OPTIMIST S A D R Ž A J

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. - God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm

Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist

COBISS.SR-ID 186184972 Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Grafička produkcija: Rabbit and Rabbit design Fotografija naslovne strane:  Cinefest

Urednik Urbanlook.info: Srđan Šveljo

Saradnici:

Tamara Skrozza, Milan Nikolić, Je-lena Zulević, JeJe-lena A, Milan A, Rastko V, Antony Hickling, Atila Kovač, Markiza de Sada, Zoran Janković, Boban Jevtić, Marijan K, Nemanja M. Web: www.optimist.rs www.gej.rs www.gayecho.com E-mail: optimistmagazin@gmail.com Štampa: Newpress (www.newpress.co.rs) Podrška:

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

OPTIMIST

6

_____

OPTIMIST

za nas je period izuzetno bogat događajima za LGBT populaciju. Najbitnija stvar, hteli to neki da priznaju ili ne, je svakako ulazak gej aktiviste Bobana Stojanovića u kuću Velikog brata. Šta god mislili o reality programima, Boban Stojanović je ostavio veliki utisak na sr-psko gledalište. O tome dovoljno govori činje-nica da su ga u kuću otpratili zvižduci, a iz kuće dočekale ovacije. On je sigurno razbio mnoge predrasude prema LGBT populaciji i doprineo smanjenju homofobije u Srbiji. Naravno, izabrao je da predstavi samo jednu (aseksualnu) stranu svoje ličnosti, ali više o tome čitaćete u ovom, ali i u narednom broju Optimist magazina.

Pre toga imali smo događaj koji je imao potencijal da bude od izuzetne važnosti, ali je na kraju razočarao mnoge. Srpski maneken Vasa Nestorović postao je gej porno glumac. Nažalost, on se izgleda pokajao zbog toga i ne-stao. Mi smo kontaktirali Lucas Entertainment jer smo hteli intervju s njim i da mu posvetimo naslovnu stranicu, ali su nam odgovorili da se to neće dogoditi, jer Vasa ima problema zbog novog angažmana. Nadam se da će nastaviti da pliva u porno vodama u koje je, izgleda, nepro-mišljeno zaplivao.

Srbiju opet potresaju seks skandali u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovoga puta na tapet su stigle gej avanture vladike Kačavende i nje-gov porno snimak. Izgleda da Vasa Nestorović ima konkurenciju. U isto vreme povela se ra-sprava da li LGBT organizacije treba da reaguju i stanu u zaštitu vladike ili ne? O tome ćete čitati u narednom broju Optimist magazina.

Srpski LGBT aktivisti su u februaru oti-šli u zvaničnu posetu SAD, gde su imali sastanke sa svojim američkim kolegama i razmenjivali iskustva, dok je beogradski festival queer filma „Merlinka“ u martu gostovao po prvi put u Sara-jevu i doživeo veliki uspeh.

Meni jedan od dražih događaja je sva-kako i premijera predstave „After“ u Ustanovi kulture „Vuk“ u Beogradu, u kojoj, po prvi put u mejnstrim predstavi možemo gledati jedan gej i jedan lezbejski par i njihovu priču nakon seksa. Priznajem da sam imao predrasude kada sam čuo da je predstavu režirao Dragan Marinković Maca, ali su one nestale i mogu vas pozvati da je obavezno pogledate.

PREDRAG M. AZDEJKOVIĆ Glavni i odgovorni urednik

I

ako se često ponavlja kako je pravda spora, ali dostižna, u zemlji Srbiji ona često nikada ne stigne na odredište. Kad i ako stigne, pravda nije ni nalik onoj stamenoj dami ve-zanih očiju, s kantarom u rukama, koja se iskle-sana u kamenu često može videti ispred sudova: domaća verzija pravde krajnje je selek-tivna, vrlo kapriciozna i uglavnom zavisi od volje i stavova onih koji ovom državom uprav-ljaju.

Nije stoga nikakvo čudo što slučaj Vjerana Miladinovića - Merlinke već čitavu de-ceniju nosi status nerazjašnjenog. Jeziv i biza-ran početak priče razvio se u isto tako jeziv i bizaran sudski proces, završen bez osuđujuće presude. Ispalo je, dakle, da se krivac izvukao. Ili da, jednostavno, niko i nije kriv.

PROCESMerlinka je ubijena 22. marta 2003, između 21.30 i 23.30, u blizini Osnovne škole „Zaga Malivuk“ u beogradskom naselju Kr-njača. Ubica je najpre davio, zatim je dvaput udario zidarskim čekićem u glavu, a potom joj - već mrtvoj - skinuo zlatno prstenje i ukrao mobilni telefon. Tragičnu smrt još je tragični-jom učinila činjenica da je Merlinkino telo ot-kriveno tek mesec dana kasnije, u poodmaklom stanju raspadanja.

Na osnovu listinga telefonskih poziva s ukradenog telefona, policija je brzo došla do osumnjičenih i za ubistvo je optužen Faik Ra-madani - Babuš, a za pomaganje Bejtula Raćipi - Bejto, obojica upravo iz Krnjače. Prema navo-dima optužnice, Babuš je ubistvo počinio posle svađe s Merlinkom, da bi njen telefon kasnije prodao Raćipiju. U vreme podizanja optužnice, Raćipi je bio maloletan, pa su procesi bili odvo-jeni. Vrlo brzo, međutim, oni su ipak objedi-njeni, što je - gledano s ove vremenske distance - verovatno i doprinelo da se čitava stvar završi pravnom ujdurmom. Dvojica

optu-8

_____

OPTIMIST

Slučaj Merli

I

Vjeran Miladinović - Merlinka 14.10.1958. - 22.3.2003.

ženih su, naime, prebacivali krivicu jedan na dru-gog, naprasno se „prisećajući“ detalja koje u istrazi nisu pominjali, a u sve se uključila i njihova šira rodbina, prilagođavajući svedočenja potre-bama svojih štićenika.

Ono što je nepobitno, jeste da je Mer-linka najpre bila u vezi sa Bejtom, a da se zatim zaljubila u Babuša, s kojim ju je Bejto i upoznao. Iako bi to bilo od

presud-nog značaja za evenu-talnu presudu, tokom procesa nije precizno utvrđena situacija u ovom ljubavnom trouglu u vreme ubistva.

Najrelevantnije svedočenje bio je iskaz Merlinkine cimerke i

du-gogodišnje prijateljice. Prema njenoj priči, Merlinka joj je samo nekoliko dana pre ubistva -Babuša predstavila kao svog novog dečka, dok je Bejto bio „navalentan“ i neprestano je slao napa-dne SMS-ove. Iako nesumnjivo dobronamerno, ovo svedočenje poljuljalo je optužnicu protiv Ba-buša, skrenulo pažnju na Bejta i time ojačalo tabor odbrane. Prvooptuženi se odmah posle tog iskaza „prisetio“ da mu je „Merlinka pričala da joj je Bejto pretio maltretiranjem i da je dovodio kod nje neke osobe koje su se drogirale“. Njegova ne-venčana supruga, s druge strane, takođe se „pri-setila“ kako je 22. marta uveče „kod nas u kuću došao Bejto sa krvavim rukama i licem, rekavši da se zakačio za žicu i okrvavio“.

KRAJ BEZ KRAJAUprkos obilju svedočanstava, ili baš zbog tog obilja, sud je u maju 2004. doneo oslobađajuću presudu: navodno, nije dokazano da su se u noći ubistva Ramadani i Merlinka po-svađali, odnosno da je on kasnije ubio udarcima čekićem u glavu. Iako je tužilac najavio žalbu na ovu presudu, ona nikada nije podneta. Novi

osumnjičeni nikada nisu pronađeni, ili za njima nikada niko nije ni tragao.

Naravno, ovaj slučaj otvorio je mnogo pitanja, od kojih se neka tiču istrage i sudskog procesa, a neka našeg mentaliteta i predrasuda. Ko je, kako i kada obavio forenzičko istraživanje? Da li je moguće da na telu nije bilo nijednog traga koji bi upućivao na evenutalnog ubicu? Da li je ubica bio toliko pažljiv, kriminalistički obučen i temeljan, da je uništio svaki svoj trag? Zašto ni-kada nije podneta tužba na oslobađajući presudu, kada se u Srbiji žalbe pod-nose u skoro svim sud-skim procesima? Konačno, da li bi scenario Merlinkinog slučaja bio isti da je, umesto njenog, u Krnjači nađeno telo nekog deteta ili „običnog“ čoveka? Da li bi, u toj situaciji, tišina potrajala či-tavu deceniju?

U čitavoj priči, nije tužno samo to što na ova i slična pitanja niko nije odgovorio, već to što ih javno niko nije ni postavio. Okupirani sva-kodnevnicom, uronjeni u svoja predubeđenja, za-cementirani u stavovima o svima koji odskaču od „običnosti“, građani i građanke Srbije nisu se pre-terano uzbudili ni kada je Merlinka ubijena, ni kada su oslobođeni osumnjičeni za taj zločin, a ni sada - čitavu deceniju kasnije, kada je ovaj nere-šeni slučaj već zaboravljen.

Ubistvo Vjerana Miladinovića jedan je od događaja kojih se danas priseća samo još al-ternativni, „podzemni“ i „skriveni“ deo Srbije: deo naseljen uglavnom onima koji su - baš kao i Merlinka - bili i ostali drugačiji, nepriznati ili od-bačeni. Što je veliki kompliment na mestu na kojem su istražni organi aljkavi, pravda uglavnom izbirljiva, a ljudski život na stalnoj rasprodaji.

PIŠE: TAMARA SKROZZA

9

_____

inka:

Deset godina tišine

Građani Srbije nisu se preterano

uzbudili ni kad je Merlinka

ubi-jena, ni kada su oslobođeni

osumnjičeni, a ni sada - čitavu

de-ceniju kasnije, kada je ovaj

nere-šeni slučaj već zaboravljen!

MIRJANA BOGDANOVIĆ (GSA) Kada vas neko pozove da učestvujete na ovakvoj diskusiji na kojoj su govornici pripad-nici „razjedinjenog“ LGBT pokreta u Srbiji, to u najvećem broju slučajeva znači da će neko poku-šati da vam nametne „jedinstvo“. Da vam objasni kako nije dobro što je pokret podeljen i kako je potrebno da se svi međusobno podržavamo, a koliko sam do sada mogla da shvatim čak i onda kada vaše kolege i koleginice oči-gledno rade na štetu LGBT za-jednice, jer je to, eto, „solidarnost“. Lepo kaže La-tinka Perović da narod u Srbiji sanja o jedinstvu a ne o slo-bodi, pa zašto bi i LGBT zajed-nica bila izuzeta od toga. Upravo iz svih tih razloga jedna od mojih najvećih impresija sa ove diskusije je činjenica da organi-zatori nisu imali nikakve pretenzije da „ujedi-njuju“ pokret, već je ceo događaj bio zasnovan na uvažavanju postojećih razlika i artikulisanju razli-čitih gledišta kroz poštovanje kulture dijaloga i pluralistički pristup jednoj temi. I mislim da su uspeli u tome.

Najpre, za diskusiju je, uključujući uvo-dna izlaganja, bilo predviđeno maksimalno tri sata. Međutim, ova diskusija je trajala skoro sedam sati. Ova činjenica nesumnjivo govori o potrebi aktivističke i LGBT zajednice u širem smi-slu da se na temu Prajda mnogo šire i dublje de-batuje i analizira situacija. Naravno, ovo govori i o tome koliko za to nije bilo prilike u poslednjih par godina i koliko je zapravo Prajd pogrešno po-stavljen, isključiv i otuđen od zajednice. Parado-ksalno, događaj koji je „kolektivan“ u smislu da se odnosi i reflektuje na celu LGBT zajednicu, isklju-čio je najveći deo te zajednice i svakog ko stvari

vidi na drugi način od onog kako ga vide organi-zatori Prajda. Na žalost, to za posledicu ima evi-dentno odsustvo podrške organizatorima koje je u većini obraćanja, od strane različitih organiza-cija i pojedinaca tog dana iskazano.

Nesumnjivo je da je Prajd za sve prisu-tne bio važna tema, bez obzira da li su za njegovo održavanje, protiv, ili kako po njima taj događaj treba da izgleda i šta mu je cilj. Na diskusiji od strane svih prisutnih slušali smo argumente i sta-vove za koje se videlo da su promišljani i da nisu doneseni na prečac. Naravno, sa nekim se argu-mentima i stavovima slažem, sa nekim ne, ali to, sem jednog ili dva ostrašćena „ispada“, jesu zreli, racionalni i artikulisani argumenti nastali anali-zom i razmišljanjima na temu Prajda, koje sve do jednog vredi saslušati. I to je možda moj najveći utisak koji sam ponela sa te diskusije i o čemu sam nakon toga puno razmišljala, i još uvek raz-mišljam.

Nisam sigurna da organizatori Prajda dele moje mišljenje. To se moglo videti i na samoj diskusiji jer nisu uvažili ni jedan jedini predlog ili argument od mnogobrojnih koji su im ponuđeni a koji su se odnosili i na neslaganje sa njihovim načinom (ne)organizovanja Prajda ili na njihovu odgovornost. Verujem i da će nastaviti u istom maniru kao i u prethodne dve godine. Ali, posle te diskusije čvrsto verujem i da se Prajd mora vra-titi LGBT zajednici od koje je iz raznih pogrešnih razloga otuđen. Mislim da samo LGBT zajednica može odlučiti šta i kako dalje sa Prajdom na ovak-vim i sličnim diskusijama, za koje se nedvosmi-sleno videlo da su nam preko potrebne.

JOVANKA TODOROVIĆ (LABRIS) Ova diskusija me je uverila da se vladin i nevladin sektor po malo čemu razlikuju, jer se

OPTIMIST

Diskusija

„Parada i politika“

ulturni centar REX je krajem februara priredio debatu posvećenoj ideološkim i političkim im-plikacija organizovanja i suprotstavljanja organizovanju Parade ponosa u Beogradu. Na tribini su govorili Mirjana Bogdanović iz Gej strejt alijanse, Goran Miletić iz Pride Beograd, Dušan Maljković iz Centra za kvir studije, Biljana Stanković iz Novosadske lezbejske organizacije, Boban Stojanović iz Kvirija centra. Ovom prilikom pitali smo pojedine učesnike debate koja je trajala skoro sedam sati, da nam prenesu svoje utiske.

K

10

_____

sve svodi na podmetanje noge svakome ko želi da napravi neku promenu u društvu i na ono ču-veno „da komšiji crkne krava“ i „neću da zasluge pokupi neko drugi“, čak i po cenu toga da meni bude bolje! Odsustvo konstruktivnih ideja, soli-darnosti, na momente elementarne kulture, od-sustvo bilo kakve empatije za one koji stvaraju promenu, „princip ja znam kako se to radi, ali neću da vam kažem“ bili su preovlađujući na sed-močasovnoj diskusiji. Ako bih morala da izdvojim jednu i jedinu pozitivnu stvar, to bi bilo upravo trajanje tribine, jer je ona pokazala da nam je svima, ipak, na neki način Parada ponosa i dalje bitna. Bar želim da verujem u to.

Na panelu su se čuli disonantni tonovi, čak preteći, a sveopšti utisak je, da je diskusija po-krenula brojne lične frustracije, oživela ranije su-kobe, nesuglasice i animozitete lične prirode, dok je istovremeno izostao konstruktivan dogovor, dobronameran savet ili kritika i konsenzus oko minimuma zajedničkih ideja.

Možda se neko neće složiti sa mnom, ali ne smatram pod dobronamernom kritikom i kolegijalnim postupanjem, ubeđivanje predsta-vnika i predstavnica ambasada i međunarodne zajednice u to da nam u ovakvim okolnostima nije potrebna Parada ponosa. Nije dobro, niti pre-poručljivo opet sa kolegijalnog aspekta, insistirati na tome i u medijima.

Ne vidim ni trunku aktivizma i želje da se stanje poboljša u rečima: „Dok sam ja tu, ti ni-kada nećeš uspeti da organizuješ paradu“, upu-ćenu Goranu Miletiću čiji je čak i legitimitet u jednom trenutku doveden u pitanje.

Postavila su se pitanja organizacionih komponenti, slogana, taktike, odgovornosti, rada sa zajednicom ali činilo se da nema volje i kapa-citeta da se bar jednom u životu oko jedne bitne stvari oseti prava solidarnost i jedinstvo.

DUŠAN MALJKOVIĆ (CENTAR ZA KVIR STUDIJE)

Mislim da je diskusija bila inspirativna i da je pokazala koliko različitih pozicija postoji unutar gej pokreta u Srbiji. Trajala je dugo jer ra-nije ra-nije bilo takvih dijaloga -- a čini se da su preko potrebni čim toliko traju, i trebalo bi da se nastavi s ciljem da raščisti teren za političku bazu na kojoj Prajd treba da se gradi, a to je širi front koji bi, pored seksualne diskriminacije, adresirao i rasi-zam, polnu i klasnu razliku i pokušao da se poveže

sa romskim, ženskim i radničkim pokretom, gra-deći solidarnost i kritički se postavljajući prema dominantnoj državnoj (ekonomskoj) politici, kao i prema pitanju nezavisnosti Kosova i integracije u EU.

Ne znam da li će biti Prajda 2013, ali to sada niko ne može znati, još uvek je rano za oz-biljne procene. Međutim, za mene to nije ključno pitanje. Ako nastavi da bude sličan prethodnim pokušajima iz 2012. i 2011, onda on donosi samo više štete nego koristi, ostajući bez ikakve strate-gije, svodeći se na kulturnu manifestaciju koja se sklepava od vrlo problematičnih sadržaja u 5 do 12. Ako se on vrati tzv. LGBT zajednici čiji će sa-moorganizovani NOVI predstavnici nešto uraditi u tom smislu na političkim osnovama koje sam naveo, onda to ima smisla, i ima i šanse da se desi.

GORAN MILETIĆ (BELGRADE PRIDE) Mislim da je tribina bila veoma kori-sna. Bilo je jako puno različitih mišljenja o različitim pitanjima koja se tiču Prajda. Potpuno je logično da je za nas kao or-ganizatore veoma važno i korisno da čujemo sva mišljenja i predloge od kojih su neki bili veoma korisni i kon-struktivni. Za Beograd Prajd 2013. bilo je značajno i to što je dosta ljudi iz LGBT zajednice uzelo učešća u disku-siji i dao dobre predloge. Lično, de-bata je bila dobra, ali na trenutke previše fokusirana na teoriju i neke idealne situacije, dok je činjenica da se Prajd organizuje u veoma ne-prijateljskom okruženju.

Mislim da skoro sedam sati rasprave nije štetilo, već je omogućilo da svako od prisut-nih iznese svoje mišljenje. Pored toga, svi smo bili svesni da je o Prajdu govorio tek jedan mali deo zajednice. Svakako je potrebno razgovarati na ovu temu i Beograd Prajd će uvek biti otvoren za ove razgovore sve dok oni ne znače negiranje slo-bode okupljanja onog dela zajednice koji to želi. Prošlogodišnji Prajd je uspeo u smislu da smo imali sedmodnevni program koji je videlo preko 2000 ljudi i gde su se bez ijednog incidenta smenjivale debate, izložbe, projekcije, koncerti. Sama šetnja je ponovo zabranjena, ali mi smo za nju bili potpuno spremni. Nova zabrana govori o državi, a ne o organizatorima.

11

_____

ktivisti Asocijacije Duge Šabac, Gej lez-bejskog info centra, Gej strejt alijanse, Labrisa i Kvirija centra posetili su u fe-bruaru Sjedinjene Američke Države gde su imali više važnih susreta. Predstavnici or-ganizacija iz Srbije sastali su se kolegama iz tamo-šnjih organizacija koje sprovode slične aktivnosti na ostvarivanju prava seksualnih manjina, kao i sa lokalnim zvaničnicima. Poseta Vašingtonu i Portlandu od 6. do 17. februara organizovana je u okviru programa „Otvoreni svet“, koji su orga-nizovali i podržali Centar za liderstvo Otvoreni svet, Ambasada SAD u Beogradu i Kongres SAD. Program Otvoreni svet je nastao 1999. godine i cilj mu je da razvija međusobno razumevanje iz-među zemalja Evroazije i SAD kroz razvijanje mreže lidera u ovom regionu koji su imali prilike da se upoznaju sa delovanjem institucija i politi-čkog sistema SAD i zakonima slobodnog tržišta. Ovaj program je jedini program razmene koji di-rektno finansira Kongres SAD. Oko 20 hiljada li-dera je do sada učestvovalo, dok je iz Srbije učestvovalo 169. Ambasada SAD odlučuje o obla-stima iz kojih žele da pošalju stručnjake pa je tako za 2013. godinu planirana grupa na temu LGBT

aktivizma. Cilj programa je da podrži i osnaži LGBT aktiviste u Srbiji kroz izlaganje organizaci-jama iz SAD koje se bave istraživanjem, zagova-ranjem i pravnom zaštitom.

U okviru svoje posete srpski LGBT akti-visti su imali sastanke sa Centrom za američki na-predak, predstavnicima kabineta senatora Rona Vajdena, najvećom organizacijom za LGBT prava „Human Rights Campaign“, bivšim gradonačelni-kom Portlanda koji je autovani gej političar Semom Adamsom, Kancelarijom za jednakost i ljudska prava grada Portlanda, Q centrom, port-landskim organizatorima Parade ponosa, Ameri-čkom unijom građanskih sloboda, Lezbejskim i gej filmskim festivalom u Portlandu, najvećom LGBT organizacijom u Portlandu „Basic Rights Oregon“, članovima redakcije gej magazina „Just Out“…

Kontaktirali smo učesnike ovog pro-grama da za „Optimist“ podele svoje utiske o ovom putu.

- Što se tiče mog iskustva, ono je bilo fantastično, kaže Milena Otašević, koordinatorka programa „Otvoreni svet“koja je pratila srpsku LGBT delegaciju. Domaćini su napravili odličan

12

_____

OPTIMIST

A

program za delegaciju i mislim da je bila odlična odluka da se ide u Portland. Organizacije u Port-landu i dalje imaju pred sobom veliku bitku, ali s druge strane su uspeli u prošlosti da prevaziđu neke prepreke sa kojima se trenutno suočavaju organizacije u Srbiji i da podele to iskustvo sa celom grupom. Takođe mi je drago što su delegati imali priliku da borave u američkim porodicama i na taj način podele deo svoje kulture s njima, a isto tako iz prve ruke vide život prosečnih Ameri-kanaca. Saradnja koja je ostvarena tokom posete je već dala svoje rezultate u vidu projekta jednog od delegata koji je Ambasada SAD odlučila da fi-nansira svojim fondovima za bivše učesnike nji-hovih programa razmene i nadamo se da ce ih u budućnosti biti još.

- Tokom intenzivnog desetodnevnog programa smo stekli jasniju sliku o funkcionisanju sistema SAD i američkoj

politici, pravu, obrazova-nju, aktivističkoj sceni, kao i o sličnostima i razli-kama između američkog i evropskog društveno-po-litičkog sistema, kaže Lazar Pavlović iz Gej strejt alijanse. Kako se i

svi delegati iz moje grupe u okviru svojih organi-zacija bave na različite načine različitim temama iz domena LGBT prava u Srbiji, imali smo priliku da se sastanemo i razgovaramo sa različitim lo-kalnim LGBT organizacijama, onima koje se bave aktivizmom u oblasti kulture i medija, slobode govora i okupljanja, lobingom i javnim zagovara-njem, pružanjem različitih usluga LGBT zajednici... Većina organizacija, bez obzira na teme kojima se bavi, ima dobru i stabilnu saradnju sa instituci-jama. Najjači utisak mi je ostavila, što je istovre-meno i glavna razlika u odnosu na srpski LGBT pokret, činjenica da rad američkih LGBT organi-zacija puno pomaže i podržava biznis sektor, kao i imućniji pojednci i pojedinke iz same LGBT za-jednice. Portland kao jedna od američkih metro-pola ima i brojnu i razvijenu LGBT zajednicu, koja je s druge strane uspela da ostvari najveći stepen društveno-političke inkluzije i integracije na nivou cele SAD. To praktično znači da je Portland jedini veliki američki grad koji nema tzv. gej-geto, pa su na primer sedišta LGBT organizacija i mesta oku-pljanja LGBT populacije raštrkani po širem grad-skom jezgru. Zanimljivo je bilo primetiti i pomalo

iznenađujuće da su vašingtonski noćni klubovi i barovi zatvorenijeg tipa i slabije dostupni široj ja-vnosti, ili čak delu LGBT zajednice, u odnosu na portlandske.

- Za mene je bilo predivno iskustvo vi-deti s kakvom lakoćom i osvešćenonšću ljudi go-vore o istopolnim brakovima i kakav je sjajan prijem organizovala organizacija Basic Rights Ore-gon za Dan zaljubljenih, kaže Jovanka Todorović iz Labrisa. Naime, aktivisti i aktivistkinje BRO, iskoristili su taj dan da organizuju prijem na kome su govorili, između ostalih i gradonačelnik Port-landa i direktor, tj. upravnik trezora. Tu noć sa-kupljali su i potpise za legalizaciju istopolnih brakova i sve je na vrlo ukusan i pristupačan način priređeno sa osnovnom porukom – najvažnija je ljubav. Ono što je možda najveća razlika u samom načinu funkcionisanja organizacija „ovde i tamo“ jeste zavidan broj volon-tera i volonterki koji se u Portlandu, i kako smo čuli, generalno u Americi podrazumeva, i ne sma-tra se izrabljivanjem ili neplaćenim eksploatisa-njem nečijeg vremena i rada. Naprotiv, volonteri ponosno govore o svom angažovanju, neki od njih volontiraju i po nekoliko decenija. Kao drugu najveću razliku istakla bih način finansiranja od koga smo mi udaljeni godinama, možda čak de-cenijama. Portland je u mnogo stvari „naj“ grad. Jedan je od najsigurnijih američkih gradova, grad sa najviše zelenila i najvišom stopom osvešćeno-sti kada je u pitaju recikliranje i ekologija gene-ralno; prava je američka meka za vegeterijance, vegane i „najfriendly“ je grad za istopolno orijen-tisane osobe. Ljudi koje sam tamo upoznala, odu-ševili su me, i samo potvrdili stereotipne predstave o američkom gostoprimstvu, srdačno-sti i spontanosrdačno-sti. Iz tog razloga nije mi bilo ni naj-manje neprijatno što sam živela u porodici iako je to bio prvi put da odsedam kod nekoga u kući – pritom nekoga koga u životu pre toga nisam vi-dela. Ali porodica koja me je ugostila, učinila je sve da se osećam „kao domaća“ a ja sam uživala u ideji da postoje ljudi koji su primili jednu osobu iz neke veoma udaljene zemlje, o kojoj gotovo ništa ne znaju, ne zbog nekog profita već iz naj-iskrenije radoznalosti i uverenja da je ovaj svet divan upravo zahvaljujući različitosti.

13

_____

Cilj programa je da podrži i osnaži

LGBT aktiviste u Srbiji kroz

izlaga-nje organizacijama iz SAD koje se

bave istraživanjem, zagovaranjem

i pravnom zaštitom.

početku, „oni“ su izjavljivali kako je brak sveta institucija samo za heteroseksualne osobe, i ima samo jedan cilj – prokreaciju. Stvaranje novog života može biti postignuto samo kroz uniju muškarca i žene i odatle potiče zastarela ideja da homoseksualnost ide „protiv prirode“. Određeni ekstremisti iz katoličkih redova su, nakon što su shvatili da mantra „brak za sve“ jeste popularna u javnosti (a preko 60% Francuza podržava ovu ideju), počeli su da koriste decu kao svoju prvu liniju napada.

Sugestijama da homoseksualci idu protiv prirode i boga i da su zato izopačeni, „oni“ tvrde i veruju da deca ne mogu biti poverena na odgajanje ljudima homoseksualne orijentacije i da im je potreban muški i ženski uticaj kako bi izrasla u „normalna i zdrava ljudska bića“. Time u kompletu ignorišu 300 hiljada porodica u Francuskoj koje se sastoje iz istopolnih parova, kao i sva naučna istraživanja koja su pokazala i potvrdila da su gejevi i lezbejke potpuno sposobni i u mogućnosti da budu odlični roditelji isto kao i heteroseksualni parovi i roditelji, i da su deca iz istopolnih zajednica psihološki zdrava i odlično prilagođena životu u modernim vremenima. No ova deca i porodice su u potpunosti nepriznati i nezaštićeni od strane zakona u ovom momentu.

Pokret protiv istopolnih brakova je u originalu pokrenut od strane „Civitasa“, katoličke organizacije koja je tesno povezana sa ekstremnim desnim krilom, Unija za narodni pokret (Union pour un Mouvement Populaire)

koja je politička partija desnog krila, Nacionalnog Fronta koji je fašistički pokret, GUD (studentska ekstremistička grupa Groupe Union Défense) i Bloc Identitaire, ekstremno desničarska politička partija. Pokret je predvođen od strane komičarke Frigide Barjot i bivše ministarke za pitanja porodice Christine Boutin.

Anti-gej protestanti tvrde kako njihov glas ne čuje u ovom demokratskom sistemu, iako svakodnevna situacija pokazuje suprotno jer su građani Francuske bombardovani svakoga dana njihovim nasilnim, homofobičnim mišljenjima i izjavama koja se mogu čuti u svim medijima. Lako je videti da je čitava priča samo izgovor da se destabilizuje vlada levog krila koja trenutno vodi Francusku. Oni koji protestuju protiv gej braka sigurno nisu oni koji su izabrali predsednika Hollandea prošle godine. Ne treba zaboraviti da kada je François Hollande izabran kao predsednik Francuske u maju 2012. uz političko obećanje da će legalizovati gej brakove. Glas za Hollandea bio je glas za politiku brak za sve.

HOMOFOBIJA U FRANCUSKOJ Postoji talas homofobije koji se probio u javnu arenu i koji revoltira gej populaciju. „Liberté, égalité, fraternité“ (Sloboda, jednakost, bratstvo) jeste moto, ali sve dok ne uvrediš, da to tako postavimo, strejt institucije. U Francuskim medijima je dozvoljeno da na jednu stranu držiš nasilne, homofobične diskusije dok se na drugu stranu pretvaraš da si gay-friendly. Lideri anti-gej pokreta imaju pravo da u javnosti izjave kako su osobe homoseksualne orijentacije inferiorne u odnosu na sve ostale, kako su bolesne, odvratne,

14

_____

OPTIMIST

U

Jednakost

je vrednost oko

koje se ne sme pregovarati

kako su sve to pedofili, a da onda ti isti tvrde kako nisu homofobi.

Potpredsednik Unije narodnog pokreta, Christian Vanneste je 2007. godine rekao: „Homoseksualci su inferiorni u odnosu na heteroseksualce, pretnja su zajednici i opstanku ljudske rase.“ Bio je oštro kritikovan zbog homofobije, a kasnije je od optužbi oslobođen pod krilaticom „slobode govora“.

Bilo bi nedozvoljeno u medijima izjaviti nešto poput: „Arapi i crnci su inferiorni u odnosu na belce, ali ja kad to kažem nisam rasista.“ Rasistički govor je svuda prepoznat i svi bi se tome suprotstavili, ali homofobija i seksizam nisu. Protestanti protiv istopolnih brakova tvrde licemerno kako se

bore za neko opšte dobro, a istovremeno ne dozvoljavaju drugima da uživaju ista prava kao oni. Dominantna sila se bori svim silama da ne dozvoli

svima prava koju većina građana i društva uživa. Jasno je da su ove homofobične stranke sve pripadaju desnom centru. Crkva, desnica i fašisti trljaju svoje manipulativne ruke zadovoljno. Oni ujedinjuju ljude u mržnji pod izgovorom da štite porodicu ili govore da je to ono što bog želi, a služe se i mnogim drugim licemernim komentarima kako bi se zaštitili i opravdali. Ono što je strašno je da niko ne priznaje očiglednu homofobiju. A ono što u javnosti ljudi kažu bez imalo srama jeste: „Ako se legalizuju gej brakovi šta je sledeće? Incest ili poligamija?“

REAKCIJA LGBT POPULACIJEOvaj homofobični talas je rezultirao revoltom LGBT populacije i liberalnog dela heteroseksualne populacije. U početku je situacija bila mirna. Moglo se čuti čak i da gej osobe ne žele brak. A velika greška je što su ti pripadnici populacije govorili u ime svih nas. I tako je došlo do ustanka; prvo su se ljudi ujedinjavali na socijalnim mrežama poput gde su delili mišljenja, ideje, stavove. Sami političari,

filozofi, umetnici i psiholozi su se ujedinili u svom besu prema ovom napadu mržnje.

Ljudi koji ranije nisu bili zabrinuti sada su postali proaktivni. A onda su počeli protesti. Konačno se 15. decembra 2012. godine hiljade ljudi, što heteroseksualaca, što homoseksualaca, ujedinilo u maršu. A 16. decembra u Parizu, sa završetkom ispred same Bastilje preko 150 hiljada ljudi je ujedinjeno stajalo da na miran način uzvrati mržnji. Već 27. januara 2013. videli smo između 125 i 400 hiljada ljudi kako ujedinjeno maršira u podršku jednakosti. To je bio marš za pravu pravcatu „Slobodu, jednakost i bratstvo“.

Istopolni brakovi jesu pretnja, ali religijskim institucijama koje gube svoj uticaj na opštem nivou, koji su do sada imale, na društvo koje se neprekidno menja. Treba razumeti da je samo društvo to koje uzrokuje sve te zakonske promene, ne dešava se to samo od sebe. Zakon koji je predložen samo oslikava uzdrmanu socijalnu klimu koja se trenutno bavi pojmom jednakosti. Jednakost za žene i muškarce homoseksualne orijentacije, kao i za hiljade već postojećih istopolnih porodica – iznad svega ovaj zakon je ono što štiti te porodice. Porodice koje već postoje. Koje su već integrisane u moderno društvo, a zakon ih uprkos tome ne prepoznaje i ne štiti. Ni jedna od tih 300 hiljada porodica nije izjednačena sa ostatkom društva. I isto tako je homofobija ono što je neprihvatljivo. Homofobija je ono što ubija ljude i ne sme se nikako tolerisati ni od strane pojedinaca ni društva u celini.

U jednoj drugoj instanci ovaj zakon će pomoći društvenu prihvaćenost LGBT zajednica i ubrzaće fundamentalne promene koje predstoje. Deca budućnosti će odrastati u društvu sa mnogo manje mržnje i sama će jednog dana postati ljudi bez potrebe da mrze druge. Živela različitost!

PIŠE: ANTONY HICKLING dopisnik „Optimista“ iz Pariza

15

_____

Rasizam u Francuskoj je

prepozna-tljiv i svi bi mu se suprotstavili, ali

homofobija i seksizam nisu i još

uvek se tolerišu!

bu Hamizi je 22-godišnji irački mladić. Sedi na podu, obučen je u tradicionalnu islamsku odeću i drži svesku pored sebe. On provodi najmanje šest sati dnevno surfujući po internetu u potrazi za četo-vima koji su povezani sa gej sajtočeto-vima. Međutim, on ne traži nove prijatelje, već novi plen.

„Ovako je najlakše da pronađem ove ljude koji uništavaju islam i koji ruše njegovu re-putaciju koju smo vekovima gradili“, kaže Hamizi. Kada ih pronađe on organizuje napade na njih i, ponekad, ubistva.

Hamizi, diplomirani informatičar, je oštrica novog talasa nasilja prema homoseksual-cima u Iraku. Njegova grupa, sastavljena od naj-radikalnijih ekstremista, odgovorna je za smrti preko 130 gejeva za samo nekoliko meseci.

Predstavnik lidera ove grupe, koja je lo-cirana u Bagdadu, prilikom objašnjenja njihovih akcija koristi pogrdne reči. „Životinje zaslužuju više sažaljenja, nego ovi prljavi ljudi, koji prakti-kuju ovako izopačena dela“, kazao je za Observer. „Pobrinemo se da saznaju zbog čega su uhvaćeni, i dajemo im šansu da zatraže oproštaj od Boga, pre nego što budu ubijeni“, dodaje on.

Nasilje nad iračkim homoseksualcima bio je ključni test za sposobnost njihovih vlada da spreče nasilje nad manjinskim ranjivim grupama nakon što Amerikanci odu.

Profesor sa londonskog univerziteta Toby Dodge veruje da je ovo nasilje posledica vlade Nouri al-Malikija.

„Militarističke grupe čiji je smisao postojanja bila bezbednost u njihovim zajednicama,sada po-smatraju kako njihove funkcije preuzima poli-cija. Tako da se njihov

fokus preusmerava na sfere morala i kulture, vra-ćajući nas na klasične islamističke taktike čuvanja granica morala“, kaže profesor Dodge.

Homoseksualnost nije bila krivično delo čak ni pod Saddamom Huseinom. Štaviše, šezdesetih i sedamdesetih godina, Irak je bio

poz-nat po svojoj relativno liberalnoj gej sceni. Nasilje prema homoseksualcima je nastupilo nakon in-vazije 2003. godine. Prema onome što kaže Ali Hali, predsednik iračke LGTB grupe, locirane u Londonu, samo u 2004. godini nastradalo je 680 gejeva. Mada, on smatra da je ta brojka i veća, jer u nju nisu ubrojani i oženjeni muškarci. Sedam žr-tava su žene. Prema Alijevim rečima „Irak je po-stao najgore mesto za homoseksualce na planeti“.

Ubistva su brutalna, a žrtve su ritualno mučene. Jedan od njih bio je sin Azhare al-Saeede. „On nije pratio ono što islamska doktrina kaže, ali je bio dobar sin“, kaže ona za njega. „Tri dana nakon otmice, pro-našla sam poruku na mojim vratim, svu umr-ljanu krvlju, u kojoj je sta-jalo da je u pitanju pročišćena krv moga sina, kao i mesto gde mogu da nađem njegov leš“.

Otišla je u policiju da bi zajedno otišli po ostatke njenog sina. „Pronašli smo njegovo telo sa znacima mučenja na njemu, anus mu je bio ispunjen lepkom, a genitalije odsečene“, kaže

16

_____

OPTIMIST

Irački militaristi i verski

fundamen-talisti su se infiltrirali na gej četove

kako bi lovili svoj plen – stotine se

boje da su sledeće žrtve!

A

ona. „Ovo je prizor koga ću da se sećam do smrti“. Policijski oficir, u svojoj izjavi za Obser-ver, kaže da nasilje nije usmereno samo prema gejevima. Ovo je samo izdvojeno iz ostalog sek-taškog nasilja koje potresa Irak u ovom periodu. Hamizijeva grupa se, u svakom slučaju, hvali time da dnevno svojom 'istragom' obuhvate po dve osobe. Grupa tvrdi da su i lokalna plemena uklju-čena u napade na homoseksualce, tako što anga-žuju njihove članove da ulove gejeve. U nekim oblastima spiskovi su okačeni u restoranima i pro-davnicama hrane.

Haydarov cimer je jedan od onih koji su, pre izvesnog vremena, oteti i ubijeni u Bag-dadu. Nakon što je Haydar kontaktirao sa posle-dnjom osobom sa kojom je njegov cimer četovao, na svojim vratim je zatekao pismo koje je njega lično upozoravalo o „opasnostima načina života koji su suprotni islamskim pravilima“ . Haydar pla-nira da ode u Amman, glavni grad susednog Jor-dana. „Moram da pobegnem odavde, pre nego što doživim istu sudbinu“, kaže on.

Prema izveštajima organizacije Human Rights Watch, u nasilje su umešane i šitske mili-tarističke grupe. U Bagdadu je u tome naročito poznata Mahdy armija. Postoje svedočenja

prema kojima su pripadnici Mahdy armije zlo-stavljali neke mladiće samo zbog toga što nose zapadnjačku odeću.

Nekadašnji portparol Ministarstva unu-trašnjih poslova Abdul-Karim Khalaf, negirao je navode da policija sarađuje sa ovim grupama. „Iračka policija postoji da zaštiti sve Iračane, bez obzira na njihovu seksualnost“, rekao je pre izve-snog vremena.

Hashim je još jedna žrtva ekstremista. On je napadnut u ulici Abu Nawas. Ova ulica je poznata po njenim restoranima i kafićima i po-stala je simbol relativnog progresa koji je posti-gnut u Baghdadu. Ali upravo su u njoj Hashima presrela četvorica muškaraca, odsekla mu prst i gadno ga pretukli. Napadači su mu ostavili i po-ruku u kojoj mu daju mesec dana vremena da se oženi i da ima „tradicionalan život“ ili da umre.

„Od tog dana nisam napustio svoju kuću. Previše se bojim, a nemam novca da pobe-gnem“, kaže Hashim.

Od početka 2012. godine ovi odredi smrt imaju dve odvojene mete. Prva su, tradicio-nalno, gej muškarci, a druga grupa su tinejdžeri koji imaju “emo” stil oblačenja i šišanja. Iračani i njih, greškom, izjednačavaju sa homoseksual-cima.

Sezonu lova na pripadnike emo subkul-ture započela je iračka vlada proglasivši ih javnom pretnjom. Ministarstvo unutrašnjih poslova je iz-dalo saopštenje u kojem se kaže da je emo feno-men satanistički. I da će specijalni pripadnici policije i u školama da traže pripadnike ove grupe. Oni, kako se kaže, imaju zvanično odobre-nje da se obračunaju sa tim grupama.

Posle ovoga usledilo je masovni progon i egzekucije emo mladića, kao i devojaka koje nose uske farmerke i muške majice.

Egzekucija se obavlja ili kamenovanjem ili bacanjem sa visokih zgrada. A zabeleženi su i slučajevi u kojima su preživele osobe ubijene u bolnicama u koje su dovežene.

Odred policije koji je određen da zaštiti manjine kaže da je gotovo nemoćan da zaustavi pretnje prema homoseksualcima i emoima.

17

_____

GBT osobe suočavale su se sa nasiljem i diskriminacijom kroz vekove. Za razliku od nekih ranijih kultura koje su homoseksual-nost, biseksulhomoseksual-nost, transrodnost i interse-ksualnost smatrale prirodnim i integralnim delom zajednice sa pojavom hrišćanstva i njegovim uz-dizanjem u „državnu religiju“ u Evropi, a zatim i šire počinje širi progon LGBT osoba. U Vizantiji 390. godine nove ere usvojen je zakon da se muška feminiziranost više ne može tolerisati, i da se proklinju sve one osobe koje su svoje muško telo transformirale u žensko, radeći stvari rezer-visane za drugi pol i da se kao takve kazne spalji-vanjem – „dom muške duše mora biti svetinja za sve, i svako ko napusti svoj pol ne može težiti ka drugom polu bez najstrožije kazne“. Hrišćanstvo se oslanjalo na Judaizam u pojedinim segmen-tima koji je dugo vremena bio jedina religija koja je bila transfobna, kao i homofobna. Peta Knjiga Mojsijeva posebno proklinje oblačenje u drugi pol, kao i zabrane ulaska u Kuću Božju svim oso-bama koje su kastrirane. „Žena da ne nosi mu-škoga odijela niti čovjek da se oblači u ženske haljine jer je gad pred Gospodinom Bogom tvojim ko god tako čini.“ „U sabor gospodinov da ne ulazi ni utučen ni uškopljen.“ V Knjiga Mojsijeva.

Hrišćanstvo se nije ograničilo samo na Evropu. Sa dolaskom kolonijalizma u Severnu Ameriku, homofobija i transfobija su takođe po-stale prisutne razbijajući stara verovanja i tradi-cije koje su tolerisale i u nekim slučajevima smatrale svetim trans osobe. Koliki je uticaj reli-gija imala na formiranje stava prema LGBT oso-bama govori i podatak da su upravo religijski kanoni bili nametnuti kao opšte važeće medicin-ske i društvene norme koje opstaju do danas. U tom kontekstu ne treba zaboraviti i da je savre-mena medicina obeležila i tretirala homoseksual-nost, transrodnost i interseksualnost kao poremećaj. Medicinski tretmani transrodnih i ho-moseksualnih osoba nisu samo uključivali lekove, već i produženo zadržavanje u psihijatrijskim ustanovama, uključujući čak i terapiju elektrošo-kovima.

I pored velikom napretka i napora koje se čine na zaštiti pripadnika LGBT populacije

na-silje počinjeno nad pripad-nicima LGBT populacije, a posebno nad transrodnim osobama i dalje u mnogim slučajevima prolazi nekaž-njeno.

Prema izveštaju Nacionalne koalicije programa protiv nasilja -NCAVP iz 2011. godine stopa ubistava pripadnika LGBT osoba gotovo je na vrhuncu. NCAVP je priku-pljajući informacije iz 16 zemalja zaključio da i pored smanjenja incide-nata nastalih iz mržnje, ukupan broj ubistava LGBT osoba porastao je za alar-mantnih 11%. Izveštaj je na osnovu dostupnih po-dataka izneo i činjenicu da su upravo transrodne osobe u kategoriji

najve-ćeg rizika od fizičkog nasilja i zločina iz mržnje. Šta je to uopšte transfobija? Nauka definiše trans-fobiju kao posledicu nastalu iz neprihvatanja i ne-giranja prava pojedinca na ličnu koncepciju rodnog/polnog identiteta i izražavanja. To je strah, mržnja, gađenje i diskriminirajući odnos prema osobama čije stvarno ili percipirano rodno izražavanje nije u skladu s njenim biološkim polom, to su predrasude i diskriminirajući odnos prema osobama koje narušavaju i prekoračuju uske društvene polne/rodne uloge, pravila i ste-reotipe.

Kako bi se razumela transfobija potre-bno je prvo razumeti šta je rod i što znači tran-srodnost. Iako mnogi ljudi pogrešno vežu rod i pol, rod se ne sme poistovećivati sa polom. Rod je iznad svega društvena konstrukcija; od pojedi-naca se očekuje da se ponašaju i izražavaju u skladu s društveno propisanim rodnim ulogama koje su im dodeljene na temelju njihovog pola. Rodne uloge društveno su formirane - jasno nam se daje do znanja koja je uloga žene, odnosno

18

_____

OPTIMIST

L

muškarca te kako se oni trebaju ponašati, počevši od emocionalnih karakteristika pa do fizičkog iz-gleda, oblačenja, načina ponašanja i sl. Svi smo se susreli s izjavama kao što su: „to dečaci ne rade“, „ove igračke nisu za devojčicu“, „to je žen-ski posao“, „nemoj hodati tako, hodaš kao muško“ itd. Ove norme duboko su ukorenjene u nama, a svako njihovo prekoračiva-nje je neprihvaćeno i za-branjivano.

Koliko je transfo-bija ukorenjena govori i podatak da je i u okviru LGBT pokreta postojao du-boki rascep pa i izražena transfobija koja se često zadržala i do danas. I pored pozitivnih pomaka u odnosu prema LGBT po-pulaciji u zemljama Zapa-dne Evrope i SAD i Kanade, pitanje transfo-bije i dalje je ostalo kamen spoticanja kada je reč o LGBT populaciji. Primera radi do skora je u Švedskoj bio na snazi zakon po kome transrodne osobe koje žele da promene pol u pravnom smislu moraju da se pre toga po-dvrgnu sterilizaciji.

Statistika o nasilju i diskriminaciji nad transrodnim osobama je surovo neumoljiva. Iako nepotpuna daje sliku patnji sa kojima se transe-ksualne osobe svakodnevno suočavaju. Prema statistikama 49 procenata transrodnih osoba po-kuša da izvrši samoubistvo. U Čikagu se proce-njuje da među 1000 beskućnika jedan je transeksualac, dok je u SAD svaki dvanaesti tran-seksualac ubijen. I pored činjenice da se shvata-nje i razumevashvata-nje transrodnih osoba menja roditelji najčešće napuštaju transrodnu decu ili vrše psihološke, pa i fizičke pritiske, kako bi svoju decu „prilagodili“ društvenim normama vezanim za njihov pol. U takvim uslovima porast depresije, alkoholizma i narkomanije kao vid bežanja od pri-tisaka i problema sa kojima se suočavaju transro-dne osobe raste.

Jedna američka studija koja se bavila transrodnim osobama objavila je zastrašujuće

re-zultate. Gotovo 50% transronih osoba uključenih u ovo istraživanje bilo je žrtva nasilja i zlostavlja-nja kao posledica transfobije, dok je četvrtina ispitanika doživelo fizičke i seksualne napada mo-tivisane mržnjom prema transrodnim osobama. Gotovo 98% nasilja nad transrodnim osobama bilo je usmereno na muškarce transformisane u žene, a 70% ubistava počinjenih nad transrodnim osobama bilo je nad trans ženama.

Ipak teško je proceniti stvarne razmere nasilja protiv transrodnih osoba jer u većini slu-čajeva ovakvo nasilje se ne prijavljuje iz straha od društvene osude i razotkrivanja.

Rezultati istraživnaja, koje su u Srbiji ra-dile dve LGBT organizacije Lambda i Labris 2005. godine, pokazuju da osobe koje imaju „drugačije rodno izražavanje“ znatno više trpe nasilje moti-visano mržnjom nego gejevi i lezbejke.

Iako rodne uloge predstavljaju štvene konstrukte, koje zavise od datih dru-štveno-istorijskih prilika, one predstavljaju bazu socijalne interakcije i svako odstupanje od pret-postaljvenih modela se „lako“ uočava. Odnos, međutim, prema osobama koje se ne uklapaju u date rodne modele nije jednak u svim društvima. Dok su u nekim kulturama i/ili istorijskim trenu-cima transrodne osobe bile vrlo poštovane i bila im je dodeljivana posebna društvena uloga, po-sebno u sakralnim institucijama, u drugima su proganjane, osuđivane, kažnjavane, pa čak i ubi-jane. Iako se savremeno zapadnjačko društvo, orijentisano na poštovanje ljudskih prava i tole-ranciju prema različitostima, postepeno liberali-zuje po pitanju prihvatanja transrodnih osoba, ipak je i dalje prisutna velika mržnja i netrpelji-vost prema njima, takozvana transfobija.

Sve ovo jasno ukazuje na potrebu za-štite ljudskih prava trans osoba, kroz zakone koji omogućavaju osobama da slobodno odluče o svojim telima i da ih menjaju, standardizaciju pro-cedure da se omogući transrodnim i transeksual-nim osobama da izmene svoje lične dokumente na način da odgovaraju njihovim identitetima, osiguranje trans osobama zdravstveno i socijalno osiguranje koje bi odgovaralo njihovim zdravstve-nim potrebama, stvaranje politike koja se odnosi na zabranu diskriminacije na poslu i pri zapošlja-vanju, u školi, zdravstvenim institucijama ili u bilo kojoj drugoj javnoj instituciji, kao i kroz sveobuh-vatnu javnu kampanju protiv transfobije.

PRIREDIO K.M.

19

_____

redinom februara ove godine u Beo-gradu je napadnut i opljačkan Boris Mili-ćević, član glavnog odbora SPS i osnivač Gej strejt alijanse. Mediji su izvestili o ovom napadu, a rasprave o motivima započeta je među komentarima čitalaca i na forumima. Ko-mentatori su se podsmešljivim tonom bavili se-ksualnim kontekstom čitave priče i drugim insinuacijama, oduzimajući pravo svima drugima na mogućnost nalaženja seksualnih partnera u klubovima, osim heteroseksualnim muškarcima. Takođe, homofobijom motivisani odbijali su da poveruju u priču žrtve i sugerisali da treba čuti i drugu stranu priče, nasilnika. Interesantno da je sličan ton rasprave bio i na Gay-Serbia forumu, gde bi čovek pomislio da postoji makar minimum solidarnosti u slučajevima kada je neki gej napad-nut. Zbog svega toga razgovarali smo sa Borisom Milićevićem.

Šta se zaista desilo?

O napadu koji mi se desio ne mogu detaljno da govorim pošto je u toku sudski postupak protiv dvojice napadača. Gej strejt alijansa je u svom saopštenju dovoljno detaljno opisala šta mi se desilo u noći između 13. i 14. februara ove go-dine.

To veče sam sa još troje prijatelja izašao u „Plastic Mint“, nakon što sam prethodni deo večeri

pro-veo u kafiću „Smiley“. Tu su nam prišla trojica go-stiju koji su već bili tamo, uzrasta 25-30 godina. Narednih sat i po proveli smo u klubu zajedno, a jedan od njih trojice je otišao ranije. Ostala dvo-jica su pozvala mene i još troje mojih prijatelja kod njih da „izblejimo“. Dvoje mojih prijatelja je odmah odustalo, a treći je bukvalno odustao na ulazu u taksi, jer je to popodne putovao za Italiju i hteo je da se odmori pred put. Kako smo pret-hodno proveli više od sat vremena zajedno u praznjikavom klubu, gde nas je moglo videti par desetina gostiju, osoblje, obezbeđenje, gde su nas snimile sigurnosne kamere, a i pošto mi njih dvojica ni na koji način nisu delovali agresivno ili sumnjivo odlučio sam da krenem do njihovog stana.

Tamo su nas dočekale još dve devojke. Jedna od njih je navodno bila sestra jednog od njih dvojice, a druga je bila njena drugarica. U početku je sve izgledalo OK, popili smo kafu, pričali, gledali TV. U jednom trenutku jedan od ove dvojice je po-slao devojke u sobu, ustao, otišao do kuhinje i vratio se go do pojasa sa nožem u ruci. Počeli su da me udaraju, vređaju, ovaj sa nožem me je po-sekao po čelu, pretili su da će me ubiti, itd. To je trajalo minimum nekih pola sata.

U jednom trenutku sam stvarno mislio da sam gotov, ali onda su mi zatražili novčanik, počeli da

20

_____

OPTIMIST

Boris Milićević: Reagovali su oni od koj

me ispituju da li imam pare na računu u banci, kući… Tada sam shvatio da će me ipak „samo“ opljačkati i počeo sam da sarađujem s njima u potpunosti. Nisam uopšte hteo da rizikujem i opi-rem se, pošto nisam želeo da vidim dokle su spremni da idu u nasilju. Odveo sam ih kući gde su mi uzeli novac, laptop, telefone i još neke sit-nice. Rekli su mi da ne se ne igram sa životom i da ih ne prijavljujem policiji. Kad su otišli sačekao sam desetak minuta i otišao u policijsku stanicu Stari Grad i prijavio napad.

Šta je policija uradila?

Policija je odmah sprovela brzu akciju i njih dvo-jica su uhapšena nekoliko sati nakon što sam ih prijavio. Stvari su mi vraćene.

Gde je slučaj trenutno?

Tužilaštvo napadače tereti za razbojništvo, a njih dvojica su proveli mesec dana u istražnom prit-voru i verujem da će sud vrlo brzo doneti pre-sudu.

Koliko si (ne)zadovoljan (ne)reagovanjem LGBT i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava? Reagovali su oni od kojih sam očekivao da će rea-govati, pre svega GSA i pojedinci sa kojima već dugo sarađujem. Tu pre svega mislim na Lepu Mlađenović i Dušana Maljkovića. Većina LGBT i ljudskopravaških organizacija nije se oglasila u ja-vnosti niti me je kontaktirala, i za to sigurno imaju neke svoje razloge o kojima ni ne razmišljam. Mnogo mi je bitnije da mi se javilo par stotina ljudi koji su se raspitali za moje zdravlje i pružili mi podršku.

Da li je i kako SPS stao u zaštitu svog člana? Naravno da su mi ljudi iz partije pružili punu po-dršku u toj situaciji, kao što bi pružili popo-dršku sva-kom drugom članu ili članici. Partija je htela da se oglasi povodom napada, ali se to nije desilo na moje insistiranje, pošto ne želim da preuzimam ulogu žrtve.

Ovo što se desilo meni dešava se svakodnevno mnogima, ne samo pripadnicima LGBT popula-cije, već svima. Mnogi gejevi i lezbejke su mi posle napada rekli da su se našli u istoj situaciji, ali da nisu smeli da govore o tome, niti da napad prijave policiji. Nadam se da će rešavanje mog slučaja ohrabriti ljude da svoje slučajeve prijav-ljuju policiji.

21

_____

ada se pokrene gej magazin u zemlji gde je to potpuna novost, susrećete se sa stvarima poput problema u pronalaženja novi-nara, dizajnera, štamparije koja nema strah da to odštampa i da ne traži suludo visoku cenu, međunarodne firme koje u svetskim gej časopisima plaćaju dve strane reklame, a prilikom razgovora sa vama se plaše prih-vatiti čak besplatnu reklamu.

Bilo je normalno za očekivati da će problema i poteškoća biti na svakom ko-raku, donekle se računalo čak i na strah same populacije koja se u to vreme često krila od same sebe. Magazin je vrlo svesno imao podnaslov „strejt frendli“. S jedne strane zbog domaćih medija koji su o LGBT temama pisali tako što su preuzimali done-kle morbidne priče iz sveta i uvek stavljali slike transvestita, pa nam je bilo važno da im ponudimo „temu za krađu“ kako bi videli veliki broj tema, ideja, uglova koji su vezani za tu tematiku. S druge strane zbog onih koji nas okružuju a čije stavove želimo da menjamo, jer ako se borite protiv homofo-bije, menjate ugao gledanja onih koji vas ne vole ili se plaše zbog neznanja. Za LGBT po-pulaciju u to vreme je bilo novo i zanimljivo saznati da među američkim Indijancima vrač je imao pravo da se oblači bilo u mušku, bilo u žensku odeću, da čitaju o zemljama, ljudima koji se ne moraju kriti, shvatiti da je svuda bilo teško dok par ljudi nije odlučilo da se pokrene u cilju promena na bolje.

Srećom, imao sam puno pozna-nika iz sveta medija, te je postojala „kolegi-jalna podrška“, što je značilo praktično nepostojanje eksplicitno negativnih članaka o magazinu, već iskrena i dobronamerna znatiželja. Kada nešto počinješ od potpune nule, ne možeš krenuti od stila sadašnjih

ča-sopisa u Francuskoj, Engleskoj, Americi, već počinješ sa tačke gde su oni bili pre 15-20 godina, te se pojavi dilema da li staviti neke pomalo populističke članke umesto eseja koji su razumljivi samo od strane jako malog broja ljudi – onih koji već imaju pozitivno mišljenje, i deklarativno i eksplicitno podr-žavaju jednakost. Balans je bilo teško naći, pogotovo što nije postojao raniji ili sličan primer u celom regionu, jedini list koji je do-nekle geografski bio blizak je list „Mašok“ iz Mađarske, koji je više imao formu i stil sam-izdata sa previše ličnih komentara i mišlje-nja, bez targetiranja šire javnosti.

Znalo je biti naporno kada se u nekim slučajevima moralo misliti o tome da li neki članak mogu pogrešno protumačiti, ili nešto izvući iz konteksta da bi dokazali nešto suprotno nameri samog autora. Pro-jekat je od strane donatora bio u primarnoj kategoriji „mediji“, a sekundarno „ljudska prava“, što je značilo da se moralo voditi ra-čuna o čitanosti, prodaji, reklamama, sa-moodrživosti časopisa od prodaje i reklamnog prostora – bili smo svesni toga da je to skoro nemoguće.

Sećam se da smo bili među pr-vima na svetu koji su napravili intervju sa gej grupom britanskih policajaca – par go-dina kasnije ih je policija zvanično priznala kao jedna od manjinskih grupa unutar si-stema, prvi intervju za gej magazin grupe Tatu, stranih fotografa koju su nam „za lepe oči“ ponudili fotografije, pomoći stranih gej magazina koji su takođe bez nadoknade odobrili korišćenje njihovih slika. Bilo je ne-koliko odličnih članaka koje smo dobili od osoba sa pseudonimom, te je postojao rizik da nismo bili sasvim sigurni ko je pravi autor tog dela. Jedan od najlepših članaka o gej prajdu pod naslovom „Sveta Tetka“ smo do-bili iz Hrvatske, ali nikad nismo mogli da se

22

_____

OPTIMIST

Dečko – staight

K

zahvalimo autoru, niti da mu platimo hono-rar.

Kad smo već kod honorara, proje-kat je bio izuzetno niskobudžetan, obzirom da štampa nije jeftina za tiraže od par hi-ljada primeraka, tada flat paket interneta nije postojao pa je račun nekad bio i sto evra mesečno, tako da bez entuzijazma i dobre volje mnogih nepoznatih (retko ko je pristao da se potpiše pravim imenom i pre-zimenom), bez onih

koji su nam poma-gali na drugarskoj osnovi, takav ekspe-riment ne bi mogao trajati ni toliko ko-liko je uspeo da pre-živi. Svaki broj je bio težak, pogotovo

prva godina rada, gde se morao praviti ba-lans između entuzijazma i profesionalnosti – sama činjenica da je neko gej ili lezbijka, nije značilo automatski napisati dobar čla-nak koji će i čitaocima biti zanimljiv.

Imali smo suludu sreću da nas je jedna fondacija iz Švedske stavila u svoj pro-jekat razvoja medija na ex-YU prostorima, pa smo uz pomoć toga imali odličan server, mogućnost da budemo među prvima koji koriste program za online časopise, da imamo mogućnost kupovine pretplate sa kreditnom karticom, dodatne obuke za pro-fesionalne medije, od pravljenja budžeta do „strategije tri klika“.

Iz ove perspektive mislim da je pominjati neke minorne probleme, koji su možda tada bili veliki i teški za prevazilaže-nje, bespotrebni za pominjanje.

A zašto nam je sve to trebalo, i šta je bio krajnji cilj svega toga? Najbolje da prepevam jedan konkretan slučaj u Češkoj Republici koji se meni lično jako dopao i koji

dokazuje da su i sulude ideje moguće. U Beogradu to bi izgledalo na sle-deći način: zamislite krcatu beogradsku arenu na koncertu popularnog pop-rok benda koji među najvećim hitovima ima pesmu „Globalno zagrevanje“, čiji je refren „Ja sam gej, ja sam gej, ja sam topli brat“. Pri tom publika urlajući peva refren i svi skaču od sreće. Koncert nije pederska ma-nifestacija, već običan koncert popularne grupe. Usred pesme, pevač grupe poziva grado-načelnika na scenu kako bi zvanično venčao jedan gej par, publika im na-vija, oni se poljube na sceni i pesma ide dalje. Osim te dvojice koji su pred hilja-dama registrovali svoj partnerski odnos ima svega nekoliko gejeva i lezbejki. Priča možda deluje suludo, ili potpuno nezamislivo u Istočnoj Evropi, ali pogledajte video gde česka grupa „Nightwork“ upravo to radi na svom koncertu u Pragu, pevajući pesmu „Globalni oteplovani“.

To je upravo bio cilj pokretanja magazina, podizanja svesti i svih onih stvari o kojima je cela ekipa i oni koji su je podržali neprestano ponavljali kao svoju mantru. Mržnju je najlakše promovisati, jer se ljudi lakše zalepe na to, ali tako pozitivna stvar sigurno će biti moguća i u Beogradu jednog dana i to ne u tako dalekoj budućnosti. Je-dino treba svi kojima smeta nedostatak to-lerancije da umesto virtualnog i anonimnog kukanja mrdnu svoju guzicu i učine nešto konkretno. Toliko je to sve prosto i jedno-stavno.

PIŠE: ATILA KOVAČ

23

_____

friendly

magazin

Dečko je bio prvi gej magazin u

Sr-biji koji je izlazio svakog meseca

od 2001. do 2004. godine. Arhivu

brojeva možete čitati na

ećinu takmičara u domaćim rijaliti pro-gramima nekakvu ličnu misiju koristi kao izgovor i opravdanje za sopstveno uče-šće u ovoj vrsti televizijske zabave. Po-sebno ukoliko je reč o intelektualcima, političarima, umetnicima, javnim ličnostima izvan širokog estradnog kruga. Oni su tu da nam nešto objasne, pokažu i dokažu. Ne zanima ih novac, po-pularnost još manje, egzibicionisti svakako nisu ali vrlo vode računa o tome kako će „selo“ da proceni ovaj njihov potez. Bez trenutka zapitanosti da li imaju pravo na to, srpski vipovci ili oni koji su na putu do osvajanja tog statusa, olako preuzimaju ulogu edukatora i prosvetitelja. Vrsta i podvrsta ima toliko da su gotovo nepregledne.

U aktuelnoj sezoni Velikog brata, u po-gledu suprotstavljanja karaktera i dramaturgije odlično postavljenoj, profesorka FDU-a, muzičarka i voditeljka Maja Volk ušla je da nauči ljude kori-šćenju sirovih namirnica, vlasnica kompanije Miss Yu i takođe doktorka nauka, Vesna da Vinča je po-želela da oduševi auditorijum lepotama radikal-nog posta, gej aktivista Boban Stojanović kao primarni motiv naveo je poboljšanje odnosa sa ro-diteljima i promociju gej prava.

Od sirovih namirnica jedva da koja se-kunda stiže do gledalaca u popularnim „pregle-dima dana“, radikalni post se raspao od svoje lepote a njegova glavna junakinja izletela napolje u strahu pred još većom hrišćankom, Vesnom Vu-kelić Vendi. Ocenjen kao „ozbiljan car“, od strane momka koji ima običaj da se zaklinje u Beograd kao seoska mlada u nevinost, kaskadera Kazanove sa tetoviranim hramom Svetog Save na hipertro-firanom telu, Uroša Ćertića, Boban očigledno uspeva u onome što je sebi dodelio u zadatak ili alibi.

Sve i da je ušao samo da se provede među nazovi zvezdama, Boban je svakako na za-datku. Različitost mu to nalaže. U kući Velikog brata se nije ustezao da govori o aktivizmu kojem je posvećen pa ni da zapleše u maniru klupskih drag kraljica, a što je bivao prihvaćeniji, slobodnije se ponašao.Tako je, bez straha od jednostranog navijanja ostatka ekipe, uspeo i da se posvađa sa Majom Nikolić, istrpi najbanalnije uvrede do-stojne prosečnog maloletnog huligana i pridobije

simpatije većine.

Boban je imao nekoliko momenata u kući koje bi, da je sam u poziciji gledaoca, sigurno ocenio kao patetične. U igri predstavljanja govorio je o teroru koji je trpeo u osnovnoj školi a kasnije, u otvorenom razgovoru sa nekoliko cimera, i o su-kobu sa roditeljima. Činjenica da osam godina nema kontakt sa majkom lansirala ga je na naslo-vne strane dnevnih listova kao što je „Alo“ i oz-biljno rastužila nekoliko ukućana. Stilski se tu nema šta zameriti ma koliko patetično bilo jer pa-tetika, i samo papa-tetika, u sredinama poput ove, pa i među vipovcima, otvara mogućnost kakve takve empatije.Ne postoji razumljivije stilsko sredstvo. Peder od krvi i mesa stao je pred pedeset kamera i progovorio kao ljudsko biće. Može li vas on ra-stužiti? Može li vas pridobiti na svoju stranu?

Mislim da bi neko ozbiljno istraživanje, ukoliko ga je moguće organizovati, bilo neopho-dno nakon Bobanovog izlaska iz kuće. Da li se ste-reotipna predstava o zlom, perverznom i ogavnom pederu zatresla bar malo i modifikovala u nešto humanije? Ako su Bobana prihvatili Dra-gutin Topić, Slavko Labović i Uroš Ćertić mogu li kroz istu katarzu da prođu njihovi anonimni pandani, obični ljudi za koje su ova trojica muškarčine za primer? U prevodu, osla-njamo se sada na dominantan krug klišea, ako su mogli sportista (nacionalni heroj, junak), Crnogorac (kršni đetić, alfa tip) i mladi patriota (probao Zapad ali mu je Šumadija ostala u srcu) mogu li i ostali?

Ove sezone u kući Velikog brata izuze-tno je jak tzv. patriotski klan predvođen alfa pa-stuvima i ženkama sa estrade. Štaviše, žene su, na prvom mestu pravoslavka Maja Nikolić, imenovale, oslanjajući se na čistu ple-mensku hijerarhiju, muškarce dostojne svog roda i „vagine“, femkaste tipove koji ne moraju nužno biti homose-ksualno orijentisani ali su sa aspekta muškosti svakako sumnjivi. Njihovo hormonalno dejstvo jednostavno ne uliva poverenje a isto potvrđuje i pro-cena ponašanja – gestikulacije, dubine glasa, načina govora. Žene patriote, nimalo iscrpljene postom na vodi, brzo su obavile

24

_____

OPTIMIST

V

ovu fašizoidnu evaluaciju a kako to patriotizam u Srbiji nalaže, nisu odolele da začine post podiza-njem suknje kada su alfe u blizini.

Taj kvar u samoj postavci stvari, ta trula, cvrljiva duhovnost jeste razlog zbog čega su ovo-godišnji rijaliti šou programi, organizovani tik pred Uskrs, nešto što se ne sme diskvalifivikovati kao nedovoljno ozbiljna tema za diskusiju, kao nešto na šta se samozadovoljno i sa što više prezira mora zatvarati nos. U tom tragikomičnom igro-kazu predstavljeno je i predstavlja se stanje duha u jednoj zemlji koja se opredelila da ne uđe u dernost, koja živi u paranoičnom strahu od mo-dernosti i koja se, sarkastično, naziva demokratijom a pri tom nema ni jednu sto posto čistu instituciju da bi tu demokratiju i potkrepila.

U okruženju religijskog kiča, zatucanosti i licemerja, Boban Stojanović je uspeo da prođe sa samo nekoliko uvreda. Za sada. Ni te uvrede nisu bile stvar „konsenzusa“, već su potekle od po-jedinaca i pojedincima su i nanele štetu.Štaviše, Dragutin Topić je ocenio da je Maja Nikolić pitajući Bobana da li ima jajnike ili testise „dotakla dno“. Vesna da Vinča je u žaru svog ishizma spoznala da je Boban dobra duša uprkos za nju neprih-vatljivom aktivizmu koji nije ništa drugo do opasna podmetačina pravog Velikog brata, onog što nejakoj Srbiji radi o glavi – Brisela i Vašingtona. Gospođa koja je izgradila karijeru na „promociji lepote“, izvodeći mlade žene u bikiniju pred preki sud ratnih analitičara, godinama se za-klinje u tradiciju i u isti mah čini nešto što je u naj-većoj suprotnosti sa ulogom koju ta ista tradicija predviđa za ženski rod. Da li je Boban pred Ve-snom bio dovoljno skrušen kako bi mu opro-stila što je izašao iz svoja četiri zida i odlučio se za bogohulni aktivizam i lobi-ranje ili je mala od Vinče procenila da bi to prihvatanje bilo medijski učinkovito

– suštinsko je pitanje.

Paralelno sa prihvatanjem ukućana na društvenim mrežama se odvija velika orgija, simbolička egzeku-cija. Ispod postova o Bobanu pojavljuju se ljudi koji podržavaju njegove roditelje, ali ne samo to. Apeluju da se tim istim ro-diteljima koji su odbacili „dete nakazu“

do-deli Orden Svetog Save ili Belog anđela, onaj isti koji je dobio Ivica Dačić kada je 2011, zabranio održavanje Prajda. Dakle, ako mase samo prevode zvanični, ma koliko zabašureni stav države, šta onda rade zvezde?

Na simboličkoj ravni interesantno je jedno objašnjenje Bobana Stojanovića. Naime, on smatra da će ga majka lakše prihvatiti kada vidi da su ga prihvatili „poznati“. To sad ima mnogo veze sa karakaterom medijske kulture i kultom javnih ličnosti ali o tome neki drugi put. U zemlji poput ove tek kada te po najmaloumnijim plemenskim kanonima, Maja Nikolić verifikuje kao dostojnog da ostaneš u alfa plemenu, iako si samo jedna va-gina ružnija od njene, tata i mama nemaju više čega da se stide. Ta grlata ženica samo ponavlja reči srpskog patrijarha.Kako je on pozvao narod da se izjasni na poslednjem popisu stanovništva pre nepune dve godine? Samo kao Srbi i samo kao pravoslavci. Sve ostalo je izbačeno iz alfa bratije – ateisti, muslimani, protestanti, gejevi, katolici, agnostici.

Srpske zvezde, osim nekoliko starleta koje su se glede ovog pitanja pokazale kao najpro-gresivnije, ostaju na pola puta. Njihovo „prihvata-nje“ ima svoje granice i svoju zapreminu. Oni su

creme de la creme otpora. Huligan je zatucan i

po-teže kamen, političar gleda širu sliku, štiti odba-čenog i opravdava huligana, zvezde podržavaju i tetoše ne odustajući od onog „ali“. Zapravo, samo huligan nema nikakav interes pa je brutalno iskren u svojoj mržnji. Svi ostali su krpene lutke na kana-pima tradicije, snobizma, kvaziotvorenosti, per-formiranja civilizovanosti. Boban Stojanović preživljava u zagrljaju neutralnih uživajući podršku heroina margine – starleta svih generacija, jer i Vendi i Ave i Soraje su zapravo javni predmet po-ruge, sprdnje i mizoginije, zvanično potpuno ne-prihvatljive i realno neophodne Srbiji čija interesovanja ne prevazilaze zgode i nezgode iz ži-vota ovih žena. Zbog toga je bilo koji rijaliti pro-gram nezamisliv bez ove klase odbačenih. Licemerno svakako. Baš kao post i zadignuta suk-nja.

PIŠE: MILAN NIKOLIĆ

25

_____

a nedavno završenom Beogradskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma svoju srpsku premijeru imao je film „Ja, kad sam bila klinac bila sam klinka“, koji prati Gordanu Mitrović, trans osobu koja je zajedno sa svojim drugaricama učestvo-vala u projektu kabare „Iza ogledala“ koji se igrao u REX-u. Film je svoju svetsku premijeru imao ove godine u Berlinu. Gordana Mitrović je tim povo-dom dala intervju za dnevni list „Alo“ i posle dugo vremena postala prva trans osoba koja se bez skrivanja pojavljuje u javnosti.

Kako si se odlučila i skupila hrabrost da daš in-tervju za dnevni list „ALO“?

Odlučila sam se prvenstveno zbog toga što sam želela više od onoga što sam. Nisam dozvolila da zbog toga što sam trans da sedim izolovana, to neću nikada da dozvolim. Normalna sam osoba, komunikativna, to sam što sam. Društvo ako ima problem s tim, to je njihov problem. Ja sam sa sobom raskrstila i znam dobro šta sam. Na neki način želim da približim priču ljudima, da shvate recimo drugu stranu, neku osobu koja nije ista kao oni. Berlin je bio povod. Ja ne volim da se po-javljujem u novinama ako nemam neki povod. Ne želim sebe da reklamiram kao trans osobu, već kao osobu koja nešto radi. Ja sam kreativna, ta-lentovana. Zašto mora neko da se kategoriše, gleda se talenat. Bar ja tako mislim.

Prvo je nastao kabare, pa film i na kraju Berli-nale. Kako se sve to izdešavalo?

Desilo se sasvim slučajno kada sam sa još tri dru-garice rešila da napravim nešto, da izađem u jav-nost i postanem vidljivija. Vidljivija sam postala samo ja, a svi ostali su ostali u nekoj senci. Re-cimo da je to bila pogrešna priča, ali sam postala jača. Mnogo sam iskusila u tom svetu, ali kabare, kao kabare je fantastičan. Bilo je osam izvođenja, bili smo u Makedoniji. Sticajem okolnosti, neću da pominjem koja je nevladina organizacija u pi-tanju, jer to uveliko pravi problem, pa neću spo-minjati, ali uz njihovu pomoć se sve pokrenulo. Međutim, više su gledali svoj interes u smislu ak-tivističkog plana, a meni je bilo bitno da budem vidljiva i nisam mnogo zadirala u te stvari koje su možda bile ključne. Kasnije se desilo to da sam shvatila gde sam u stvari ušla, ali u svakom slučaju

26

_____

OPTIMIST

N

meni je super, to mi je novo iskustvo, mnogo sam jača, sada znam šta radim, biće kabarea i dalje, ne mora sa njima, sa nekim drugim. Te vode me privlače. Ja sam zadovoljna.

Kakva je bila tvoja saradnja sa režiserkom Iva-nom Todorović i kako je bilo na Berlinalu? Mi smo film snimali godinu i osam meseci, Ivana je non stop bila kod mene. Sve je bilo spontano i ja nisam znala koliko će to daleko da ode. Ivana je htela da prikaže jednu drugačiju priču, vrlo jaku, na ivici margine, da pokaže trans osobe u jednom normalnom svetu. Jednog dana desilo se to da me zove Ivana i obaveštava da smo na Ber-linalu. Nisam ni znala kolika je vrednost u svemu tome. Nekako, ušli smo u trku... Zlatni medved… Nismo osvojili nagradu, ali, moj film je bio dobro zapažen, dobro posećen. Imala sam premijeru i četiri reprize. Ljudi su bili oduševljeni, izlazili su uplakani. Ne mogu da to opišem, taj deo, kada dođe porodica koja želi da se slika sa tobom, od malog deteta do mame i tate. Oni objašnjavaju, to je transeksualna osoba, ona je žena u muškom telu, kako oni to objašnjavaju svojoj deci u najra-nijem detinjstvu. I znaju s čime se sučeljavaju, da to nije ništa različito, da je to normalno, da nije nastrano. Bila sam oduševljena toplinom. Berlin je definitivno moj grad. U budućnosti možda. Kada uporediš trans scenu u Berlinu i trans scenu u Beogradu...

Trans zajednica u Beogradu ne postoje. To ne po-stoji u Srbiji, previše su bazirane na seks rad. Ja nikoga ne krivim. Ja sam nekada bila deo toga. Neki kažu da nisi primoran na neke stvari. Na ža-lost, trans ljudi jesu primorani na te stvari. Mene niko neće da zaposli. Ja sam završila trgovačku školu, niko neće da me zaposli kao prodavačicu. Ja ne želim da budem Goran. Ne želim da budem deo društva ako moram da budem nešto što ne želim, jer ne želim da budem nešto što oni žele. Veliki je to problem jer trans scena ne postoji. Da li srpsko društvo lakše prihvata prelazak iz ženskog u muški, nego iz muškog u ženski? Društvo više prihvata ako žena hoće da bude muško... mi smo kao izdajnici muškosti. Ali mogu ti reći, od kako sam se pojavila u javnosti, od kada postojim kao trans osoba, ja sam prihvaćena u društvu, ja se ne družim samo sa LGBT ljudima,

družim se sa svim profilima društva. Kada s njima popričam pet minuta, razbijem sve predrasude koje imaju prema nama. Poenta je u tome što se trans osobe pogrešno predstavljaju društvu, pre-više naglašavaju svoju transseksualnost, svoju ženstvenost. Previše su napadne, to nije deo toga. Moraš da paziš kako nosiš odeću, to može da bude egzibicija do jaja, ali ponesi to, budi to što jesi. Kurva je isto zanat. Imaj neki stav, budi svoja.

Kakve reakcije očekuješ na beogradskoj premi-jeri?

Kabare je bio veoma sličan filmu. To je ista živo-tna priča, samo na drugačiji način predstavljena. Ljudi koji su dolazili na kabare nisu samo bili gej orjentisani. Utisci su bili jaki. Ja to očekujem i sa filmom jer je film jači. Ima jaču priču. Sam proces tog filma je da stvori neku svest u društvu jedne osobe kao što sam ja. To što jesam i to što radim ne mora okarakterisati moju ličnost. To je posao, to sam ja takva privatno, to je neka sasvim druga stvar. Film govori o tome, o ljubavi, o pripadnosti, sreći, potražnji. Ali, što se tiče porodica sa decom koje hoće da se slikaju, toga neće biti. Žene su malo hrabrije po tom pitanjum verovatno će da se slikaju, a muškarci kao muškarci, ne, oni su moralisti, oni su u senci.

Ljubav?

Komplikovano je to jako. Na žalost situacija kod nas je takva da nekad moramo da prihvatimo neke stvari koje možda mnogi ne bi. Recimo da smo i tu hendikepirani u svakom pogledu. Retko ko će da se odrekne porodice i kaže – ja sam sa trandžom, to nema teorije. I zbog društva i zbog roditelja...mi smo nekada primorani da budemo sa romskom populacijom ili sa kriminalcima koga boli uvo.

Poruka drugim trans osobama u Srbiji? Jako je bitno da prihvatimo sebe. Ako prihvatiš sebe, ide sve drugačije, prvo moraš da raščistiš sa sobom, ko si i šta si i onda da napraviš ne plan već cilj, koliko si odlučan prema tim stvarima i ideš dalje. To je vrlo teško, može doći do odbijanja ro-đaka, rodbine, društva, problemi na poslu. Naj-bitnije je da budeš svoj. Budi svoj. Ono što želiš radi. Nema tu mnogo mudrosti.

27

_____