako dim izbija iz pogođenog motora. Bombarder je napustio grupu i počeo da gubi visinu, a ja sam pošao u ponirući zaokret, da dovršim osakaćeni avion. Međutim, nisam iskoristio svoju prednost. Gurnuo sam palicu napred u nameri da se u blagom obrušavanju ustremim na plen i tada sam shvatio da je Ičang udaljen najmanje 240 kilometara od Hankova. Svako dalje gonjenje protivnika značilo bi da će mi nestati goriva za povratak kući, pa bih morao da sletim na neprijateljsku teritoriju.

Prilična je razlika između svesnog truda u borbi sa nadmoćnim neprijateljem i besciljnog gubitka aviona i života.

Nastaviti napad značilo bi čisto samoubistvo, pa nije bilo nikakve potrebe da produžim u tom smeru. Okrenuo sam se kući. Naravno, ne znam da li je posadi bombardera pošlo za rukom da se vrati na svoj aerodrom, ili je u najgorem slučaju avion udario u zemlju negde blizu svojih.

Kada sam se vratio u Hankov, tamo je vladala neopisiva pometnja. Tuce neprijateljskih aviona je napravilo užasnu štetu. Gotovo svi naši avioni bili su uništeni ili teško oštećeni. Komandant aerodroma je izgubio levu ruku, a većina njegovih saradnika, pilota i mehaničara je poginula ili je bila teško ranjena.

Na svoje rane sam sasvim zaboravio. U metežu potere i borbenoj groznici bol se za neko vreme potpuno izgubio.

Sada, pošto sam se udaljio koji korak od aviona, onesvestio sam se još na samoj pisti.

Rane su polako zarastale. Nedelju dana kasnije, dok sam još uvek bio u bolnici, dobio sam pismo od Hacuje sa posebnom vešću koja za mene nije bila ništa manje potresna nego napad na aerodrom.

"Veoma, veoma mi je teško što moram da napišem ovo pismo," javljala je Hacujo, "koje će za tebe biti tako bolno. Moja najdraža prijateljica Mikiko je 3. oktobra poginula u saobraćajnoj nesreći. Smetena sam, jer ne znam šta o tome da ti kažem. Zbunjena sam i teško mi je. Zašto, ah zašto je morala tako divna devojka kao Mikiko sa svojih šesnaest godina da umre i to potpuno nedužna! Još mrzim i sebe što baš ja moram da javim tu vest, tebi, koji si, kao svi naši piloti, stalno u borbi. Zar nema druge osobe koja bi mogla to da ti saopšti..."

U Hacujinom pismu bila je još i poruka koju je napisala Mikikina majka: "Nesrećna Mikiko je sa Hacujo-san i sa našom porodicom svakog dana razgovarala o vama i tako željno očekivala vaš odgovor na pismo koje vam je poslala Hacujo-san. Međutim, vaše divno pismo stiglo je baš na dan kada smo

(28)

pokopali Mikiko. Kako bih bila srećna ja, njena majka, da je Mikiko mogla da ga pročita pre svoje smrti! Bila je divna kći, dobra, bistra i tako anđeoska!

Danima sam plakala. Verujem da ćete biti zadovoljni kada saznate da smo vaše pismo stavili u njen kovčeg i da ju je otpratilo u nebo. Molimo vas, primite najdublju zahvalnost moga muža i mene za to vaše pismo. Sada ponizno molimo, da vas Mikikina duša u nebu štiti od neprijateljskih zrna."

Misli su mi sasvim otupele. Bio sam sasvim pometen i bez snage. Još nekoliko časova posle toga sam nepomično ležao u postelji i gledao u tavanicu, a zatim sam Mikikinoj majci napisao dugo pismo, da bih joj izrazio svoje saučešće. Uz pismo sam simbolično priložio nešto novca za njenu porodicu, da bi njenom grobu darovali u moje ime neku sitnicu, kao što je to nalagao drevni običaj.

Više dana sam osećao strašnu nostalgiju za domom, čeznuo da ponovo vidim svoju porodicu, majku, braću i sestre.

Nisam morao dugo da čekam da bih opet video svoj Japan. Dva dana posle toga dobio sam naredbu za prekomandu kojom su me slali u puk u Omuri, vazdušnoj bazi koja je bila najbliža mom rodnom mestu. Moj odlazak nije bio baš veseo. Kapetan kontraobaveštajne službe me je ledenog lica upozorio: "Zbog državne bezbednosti nećeš nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi. Jesi li razumeo?"

"Da, gospodine. Zbog državne bezbednosti neću nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi," ponovio sam kao odjek. Zatim sam pozdravio i otišao na pistu, gde sam se ukrcao u transportni avion koji će da me odvede u domovinu.

(29)

6. Fudžiko Niori

U bazu Omura vratio sam se sumornog raspoloženja. Porazni napad na naš aerodrom, gubitak velikog broja dobrih drugova, Mikikina smrt, moje rane, sve to zajedno doprinelo je opštoj utučenosti. I pored toga što je vazduhoplovna baza bila veoma blizu moje kuće, nisam smeo da posećujem svoje dok mi rane sasvim ne zarastu.

Sa nevericom sam čekao taj prvi susret sa komandantom baze u Omuri. Kada su me prethodne godine poslali ovamo otvoreno je pokazao svoj prezir i neprijateljstvo prema novajlijama i to mi se bolno useklo u pamćenje.

Na moje najveće iznenađenje komandant mi se blagonaklono nasmešio kada sam se posle pozdrava ukipio pred njegovim stolom. Nekoliko trenutaka me je posmatrao, zagledao moju uniformu, lice i oči, koje su gledale pravo ispred sebe. Zatim mi se naklonio. Nisam, naime, znao da je pre mene u Japan stigla vest o mome drskom napadu na dvanaest protivničkih bombardera uprskos negativnom ishodu celog okršaja. Sada više nisam bio potcenjivanja vredan početnik, koga bi u Omuri mučili. Zapovednik mi je rekao da ću smeti dobro da se odmorim i da mi za početak neće dati nikakvu posebnu dužnost. Takav tok događaja bio je iznenađujući, jer podoficirima nisu nikad ukazivali takvu milost.

U menzi sam shvatio da su moji letovi u Kini, moja vazdušna pobeda i, kao poslastica, još napad na bombardere stvorili od mene pravog heroja za pilote učenike u bazi. Bio je čudan i neobičan osećaj kada su se svi ti mladići gurali oko mene, željni da čuju nešto o borbama na azijskom kontinentu. Nedelju dana sam se odmarao, koliko mi je duša želela i posmatrao pitomce pri školskim letovima. Zatim sam dobio pismo koje mi je poslala devojka čije sam ime prvi put čuo. Fuđiko Niori. Pisala mi je:

"Mikikina sam sestra, pa bih rado iskoristila priliku da Vam se od sveg srca zahvalim za Vaše pismo majci i za sve tople reći i pažnju prema mojoj mlađoj sestri. Vaše pismo mojoj porodici je bilo kao sunčev zrak u času kada smo svi bili očajni zbog Mikikine smrti. Nije me stid da priznam da smo svi plakali, jer smo izgubili Mikiko kada je bila najsrećnija.

Moram da vam priznam da sam do trenutka kada je stiglo vaše pismo živela u ubeđenju da svi piloti lovci žive samo za borbu i da im nedostaje topline i osećanja. Vaše pismo je, naravno, to moje mišljenje izmenilo. Ako mi dozvolite, iskreno bih želela da postanem vaša prijateljica, a posebno u znak sećanja na moju sestru. Beskrajno bih se radovala ako biste mi odgovorili na moje pismo."

U kovertu je bila i Fuđikina slika. Ako ništa drugo, ali ta osamnaestogodišnja devojka bila je lepša od svoje sestre. Odmah sam joj odgovorio poverivši joj da sam u Kini bio lakše ranjen i da sam ponovo u Japanu

(30)

radi potpunog ozdravljenja. Pisao sam joj da ću prema lekarskim obećanjima moći ubrzo da letim i da ću, kada budem zdrav, naći priliku da je lično upoznam.

Njeno drugo pismo je već posle nekoliko dana bilo u mojim rukama. Fuđiko mi je nadugačko pisala, kako živi i šta se svakog dana događa u njihovom mestu Tokušimi na ostrvu Šikoku. Pošto sledećeg meseca u vazduhoplovnoj bazi Omuri nisam imao pravog posla, posvetio sam prilično vremena pisanju pisama Fuđiki, a sva njena sam više puta čitao. Njena pisma bila su izuzetno lepo napisana, pa sam više puta posumnjao da joj možda nacrte za njena pisma daje majka, što je bio prilično rasprostranjen običaj.

Novembra 1939. sam posle godinu dana dobio prvo odsustvo preko noći, da bih mogao da posetim majku i druge rođake. Moje rane su već potpuno bile zarasle i jedva sam čekao da otputujem kući. Vozom je to bilo svega sat vožnje. Znao sam da će kod kuće žetva već biti pokupljena. Pirinčana polja i njive biće gole, jer se približavala zima, mada to za mene uopšte nije bilo važno. Posle crvenkaste kineske zemlje, rodna gruda mi se učinila gotovo kao bašta. I dok se voz primicao mestašcu zagledao sam se u prelepe planine Kjušua, koje su se vrtoglavo dizale u nebo pokrivene bujnim zelenilom gustih šuma i u potoke koji su se presijavali na kasnom popodnevnom suncu.

Dok sam koračao po putu ka staroj kućici, nisam mogao da verujem svojim očima. Velika masa se gurala u dvorištu i krišom pogledala na cestu i na mene. Zatim je cela gomila krenula prema meni i počela da kliče u znak pozdrava. Iznenađen sam primetio da moju majku prate sam predsednik opštine i omiljeni učitelj. Nisu samo ta dva ugledna gospodina došla da mi lično požele dobrodošlicu, već su se gotovo svi mesni činovnici sakupili oko mene i stiskali mi ruke u znak toplog pozdrava.

Tada je mesni učitelj gromkim glasom rekao: "Dobrodošao u svoj dom Saburo, junače našeg skromnog mesta!"

Zaista sam pocrveneo. Nikada nisam ni sanjao da tako nešto može da se dogodi! Mucao sam i pokušavao da objasnim mesnom učitelju da sam sve pre nego heroj i da sam samo mornarički podoficir koji je oborio tek jedan neprijateljski avion.

"Ćuti, ćuti!", prekinuo me je, "dosta je tvojih prigovora. Sasvim je lepo što si skroman, međutim, znamo da si u mornaričkoj školi izborio carev srebrni sat i da su te proglasili za najperspektivnijeg letača celog našeg naroda!"

Nisam više izustio ni reći. U sećanju su mi iskrsli događaji od pre šest godina kada sam se vukao po toj cesti, kada sam bio sramota svoje porodice, celog mesta i kada su mi moji prijatelji iz detinjstva okretali leđa zbog sramote koju sam im naneo. Da su ti ljudi znali kako sam se bezglavo muvao u sedištu za vreme te prve vazdušne borbe, ili da su videli kako je moj kapetan bio bez reći od besa zbog moje gluposti. A sada sve ovo... ovde! Bilo je neopisivo i potpuno me obuzelo.

(31)

Zatim je na dvorištu počela prava gozba. Bilo je na gomile hrane i mnogo boca sakea, pirinčanog vina. Bio sam još zbunjen i iznenađen zbog tog neočekivanog dočeka dok me majka nije povukla u stranu i došapnula: "Svi su bili tako dobri prema nama i svu tu hranu doneli sa sobom u čast tvog dolaska kući. Zato ne mršti čelo i ne gledaj tako mrko. Oni zaslužuju zahvalnost i zato se ljubazno ponašaj."

Svi prisutni su na svoje uši hteli da čuju sve šta se događalo u Kini i stalno su mi upadali u reći sa željom da im već jednom ispričam sve pojedinosti o svojoj borbi sa kineskim lovcem i o tome kako sam napao celu formaciju bombardera. Bilo je sasvim neobično slušati te stare ljude, najuglednije u našem mestu, koji su pokazivali toliko divljenja za sve što sam učinio u borbi. Najdivnije su mi se međutim, učinile majčine oči, koja se gotovo topila od ponosa zbog svog sina. I ostali članovi naše porodice, tri brata i sestre obukli su svoje najbolje odeće i svi su srećni i nasmejani sedeli posmatrajući ono što se događalo to veče. Ostalo mi je malo vremena za razgovor sa majkom jer se slavlje oteglo do kasno u noć.

Kada su se naši gosti konačno oprostili saznao sam da je naša porodica isto tako siromašna kao što je bila u vreme mog polaska u mornaricu. Majka je smirivala moju zebnju i ubeđivala me da joj je u poslu pomagalo celo selo i da su susedi bili tako ljubazni da se to uopšte ne da opisati.

Za vreme dok sam bio u Kini slao sam veći deo plate svojima, jer tamo nisam imao šta da počnem s novcem.

Nisam uopšte pio, a sa devojkama se nisam zabavljao. Obe stvari su za lovačke pilote smatrali velikim grehom, a ja nisam hteo da se izlažem kritikovanju.

"Saburo", nastavila je majka "toliko smo ti zahvalni za sve što si stalno slao kući i što si nam davao gotovo celu svoju platu. Sada bih želela da prestaneš. Dao si suviše svog novca koji će ti itekako biti potreban. Sada je vreme da počneš da misliš na sebe i da štediš — jer ćeš se jednog dana oženiti."

Odlučno sam se usprotivio. Već mi je uspelo da uštedim skromnu svoticu, mada ženidbu još nisam imao u planu bar za nekoliko godina. Iznenada sam se setio Fuđike kojoj sam svakog dana pisao. Palo mi je na pamet da joj društveni položaj njene porodice nikada ne bi dozvolio ni da se usudi da i progovori sa mnom da sam ostao u svom rodnom mestu, a da nisam stupio u mornaricu i postao pilot.

Kada sam se vratio u Omuru, kadrovik me stavio na spisak letačkog osoblja. Počeo sam dugi niz preciznih vežbi u vazduhu da bih stekao mirnu ruku, tako potrebnu za komandama lovačkog aviona. Sredinom januara 1940. video sam svoje ime napisano na oglasnoj tabli u naredbi koja me obaveštavala da sam sa više drugih pilota izabran za paradni let iznad velikog industrijskog mesta Osake u čast 1.1. februara, dana osnivanja naše države.

Figure

Actualización...

Referencias

Actualización...

Related subjects :