Viktor Peljevin - Omon Ra

Viktor Peljevin

OMON RA

OMON RA

1

Omon1 nije baš često ime, a možda ni najbolje koje postoji. Tako me nazvao otac, koji je čitavog života radio u miliciji i hteo da i ja postanem milicioner.

- Slušaj, Omi - često mi je govorio kad popije. - Ako odeš u miliciju s takvim imenom, pa ako još i uđeš u partiju...

Mada je otac ponekad bio primoran i da puca u ljude, bio je čovek dobre duše, po prirodi veseo i pun razumevanja. Mene je jako voleo i nadao se da ću bar ja uspeti u onome što njemu u životu nije pošlo za rukom. A želeo je da u okolini Moskve dobije komad zemlje i na njemu gaji cveklu i krastavce - ne zato da bi ih prodavao na pijaci ili jeo (mada i to, naravno), već da bi, go do pojasa, ašovom prekopavao zemlju, gledao kako se migolje crveni crvi i druge podzemne živuljke, gurao kroz celo vikend-naselje kolica puna stajskog đubriva, i usput se zaustavljao pored tuđih taraba radi malo sprdačine. Kad je shvatio da od toga nikad ništa neće biti, ponadao se da će srećan život proživeti bar jedan od braće Krivomazovih (moj stariji brat Ovir,2 od koga je otac hteo da napravi diplomatu, umro je od meningitisa u četvrtom razredu, i ja pamtim samo veliki duguljasti mladež na njegovom čelu).

Očevi planovi u vezi sa mnom nisu mi ulivali naročito poverenje - pa i on je bio član partije, imao je dobro rusko ime Matvej, ali sve što je zaslužio svojim radom bila je bedna penzija i usamljeno staračko pijanstvo.

Mame se slabo sećam. Ostala mi je samo jedna uspomena - kako pijani tata u uniformi pokušava da izvuče pištolj iz futrole, a ona ga, raščupana i sva u suzama, hvata za ruke i viče: - Matveje, urazumi se!

Umrla je kada sam bio sasvim mali, i ja sam odrastao kod tetke, a oca sam posećivao vikendom. Obično je bio podbuo i crven, a na prljavom gornjem delu pižame visio mu je nakrivljeni orden na koji je bio izuzetno ponosan. U njegovoj sobi osećao se neki gadan vonj, a na zidu je visila reprodukcija Mikelanđelove freske Stvaranje sveta, gde iznad Adama koji leži na leđima lebdi bradati Bog, pružajući svoju moćnu šaku prema tankoj ljudskoj ruci. Ta slika je prilično čudno delovala na očevu dušu, očigledno ga je podsećala na nešto iz prošlosti. Obično sam sedeo na podu njegove sobe i igrao se malom železnicom, dok je on hrkao na rasklopljenom kauču. Ponekad se budio i neko vreme škiljio u mene, a onda se, oslonivši se o pod, svaljivao s kauča i pružao mi šaku s nabreklim venama, koju je trebalo da stegnem.

- Kako se prezivaš? - pitao bi.

- Krivomazov - odgovarao sam, glumeći stidljiv osmeh, a on me gladio po glavi i davao mi bombone, ali je to delovalo tako mehanički da mi nije bilo čak ni neprijatno.

vremena provodim u raznim pionirskim kampovima i grupama za celodnevni boravak - uzgred, zadivljujuću lepotu poslednje fraze tek danas shvatam.3

Iz detinjstva sam zapamtio samo ono što je bilo povezano, na ovaj ili onaj način, s maštanjem o nebu. Naravno, moj život nije počeo time - pre toga je bila dugačka svetla soba puna druge dece i velikih plastičnih kocki neuredno razbacanih po podu, bile su tu zamrznute stepenice drvenog tobogana po kojima sam se žurno uspinjao, onda nekakvi ispucani mladi trubači od ofarbanog gipsa u dvorištu, i mnogo drugih stvari. Ali teško bi se moglo reći da sam ja bio taj koji je sve to video: u ranom detinjstvu (kao, možda, i posle smrti) čovek se širi na sve strane odjednom, zato se može reći da on još uvek ne postoji, ličnost nastaje kasnije, kada se pojavi vezanost za konkretan pravac.

Živeo sam u blizini bioskopa Kosmos. Iznad našeg bloka uzdizala se metalna raketa sa zašiljenog stuba titanijumskog dima, nalik na ogromni jatagan zaboden u zemlju. Čudno, ali početak moje ličnosti nije bila ta raketa, već drveni avion na malom dečjem igralištu pred mojom zgradom. Nije to bio baš pravi avion, više kućica sa dva prozorčeta, na koju su posle renoviranja prikucali krila i rep, napravljene od dasaka srušene ograde, obojili sve to zelenom bojom, i ukrasili sa nekoliko velikih crvenkastih zvezda. Unutra je moglo da stane dvoje-troje dece, a postojao je i omanji tavan sa trouglastim prozorčićem koji je gledao na zid vojnog odseka - po prećutnom dogovoru taj se tavan smatrao pilotskom kabinom i, kad bi avion bivao oboren, prvo su iskakali oni koji su sedeli u trupu, a tek onda, kad se zemlja već nezadrživom brzinom primicala kroz prozor, pilot je mogao da učini što i ostali - naravno, ako stigne. Uvek sam se trudio da budem pilot, i čak sam naučio da vidim nebo sa oblacima i zemlju koja plovi ispod mene, umesto zida vojnog odseka sa čijih su prozora beznadežno izvirivale uvele ljubičice i prašnjavi kaktusi.

Jako sam voleo filmove o pilotima, a jedan od tih filmova izazvao je jedno od najvećih uzbuđenja u mom detinjstvu. Jedne kosmički mračne decembarske večeri uključio sam tetkin televizor i na ekranu ugledao avion sa zaljuljanim krilima, kecom pik na boku i krstom na trupu. Primakao sam se ekranu na kome se istog trenutka pojavila uvećana slika kabine: iza njenih debelih stakala osmehivalo se neljudsko lice sa naočarima koje su ličile na skijaške, pod šlemom sa sjajnim crnim slušalicama od abonosa. Pilot je podigao ruku i mahnuo mi velikom crnom rukavicom. Na ekranu se zatim pojavila unutrašnjost drugog aviona: za upravljačkim tablama sedela su dvojica pilota u krznenim jaknama i kroz pleksiglas u čeličnom ramu pažljivo pratila putanju neprijateljskog lovca koji je leteo sasvim blizu njih.

- M-109 - rekao je pilot jednog aviona drugom. - Oboriće nas. Drugi, lepog, ispijenog lica, klimnuo je glavom.

- Ne ljutim se na tebe - rekao je, očigledno nastavljajući prekinuti razgovor. - Ali upamti: da to sa tobom i Varjom bude za ceo život... Do groba!

Tu sam prestao da pratim šta se dešava na ekranu - iznenadila me jedna misao, čak ni misao, tek njena jedva primetna senka (kao da je sama misao prošla negde pored moje glave i zakačila me samo svojim krajičkom) - ako sam, gledajući ekran, video svet iz kabine u kojoj su sedela dvojica pilota u krznenim jaknama - onda ne postoji prepreka da dospem u tu ili bilo koju drugu kabinu i bez televizora, jer je letenje samo niz senzacija, od kojih sam najvažnije već naučio da imitiram, sedeći na tavanu crvenozvezde krilate kolibice, gledajući zid vojnog odseka koji zamenjuje nebo, i tiho brujeći usnama.

Taj nejasni zaključak me je tako potresao da sam ostatak filma odgledao ne naročito pažljivo, uključujući se u televizijsku stvarnost tek kad bi se na ekranu pojavili zadimljeni tragovi, ili se sa

zemlje zaletala grupa neprijateljskih aviona. Znači - razmišljao sam - iz samog sebe može se gledati kao iz aviona, i uopšte nije važno odakle gledaš - važno je šta pritom vidiš... Od tada sam često, lutajući zavejanom zimskom ulicom, zamišljao da letim u avionu preko snegom pokrivenog polja, i pri skretanju iza ugla savijao sam glavu, dok se svet poslušno naginjao udesno ili ulevo.

Pa ipak se to biće, koje sam s apsolutnim ubeđenjem mogao nazvati sobom, formiralo kasnije i postepeno. Prvim bleskom svoje prave ličnosti smatram onaj trenutak kada sam shvatio da osim tanke plave trake neba može da se stremi još i u bezdani mrak kosmosa. To se desilo iste zime, uveče, kada sam šetao po sajmu tehnike, na drugom kraju Moskve. Hodao sam pustom alejom pokrivenom snegom kad se odjednom sleva začulo zujanje slično zvonjavi ogromnog telefona. Okrenuo sam se i ugledao ga.

Zavalјen unazad, sedeći u praznini kao u fotelji, polako je klizio napred, i iza njega su se isto tako polako ispravljali konopci. Staklo njegovog šlema bilo je crno, i na njemu je svetlela samo trouglasta tačka, ali ja sam znao da me on vidi. Možda je bio mrtav već nekoliko vekova. Njegove ruke su bile s poverenjem uzdignute ka zvezdama, a nogama uopšte nije bio potreban nikakav oslonac, i ja sam shvatio jednom zauvek da istinsku slobodu čoveku može dati samo bestežinsko stanje - uzgred, zato su čitavog života zapadni spikeri i razni solženjicini izazivali u meni takvu dosadu; u duši sam, naravno, osećao mržnju prema državi, čiji su nejasni ali preteći zahtevi primoravali svaku, čak i najprivremeniju grupu ljudi, da brižljivo imitira najgoreg od svojih članova - ali shvativši da se mir i sloboda na zemlji ne mogu dostići, duhom sam stremio uvis, i sve što je zahtevao put koji sam odabrao nije više izazivalo nikakve sukobe sa mojom savešću, zato što me je savest zvala u kosmos i slabo se interesovala za ono što se dešavalo na Zemlji.

Preda mnom je bio samo reflektorom osvetljeni mozaik na zidu paviljona, koji je prikazivao kosmonauta u otvorenom kosmosu, ali on mi je u trenutku rekao više nego desetine knjiga koje sam do tada pročitao. Gledao sam ga jako dugo, a onda sam osetio kako me neko posmatra.

Osvrnuo sam se i iza sebe ugledao dečaka mojih godina, koji je izgledao dosta neobično - na glavi je imao kožni šlem sa sjajnim crnim slušalicama od abonosa, a oko njegovog vrata klatile su se plastične naočare za plivanje. Bio je za pola glave viši od mene i verovatno malo stariji; ušavši u prostor osvetljen reflektorom, podigao je dlan u crnoj rukavici, razvukao usne u hladan osmeh, i pred mojim očima se na trenutak pojavio pilot u kabini lovca sa kecom pik.

Zvao se Mićok. Ispostavilo se da živimo u blizini, iako idemo u različite škole. Mićok je bio nesiguran u mnogim stvarima, ali jedno je čvrsto znao. Znao je da će prvo postati pilot, a zatim poleteti na Mesec.

2

Očigledno postoji neka čudna podudarnost ukupne slike života i onih sitnih događaja koji se čoveku stalno dešavaju, i kojima on ne pridaje značaja. Sada jasno vidim da je moja sudbina bila već prilično jasno određena u vreme kada još nisam ozbiljno razmišljao o tome kakvom bih hteo da je vidim; štaviše, već mi se tada prikazala u malo uprošćenom obliku. Možda je to biо eho budućnosti. A možda je ono što mi smatramo ehom budućnosti u stvari seme te budućnosti, koje pada na tle baš u onom trenutku koji nam se kasnije, izdaleka, čini kao eho koji dopire iz budućnosti.

Sve u svemu, leto posle sedmog razreda bilo je vrelo i prašnjavo. Od njegove prve polovine zapamtio sam samo duge vožnje biciklom po jednom od podmoskovskih puteva. Na zadnji točak svog polutrkačkog „Sporta” zakačio sam specijalnu čegrtaljku, koja se sastojala od komada čvrstog papira savijenog nekoliko puta i štipaljkom zakačenog za ram - kad sam vozio, papir je udarao u žbice i proizvodio tiho zujanje, slično zvuku avionskog motora. Dok sam jurio niz asfaltnu strminu, mnogo puta sam postajao lovac, često ne sovjetski, koji se ustremio prema cilju - ali to nije bila moja greška, jer sam na samom početku leta čuo od nekoga idiotsku pesmu čije su reči bile „moj Fantom, brz kao metak, u nebu plavom i čistom sa bukom se uvis diže”. Treba reći da mi njen idiotizam, koga sam u potpunosti bio svestan, nimalo nije smetao da se osetim dirnutim do dna duše. Koje reči još pamtim? „Na nebu vidim crtu dima... Negde u daljini rodni Teksas”. Tu su još bili otac i majka, i nekakva Meri, veoma stvarna, zato što se u pesmi pominjalo njeno prezime.

Sredinom jula vratio sam se u Moskvu, a onda su nam Mićokovi roditelji obezbedili mesta u pionirskom kampu Raketa. Bio je to sasvim običan južni kamp, možda čak malo bolji od drugih. Dobro sam upamtio samo prve dane koje smo tamo proveli - ali baš tada se i desilo sve ono što je kasnije postalo suštinski važno. U vozu smo Mićok i ja trčali kroz vagone i bacali u toalet sve flaše koje smo nalazili - one su padale na pragove koji su jurili ispod malog otvora i nečujno pucale; glupa pesmica koja mi se motala po glavi davala je toj jednostavnoj proceduri ukus borbe za slobodu Vijetnama.

Sutradan su čitavu smenu koja je stigla vozom istovarili na mokroj stanici južnog grada, prebrojali i smestili u kamione. Dugo smo se vozili putem koji je krivudao kroz planine, onda se zdesna pojavilo more, i u susret su nam zaplovile raznobojne kućice. Istovarili su nas na asfaltnom platou, postrojili i poveli uzbrdo stepeništem koje je bilo uokvireno kiparisima prema ravnoj staklenoj zgradi na vrhu brda. To je bila menza, gde nas je čekao ohlađen ručak, iako je bilo vreme večere - stigli smo nekoliko sati kasnije nego što su nas očekivali. Ručak je bio prilično bezukusan: supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot.

*

Sa plafona su na končićima, na koje se nahvatalo nekakvo kuhinjsko smeće koje je lepljivo delovalo, visili kartonski kosmički brodovi. Zagledao sam se u jedan od njih. Nepoznati autor potrošio je na njega mnogo folije i gusto ga ispisao rečima SSSR. Brod je visio ispred našeg stola, i u foliji se ogledala narandžasta svetlost zalazećeg sunca, koje mi se u trenutku učinilo nalik na far metroa što se pojavljuje iz crne daljine tunela. Odjednom sam se zbog nečega rastužio.

Mićok je, naprotiv, bio razgovorljiv i veseo.

Dvadesetih godina bili su jedni kosmički brodovi govorio je upirući viljuškom uvis. -Tridesetih drugi, pedesetih sasvim neki treći i tako dalje.

- Kakvi kosmički brodovi dvadesetih godina? - nezainteresovano sam upitao. Mićok se malo zamislio.

- Kod Alekseja Tolstoja su bila ona velika metalna jaja u kojima je u malim vremenskim intervalima dolazilo do eksplozija koje su stvarale energiju za kretanje - rekao je. - To je osnovni princip. A varijanti može biti mnogo.

- Ali ona u stvari nikada nisu letela - rekao sam.

- Pa ni ovi ne lete - odgovorio je i pokazao predmete našeg razgovora koji su se lagano njihali na promaji.

Najzad sam shvatio na šta misli, iako sumnjam da bih to mogao jasno da izrazim rečima. Jedini prostor u kome su leteli zvezdani brodovi komunističke budućnosti - uzgred, nailazeći na reči „zvezdani brodovi” u naučno-fantastičnim knjigama koje sam jako voleo, zbog nečega sam smatrao da su oni povezani sa crvenim zvezdama na bokovima sovjetske kosmičke tehnike - znači, jedino mesto gde su oni leteli bila je svest sovjetskog čoveka, isto kao što je i trpezarija oko nas bila kosmos u koji su oni iz prethodne smene pustili svoje brodove da paraju prostor vremena iznad stolova za ručavanje, kada sami tvorci kartonskih flota više ne budu u blizini. Ta misao se probila kroz posebnu neopisivu tugu koju je u meni uvek izazivao kompot od suvog voća u pionirskim kampovima, i sinula mi je čudna ideja.

- Nekada sam jako voleo da pravim plastične avione - rekao sam. - Modele na sklapanje. Naročito vojne.

- I ja - rekao je Mićok. - Ali davno.

- Voleo sam istočnonemačke komplete. A u našima često nije bilo pilota. Baš su glupo izgledali kad je kabina prazna.

- Tačno - rekao je Mićok. - A što si se toga setio?

- Razmišljam - rekao sam, pokazujući viljuškom kartonski zvezdani brod koji je visio iznad našeg stola - ima li unutra nekog ili ne?

- Ne znam - rekao je Mićok. - To je zaista zanimljivo pitanje.

Kamp se nalazio na blagoj padini brda, i u donjem delu bila je neka vrsta parka. Mićok je nestao, pa sam se tamo uputio sam; posle nekoliko trenutaka našao sam se u dugačkoj i pustoj aleji kiparisa, gde je već vladao polumrak. Duž asfaltirane staze za pešake pružala se žičana ograda na kojoj su bili okačeni veliki panoi od furnira sa crtežima. Na prvom je bio pionir prostog ruskog lica, koji gleda u daljinu i stiska na bedro bakarnu trubu sa zastavicom. Na drugom isti taj pionir sa dobošem na kaišu i palicama u rukama. Na trećem opet on, isto onako zagledan u daljinu ispod ruke kojom salutira. Iza njega je visio pano, dvostruko širi od ostalih i veoma dug - možda oko tri metra. Bio je dvobojan - desno, odakle sam dolazio, crven, a dalje beo - i te dve boje delio je iskidani talas koji zapljuskuje belo polje iza kojeg je ostajao crveni trag. U prvi mah nisam shvatio šta je to, i tek kad sam prišao bliže prepoznao sam u isprepletanim crvenim i belim tačkama Lenjinovo lice, sa bradicom koja je ličila na kljun, i otvorenim ustima. Lenjin nije imao potiljak - samo lice iza koga je već cela crvena površina bila Lenjin, kao bestelesni bog što je pri prolasku namreškao površinu sveta koji je stvorio.

Spotakao sam se na rupu u asfaltu i pogledao sledeći pano - to je bio pionir, ali ovoga puta u kosmičkoj uniformi, sa crvenim šlemom u ruci, na šlemu je bio natpis SSSR i šiljata antena. Sledeći pionir izvirivao je iz rakete koja je letela, i salutirao rukom u teškoj rukavici. Poslednji je bio pionir u skafanderu, koji je stajao na veselo-žutoj površini Meseca, pored kosmičkog broda sličnog kartonskoj raketi iz trpezarije, videle su mu se samo oči, potpuno identične kao i na ostalim panoima, ali kako je ostatak lica bio skriven iza šlema, one kao da su bile prepune neizrecive tuge.

Iza mene su se začuli brzi koraci - okrenuo sam se i ugledao Mićoka. - Bio je - rekao je, prilazeći.

- Ko je bio?

- Gledaj - pružio mi je dlan na kome se nalazilo nešto tamno. Ugledao sam malu figuru od plastelina, čija je glava bila oblepljena folijom.

- Unutra je bila mala stolica od kartona na kojoj je sedeo - rekao je Mićok. - Šta, rasklopio si raketu iz trpezarije?

Klimnuo je.

- Malopre. Pre deset minuta. Najčudnije je što je tamo sve... - ukrstio je dlanove, napravivši od prstiju rešetku.

- U trpezariji?

- Ne, u raketi. Kad su je pravili, počeli su od ovog čovečuljka. Nalepili ga, posadili na stolicu i namrtvo oblepili kartonom sa svih strana.

Mićok mi je pružio komadić kartona. Uzeo sam ga i ugledao veoma pažljivo i sitno nacrtane instrumente, poluge, dugmiće, čak i sliku na zidu.

- Ali najinteresantnije je - zamišljeno i nekako potišteno je rekao Mićok - što tamo nije bilo vrata. Spolja nacrtana ručica, a iznutra na njenom mestu - zid sa nekim brojčanicima.

Još jednom sam pogledao komad kartona i primetio prozorčić u kome se videla mala Zemlja. - Kad bih našao onoga ko je napravio ovu raketu - rekao je Mićok - obavezno bih mu dao po njušci.

- A zašto? - upitao sam.

Mićok nije odgovorio. Umesto toga je zamahnuo kako bi bacio čovečuljka iza žičane ograde, ali uhvatio sam ga za ruku i zamolio ga da mi da figuricu. Nije imao ništa protiv, i sledećih pola sata potrošio sam na traženje prazne kutije od cigareta koja bi poslužila kao futrola.

*

Eho tog strašnog otkrića sustigao nas je sutradan, u vreme strogog odmora. Otvorila su se vrata, i Mićoka su pozvali, pa je izašao u hodnik. Čuli su se odlomci razgovora, nekoliko puta je odjeknula reč „trpezarija”, i sve je postalo jasno. Ustao sam i izašao u hodnik. Mićoka su u ćošku stiskali brkati mršavi načelnik odreda i riđa niska načelnica.

- I ja sam bio tamo - rekao sam.

Načelnik me s odobravanjem odmerio.

- Hoćete li zajedno da puzite, ili jedan za drugim? - upitao je. Primetio sam u njegovoj ruci zelenu torbu sa gas-maskom.

- Ma kako će zajedno puziti, Kolja - stidljivo je rekla načelnica - kad imaš jednu masku? Jedan po jedan.

Mićok je stupio napred, okrznuvši me pogledom. - Navuci - rekao je načelnik.

Mićok je stavio gas-masku. - Lezi.

Legao je na pod.

- Kreći - rekao je Kolja škljocnuvši štopericom.

Zgrada je bila duga najmanje pedeset metara, a hodnik se protezao kroz celo zdanje. Površina poda bila je prekrivena linoleumom i, kada je Mićok počeo da puzi, linoleum je tiho ali neprijatno zaškripao. Naravno, Mićok nije stigao za tri minuta koje mu je odredio načelnik - nije za to vreme stigao čak ni do kraja hodnika, ali kada je dopuzio natrag do nas, Kolja ga nije terao da ponovi maršrutu, zato što je do kraja strogog odmora ostalo samo nekoliko minuta. Mićok je skinuo gas-masku. Lice mu je bilo crveno, okupano kapima suza i znoja, a na stopalima su se već naduli žuljevi od trljanja o linoleum.

- Sada ti - rekao je načelnik, pružajući mi mokru gas-masku. - Pripremi se...

Tajanstveno i čudesno izgleda hodnik kada gledaš njegovu linoleumom pokrivenu površinu kroz znojava stakla gas-maske. Pod na kojem ležiš hladi stomak i grudi, njegov udaljeni kraj se ne vidi, i bleda traka plafona gotovo se spaja sa zidovima u jednu tačku. Gas-maska pomalo steže lice, pritiska obraze, i primorava usne da se izduže u nekakav polupoljubac, koji se očigledno odnosi na sve unaokolo. Pre nego što te šutnu dajući ti komandu da puziš, prolazi dvadesetak sekundi, one se mučno razvlače, i stižeš mnogo toga da primetiš. Evo prašine, evo nekoliko providnih zrnaca peska na spoju dva komada linoleuma, evo ofarbanog čvorića na lajsni koja ide po samom dnu zida, evo mrava koji se posle smrti pretvorio u dve tanušne lepinjice i ostavio iza sebe mali mokri trag u budućnosti - na pola metra, tamo gde je noga onog koji je išao hodnikom koraknula sekund posle katastrofe.

- Kreći! - čulo se iznad moje glave, i ja sam počeo da puzim, veselo i iskreno. Kazna mi se činila više kao šala, i nisam razumeo zašto se Mićok onako snuždio. Prvih desetak metara prepuzio sam u trenu, posle je postalo teže. Kad puziš, u jednom trenutku se odguruješ od poda gornjim delom stopala, a tamo je koža nežna i tanka i, ako si bos, skoro momentalno se pojavljuju žuljevi. Linoleum

se lepio za telo, i činilo se da mi se u noge zabadaju stotine sitnih insekata, ili da puzim po sveže postavljenom asfaltu. Začudio sam se kako se sporo vuče vreme - na jednom mestu na zidu visio je veliki pionirski akvarel na kome je bila naslikana krstarica Aurora u Crnom moru, i primetio sam da već prilično dugo puzim pored njega, dok on i dalje visi na istom mestu.

Odjednom, sve se promenilo. U stvari, sve je bilo po starom - ja sam i dalje puzio po hodniku kao i pre - ali bol i umor, dostigavši neizdrživost, kao da su u meni nešto isključili. Ili obrnuto, uključili. Primetio sam da je oko mene veoma tiho, samo linoleum škripi pod mojim stopalima, kao da se hodnikom kotrlja nešto na zarđalim točkićima, dok iza prozora, daleko dole, šumi more, a negde još dalje, kao iza mora, zvučnik peva dečijim glasovima:

Predivne daljine, ne mučite mene, ne mučite mene, ne mučite mene...

Život je bio umiljato zeleno čudo, nebo je bilo nepomično i bez oblačka, sijalo je sunce - a u samom centru tog sveta nalazila se jednospratna zgrada sa spavaonicama, kroz koju se protezao dugački hodnik po kome sam puzio sa gas-maskom. I to je bilo, s jedne strane, tako razumljivo i prirodno, a s druge tako ponižavajuće i ružno, da sam zaplakao ispod svoje gumene njuške, radujući se što je moje pravo lice skriveno od načelnika, a posebno od odškrinutih vrata, odakle desetine očiju gleda moju slavu i moju sramotu.

Posle još nekoliko metara suze su presahle, i ja sam grozničavo počeo da tražim neku misao koja bi mi dala snage da nastavim da puzim, zato što samo strah od načelnika nije više bio dovoljan. Zažmurio sam i nastala je noć, čiju su plišanu tamu pokatkad presecale zvezde koje su se pojavljivale pred mojim očima. Opet se začula udaljena pesma, a možda sam to i ja zapevao za sebe:

Od izvora čista u daljinu što blista, u daljinu što blista ja krećem na put.

Iznad kampa se začuo svetli limeni zvuk trube - signal za ustajanje. Zaustavio sam se i otvorio oči. Do kraja hodnika ostalo je oko tri metra. Na tamnosivom zidu ispred mene visila je polica, na njoj je stajao žuti globus Meseca, kroz znojava stakla mokra od suza izgledao je razliven i nejasan, izgledalo je kao da ne stoji na polici, već visi u sivkastoj praznini.

3

Vino sam prvi put u životu pio jedne zime kad sam imao četrnaest godina, i to u garaži u koju me je doveo Mićok - njegov brat, zamišljeni dugokosi lik, koji je na prevaru izbegao služenje vojske, radio je tamo kao stražar. Garaža se nalazila na velikoj ograđenoj teritoriji, zatrpanoj betonskim pločama, i Mićok i ja smo se dugo pentrali po njima, dospevajući na neverovatna mesta, potpuno odvojena od ostatka stvarnosti i slična delovima davno napuštenog kosmičkog broda, od kojeg je ostao samo kostur, što nekako čudno podseća na nagomilane betonske ploče. Povrh svega, sijalice iza nakrivljene drvene ograde zračile su tajanstvenom i nezemaljskom svetlošću, a na pustom i čistom nebu visilo je nekoliko malih zvezda - sve u svemu, da nije bilo flaše od vina i sleđenog mlaza mokraće, oko nas bi bio kosmos.

Mićok je predložio da uđemo da se zagrejemo, pa smo krenuli ka rebrastoj polulopti garaže, u kojoj je takođe bilo nečeg kosmičkog. Unutra je bilo mračno, nejasno su se nazirali obrisi kola koja su mirisala na benzin. U ćošku se nalazila daščana kućica sa staklenim prozorom, kao dograđena uza zid, u kojoj je sijalo svetlo. Mićok i ja smo se provukli unutra, seli na usku i neudobnu klupu i ćuteći popili čaj koji smo sipali iz ulubljene limene šerpe. Mićokov brat je pušio dugačke cigarete, prelistavao stari broj časopisa „Tehnika mladima” i ničim nije reagovao na naše prisustvo. Mićok je izvukao flašu ispod klupe, s treskom je stavio na cementni pod i upitao:

- Hoćeš?

Klimnuo sam, uprkos osećanju straha. Mićok je do vrha napunio čašu tamnocrvenom tečnošću iz koje sam upravo pio čaj, pružio mi je kao da je ušao u ritam nekakvog procesa, a ja uzeo čašu, prineo je ustima i popio, čudeći se kako malo napora treba uložiti da bi ss nešto uradilo prvi put. Dok su Mićok i njegov brat ispijali ostatak, osluškivao sam svoja čula, ali ništa se nije dešavalo. Uzeo sam novine, nasumice ih otvorio i ugledao majušne crteže letelica, čije je nazive trebalo pogoditi. Jedna mi se dopala više od ostalih - bio je to američki avion, čija su krila mogla da služe kao propeler pri poletanju. Tu je bila i mala raketa sa kabinom za pilota, ali nisam uspeo da je osmotrim kako treba, jer je Mićokov brat, ćutke, čak i ne gledajući u mom pravcu, istrgao novine iz mojih ruku. Da ne bih pokazao svoju uvređenost, prebacio sam se za sto na kome je bila konzerva iz koje je štrčao grejač, i sasušena kora od salame. Odjednom mi se zgadila i sama pomisao kako sedim u toj maloj prljavoj prostoriji gde smrdi kao na đubrištu, zgadilo mi se što sam pio to vino iz prljave čaše, što je čitava ta ogromna zemlja u kojoj živim gomila istih takvih malih prljavih prostorija gde smrdi đubre i gde su baš završili ispijanje vina, a najvažnije - vređalo je to što baš u tim smradnim ćumezima i gore one nebrojene raznobojne vatre od kojih meni svake večeri zastaje dah, kad me sudbina nosi pored nekog prozora koji se nalazi visoko iznad prestonice. I naročito je vređalo poređenje sa lepom američkom letelicom iz novina. Pogledao sam naniže u novine kojima je bio zastrt sto - bile su prekrivene

masnim mrljama, rupama od cigareta i okruglim tragovima čaša i tanjirića. Naslovi članaka ulivali su strah zbog neke ledene neljudske bodrosti i snage - već odavno im ništa nije stajalo na putu, a oni su i dalje iz sve snage udarali i udarali u prazninu, i u tu prazninu se u pijanom stanju (a primetio sam da sam već pijan, ali tome nisam pridavao značaja) lako moglo dospeti, i postati, zajedno sa svojom dušom koja zaostaje, GLAVNI ZADATAK TEKUĆEG PLANA ili POZDRAV UZGAJIVAČA PAMUKA. Soba oko mene odjednom kao da je bila sasvim nepoznata; Mićok me pažljivo gledao. Uhvativši moj pogled, namignuo mi je i upitao jezikom koji je malo zaplitao:

- Šta je, hoćemo da letimo na Mesec?

Klimnuo sam, i moj pogled se zaustavio na malom stupcu s naslovom VESTI IZ ORBITE! Donji deo teksta bio je otcepljen, i u članku je ostalo samo „Dvadeset osmi dan...”, odštampano masnim slovima. Ali i to je bilo dovoljno - sve sam odmah shvatio i zatvorio oči. Da, tako je to - brlozi u kojima je proticao naš život zaista su bili mračni i prljavi, i mi smo verovatno i odgovarali tim brlozima - ali u plavom nebu iznad naših glava, među retkim i vodnjikavim zvezdama, postojale su posebne svetlucave tačke, veštačke, koje polako puze kroz sazvežđa, stvorene ovde, na sovjetskom tlu, usred bljuvotina, praznih flaša i smrdljivog dima od cigareta - napravljene od čelika, poluprovodnika i struje, koje sada lete u kosmosu. I svako od nas - čak i alkoholičar poplavelog lica koji se kao žaba krastača pritajio u snežnom smetu pored kojeg smo prošli dolazeći ovamo, čak i Mićokov brat i, naravno, Mićok i ja - imali smo tamo, u hladnom čistom plavetnilu, svoju malu ambasadu.

Istrčao sam u dvorište i veoma dugo, gutajući suze, gledao žuto-plavu nestvarno blisku kuglu Meseca na prozračnom zimskom nebu.

4

Ne sećam se trenutka kada sam odlučio da se upišem u pilotsku školu. Ne sećam se verovatno zato što je ta odluka sazrela u mojoj i Mićokovoj duši mnogo pre nego što smo završili školu. Pred nama je neko vreme stajao problem izbora - pilotskih škola je bilo mnogo u čitavoj zemlji, ali sve smo rešili jako brzo, ugledavši u časopisu „Sovjetska avijacija” poster u boji o životu Lunarnog naselja pri Zarajskoj školi za pilote sa ordenom crvene zastave Maresjev. Istog trenutka kao da smo se našli usred gomile studenata, među drvenim brdima i kraterima obojenim žutom bojom, prepoznali buduće sebe u ošišanim momcima koji izvode vratolomije na spravama za vežbanje i polivaju se na slici vodom iz velikog emajliranog lavora pastelne boje breskve, što je odmah podsetilo na detinjstvo, i ta boja kao da je ulivala više poverenja i želje da se ode na studije u Zarajsk nego sve ostale fotografije pilotskih poligona, nalik na poluraspadnute trupove aviona koji vrve od sićušnih ljudi.

Kad je odluka bila doneta, ostalo se činilo jednostavnim. Mićokovi roditelji, preplašeni zbog neizvesne sudbine njegovog starijeg brata, bili su srećni što će njihov mlađi sin baviti tako sigurnim i pouzdanim poslom, a moj otac se dotad već definitivno propio i veći deo vremena ležao je na kauču okrenut ka zidu na kome je visio tepih sa buljavim jelenom; mislim da nije čak ni shvatio da želim u pilote, dok je tetki bilo svejedno.

*

Sećam se grada Zarajska. Tačnije, ne može se reći ni da ga se sećam, ni da sam ga zaboravio -toliko je u njoj malo stvari koje se mogu upamtiti ili zaboraviti. U samom centru grada uzdizao se zvonik od belog kamena, sa koga se nekad davno neka kneginja bacila na kamenje - iako je prošlo već mnogo vekova, njen postupak su pamtili u gradu. Pored zvonika je bio istorijski muzej, a nedaleko od njega - stanica milicije i pošta.

Kada smo izašli iz autobusa, padala je neprijatna kosa kiša i bilo je hladno. Nagurali smo se ispod nadstrešnice podruma sa natpisom AGITPUNKT, i pola sata čekali da kiša stane. Iza vrata su, čini mi se, pili, otuda je dopirao gust miris luka i mnoštvo glasova, neko je dugo predlagao da se zapeva mersi ku-ku, i najzad su, ne baš mladi muški i ženski glasovi razvukli:

Kiša je prestala, krenuli smo da nađemo autobus, i našli smo isti onaj kojim smo došli. Ispostavilo se da nije ni trebalo da izlazimo, i da smo u njemu mogli sačekati da kiša stane dok vozač ruča. Kroz prozor su promicale male drvene kuće koje su zatim nestale, i počela je šuma. U toj šumi, već izvan grada, nalazila se i Zarajska pilotska škola. Do nje je trebalo pešačiti jedno pet kilometara od poslednje stanice autobusa koja se zvala „Piljarnica”. Piljarnice nije bilo u blizini, a naziv je, kako su nam objasnili, ostao od pre rata. Mićok i ja smo izašli iz autobusa i krenuli putem posutim raskvašenim resama jasike, koji je vodio sve dublje u šumu, i kada smo već pomislili da smo na pogrešnom putu, odjednom smo se našli pred kapijom od zavarenih čeličnih cevi sa velikim metalnim zvezdama, dok se šuma sa strane oslanjala na visoku ogradu od neofarbanih sivih dasaka, na čijem se vrhu poput zmije izvijala zarđala bodljikava žica. Pokazali smo sanjivom vojniku na portirnici naloge iz vojnog odseka i nedavno dobijene lične karte, pa su nas pustili unutra, naredivši da idemo u klub, gde je uskoro trebalo da počne prijem.

Prema nevelikom naselju vodio je asfaltni put sa čije je desne strane odmah počinjao upravo onaj Lunarni gradić koji sam video u časopisu - nekoliko dugačkih prizemnih baraka žućkaste boje, desetak automobilskih guma zarivenih u zemlju, i plato koji je predstavljao panoramu površine Meseca. Prošli smo pored njega i našli se ispred garnizonskog kluba - tamo su, pored stubova, u gomili stajali momci koji su došli na prijemni. Ubrzo je pred nas izašao oficir, odredio jednog da dežura, i naredio da se javimo prijemnoj komisiji, a zatim odemo po inventar.

Prijemna komisija je zbog vrućine sedela u dvorištu kluba, u rešetkastoj letnjoj kućici koja je podsećala na kinesku - bila su to trojica oficira koja su pila pivo uz tihu istočnjačku muziku na radiju, i izdavala kartončiće sa brojevima u zamenu za dokumenta. Zatim su nas poveli na kraj sportskog terena zaraslog u travu visoku do pojasa (videlo se da niko na njemu već deset godina ništa nije igrao), i izdali nam dva vojna šatora - u njima je trebalo da spavamo za vreme ispita. Bili su to spakovani komadi platna od višeslojne gume, koje smo morali da zatežemo drvenim klinovima zabodenim u zemlju. Upoznali smo se među sobom, tegleći u šatore krevete koje smo zatim postavili na sprat - kreveti su bili stari, teški, sa niklovanim kuglicama koje su se šrafile u uzglavlje da bi moglo da se spoji sa gornjim krevetom. Te kuglice su nam dali posebno, u specijalnoj vrećici, i, kad su se ispiti završili, tajno sam odvrnuo jednu od njih i sakrio je u istu onu kutiju cigareta u kojoj sam čuvao i pilota sa glavom od folije, jedinog svedoka daleke i nezaboravne večeri na jugu.

Čini mi se da nismo proveli mnogo vremena u tim šatorima, ali, kad smo ih razmontirali, ispostavilo se da je ispod gumenog poda uspela da izraste odvratna bezbojna, debela i gusta trava. Same ispite gotovo da nisam upamtio. Sećam se samo da uopšte nisu bili komplikovani, i čak mi je bilo pomalo krivo što na ispitni list nisam mogao da smestim sve one formule i grafikone u koje su se upili dugi prolećni i letnji dani provedeni iznad otvorenih udžbenika. Mićok i ja smo bez napora osvojili neophodan broj bodova, a onda je usledio razgovor, kojeg su se svi plašili više od svega. Razgovor sa nama obavljali su major, pukovnik i neki starac sa krivim ožiljkom na čelu, odeven u pohabano radno odelo. Rekao sam da hoću u kosmonaute; a pukovnik me je upitao šta je to sovjetski kosmonaut. Dugo nisam mogao da smislim pravi odgovor, i na kraju sam po izrazima lica ispitivača naslutio da će me sad isterati napolje.

- Dobro - progovorio je stari, koji je do tada ćutao. - A sećaš li se kako ti se uopšte javila želja da postaneš kosmonaut?

Zahvatila me panika, jer nisam imao predstavu koji je ispravan odgovor na to pitanje. I, očigledno iz očajanja, počeo sam da pričam o crvenom čovečuljku od plastelina i kartonskoj raketi iz koje nije bilo izlaza. Stari je odmah živnuo, oči su mu zasjale, a kad sam došao do onoga kako smo Mićok i ja morali da puzimo hodnikom sa gas-maskom na licu, uhvatio me za ruku i nasmejao se, zbog čega je ožiljak na njegovom čelu dobio purpurnu boju.

- A znaš li ti - rekao je - da to nije mala stvar, leteti u kosmos? Šta ako Domovina bude tražila da se da život? Šta onda?

- Ako dotle dođe... - rekao sam, namrštivši se.

Tada mi se on zagledao u oči, i gledao me bar oko tri minuta. - Verujem - rekao je najzad. - Možeš ti to.

Čuvši da i Mićok, koji je odmalena hteo na Mesec, takođe polaže, zapisao je njegovo prezime na parčetu papira. Mićok je posle pričao kako ga je stari dugo ispitivao zašto baš na Mesec.

Sutradan posle doručka, na stubovima garnizonskog kluba pojavili su se spiskovi sa imenima onih koji su položili, a Mićok i ja smo bili na spisku jedan pored drugog, ne po azbučnom redu. Neko je tromim korakom krenuo da se žali, neko je skakao od radosti na asfaltu išpartanom belim linijama, neko je trčao prema telefonu, a iznad svega toga, sećam se, preko bezbojnog avgustovskog neba pružao se beli izduvni trag mlaznog aviona.

Upisane na prvu godinu pozvali su na upoznavanje sa pilotskopredavačkim osobljem -predavači su već čekali u klubu. Sećam se teških plišanih zavesa, stola preko cele bine, i zvanično-strogih oficira koji su za njim sedeli. Sastanak je vodio mladoliki potpukovnik oštrog nosa - dok je govorio, zamišljao sam ga u pilotskom kombinezonu i šlemu, kako sedi u kabini MIG-a.

- Momci, ne bih želeo da vas plašim, nikako ne bismo želeli da počinjemo naš razgovor strašnim rečima, je l’ tako? Ali vi znate - ne biramo mi vreme u kome živimo - vreme bira nas. Možda s moje strane nije dobro da vam dajem ovakvu informaciju, ali ću ipak reći...

Pukovnik je nakratko zaćutao, nagnuo se prema majoru koji je sedeo pored njega i nešto mu šapnuo na uho. Major se namrštio, razmišljajući kucnuo po stolu tupim krajem olovke, a onda klimnuo.

- Znači - nastavio je potpukovnik tihim glasom - nedavno je na zatvorenom sastanku armijskih političkih radnika vreme u kome živimo bilo definisano kao predratno!

Potpukovnik je zaćutao, očekujući reakciju - ali u sali očigledno niko ništa nije shvatio - u svakom slučaju ništa nismo shvatili ni Mićok ni ja.

- Objasniću - rekao je još tiše. - Sastanak je održan petnaestog jula, je l’ tako? Znači do petnaestog jula živeli smo u posleratnom vremenu, a od tada - već čitav mesec - živimo u predratnom, je l’ jasno ili ne?

Nekoliko trenutaka u sali je vladala tišina.

- Ne govorim to da bih vas plašio - nastavio je sada već normalnim glasom potpukovnik - samo treba imati na umu kakva je odgovornost na našim plećima, je l’ tako? Vi ste ispravno postupili što ste došli u našu akademiju. Sada želim da vam kažem da mi ovde ne pripremamo samo pilote, već prvenstveno Prave ljude, je l’ tako? A kad dobijete diplome i vojne činove, budite sigurni da ćete do tada već postati Ljudi, sa najvećim slovom koje postoji u sovjetskoj državi.

Potpukovnik je seo, popravio kravatu i usnama dodirnuo rub čaše - ruke su mu se tresle, i meni se učinilo da sam čuo veoma tiho zveckanje zuba o staklo. Ustao je major.

osloviti ovako - momci! Setite se priče o čuvenom junaku koga je opisao Boris Poljevoj!4 Onog u čiju je čast nazvana naša škola! On se, iako je u bici izgubio obe noge, nije predao, nego se, stavivši proteze, kao Ikar vinuo u nebo da se bori protiv fašističkog gada. Mnogi su mu govorili da je to nemoguće, ali on je uvek imao na umu najvažniju stvar - da je on sovjetski čovek! Ni vi to ne zaboravljajte, nikada i nigde ne zaboravljajte! A mi, piloti i predavači, i lično ja, pilot zampolit akademije, obećavamo - mi ćemo od vas napraviti Prave ljude u najkraćem roku!

Zatim su nam pokazali naša mesta u kasarni za prvu godinu, kuda su nas preselili iz šatora, i odveli u trpezariju. S njenog plafona visili su na koncima prašnjavi MIG-ovi i Iljušini, koji su pored eskadrona brzih crnih muva izgledali kao ogromna vazdušna ostrva. Ručak je bio prilično bezukusan: supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot. Posle ručka mi se strašno spavalo, Mićok i ja smo se jedva dovukli do kreveta, i ja sam odmah utonuo u san.

5

Sledećeg jutra probudilo me bolno stenjanje pravo u mom uhu. Te zvuke sam ustvari već dugo čuo kroz san, ali sam se potpuno osvestio tek od jednog posebno glasnog i mučeničkog krika. Otvorivši oči, pogledao sam oko sebe. Pitomci na krevetima su se nekako nejasno usporeno-ječeći mrdali; pokušao sam da se pridignem na laktove, ali nisam mogao, zato što sam, kako se ispostavilo, bio privezan za krevet sa nekoliko širokih kaiševa, nalik na one kojima se stežu pretrpani koferi, i mogao sam samo da okrenem glavu s jedne strane na drugu. Sa susednog kreveta gledale su me s puno patnje Slavine oči, momka iz zaseoka Tinda, s kojim sam se prethodnog dana upoznao, a donji deo njegovog lica bio je skriven ispod neke navučene krpe. Pokušao sam da otvorim usta da ga pitam o čemu se radi, ali sam otkrio da ne mogu da pomerim jezik, i uopšte ne osećam celu donju polovinu lica, kao da je otekla. Shvatio sam da su i moja usta nečim zapušena i umotana, ali nisam stigao ni da se začudim, zato što sam umesto čuđenja osetio užas: tamo gde je trebalo da budu Slavina stopala, jorgan se poput stepenika spustio na krevet, i na sveže uštirkanoj navlaci videle su se razlivene crvene fleke, onakve kakve na kuhinjskim krpama ostavlja sok od lubenice. Najstrašnije je što nisam osećao sopstvene noge, a nisam mogao da podignem glavu kako bi ih pogledao.

- Peti vo-o-od! - zagrmeo je na vratima vodnički glas, neobično bogat intonacijama i pun mnoštva aluzija. - Na previjanje!

Istog trenutka u sobu je ušlo desetak ljudi - bili su to pitomci druge i treće godine (bilo bi ispravnije reći - pitomci druge i treće godine službe, što sam shvatio po našivcima na rukavima). Ranije ih nisam video, a oficiri su rekli da su oni na poljskim radovima. Imali su čudne čizme sa tvrdim sarama i hodali su prilično nesigurno, pridržavajući se čas za zidove, čas za ivice kreveta. Primetio sam nezdravu belinu njihovih lica, na kojima se zaledio trag višednevne muke, koja kao da je pretopljena u nekakvu neizrecivu spremnost i, ma kako neumesno bilo, u tom trenutku sam se setio reči pionirskog pozdrava koji smo Mićok i ja zajedno sa ostalima ponavljali u pionirskom kampu, na dalekom asfaltiranom platou - setio sam se i shvatio u šta smo, vičući „Uvek spreman!” varljivo uveravali sebe, drugove u redu i prozirno julsko jutro.

Jedan za drugim, pitomci su izgurali u hodnik krevete na kojima su ječali i izvijali se umotani pitomci prve godine, i u sobi su ostala samo dva - moj i krevet pored prozora, na kome je ležao Mićok. Zbog kaiševa nisam mogao da ga pogledam, ali sam krajičkom oka video da leži mirno, i reklo bi se, spava.

Po nas su došli posle desetak minuta, okrenuli nas nogama napred i počeli da guraju kroz hodnik. Jedan od pitomaca gurao je krevet, a drugi, koji je išao unazad vukao ga je ka sebi, pa je izgledalo kao da uzmiče hodnikom odgurujući krevet koji juri za njim. Ušli smo u dugački uski lift koji je imao vrata sa obe strane i krenuli naviše, zatim je pitomac druge godine uzmicao od mene kroz

još jedan hodnik, da bismo se zaustavili ispred tapaciranih crnih vrata sa velikom smeđom tablom na kojoj ništa nisam mogao da pročitam zbog svog nezgodnog položaja. Vrata su se otvorila, pa su me ugurali u sobu u kojoj je sa plafona visio ogroman kristalni luster u obliku avionske bombe, a na gornjem delu zida protezao se naprsli ornament od srpova, čekića i vaza obavijenih vinovom lozom.

Odvezali su mi kaiševe i pridigao sam se na laktove, trudeći se da ne gledam svoje noge; preda mnom se u dnu sobe nalazio masivan pisaći sto sa zelenom lampom, osvetljen sivom svetlošću koja je ukoso padala kroz visoki uski prozor. Čovek koji je sedeo za stolom bio je sakriven iza raširenog broja Pravde, sa čije je prve strane gledalo izborano lice sa dobrim, blistavim očima koje su gledale pravo u mene. Zaškripeo je linoleum na podu, i pored mog kreveta se stvorio Mićokov krevet.

Novine su nekoliko puta zašuštale prevrnutim stranicama i spustile se na sto.

Pred nama je sedeo onaj starac sa ožiljkom na čelu, koji me je tokom razgovora hvatao za ruku. Sada je na njemu bila uniforma general-poručnika sa zlatnim vencima u rupicama revera, kosa je bila brižljivo začešljana, a pogled jasan i bistar. Primetio sam da je njegovo lice nekako kopiralo lice sa naslovne strane Pravde koje me je gledalo pre nekoliko trenutaka, pa je ispalo kao u filmu, gde su dugo prikazivali jednu ikonu, da bi se na njenom mestu postepeno pojavila druga - slike su bile slične, ali različite, a pošto je trenutak prelaza bio razliven, izgledalo je kao da se ikona naočigled menja.

- Pošto ćemo se, momci, još prilično dugo viđati, možete me zvati „druže Kapetane leta” - rekao je starac. Hoću da vam čestitam na osnovu rezultata ispita, a posebno razgovora tu je namignuo -upisani ste odmah na prvu godinu tajne kosmičke škole pri prvom odeljenju KGB SSSR. Tako da ćete Pravi ljudi postati kasnije, a sad se spremajte za Moskvu. Tamo ćemo se videti.

Smisao tih reči dopro je do mene tek u praznoj sobi, u koju su nas odvezli kroz iste one dugačke hodnike u kojima je linoleum ispod majušnih čeličnih točkića kreveta pevao nešto tiho i puno nostalgije, što me zbog nečeg navelo da se setim davnog julskog podneva pored mora.

Mićok i ja smo prespavali čitav dan - izgleda da su nam sa onom večerom dali i neko uspavljujuće sredstvo (spavalo mi se i sutradan) - a uveče je po nas došao veseli žutokosi poručnik u čizmama koje su glasno škripale, i smejući se i izmotavajući odvezao naše krevete jedan za drugim na asfaltni plato ispred betonske školjke bine, gde je za stolom sedela nekolicina viših generala inteligentnih i dobrih lica, i među njima - drug Kapetan leta. Mićok i ja smo naravno mogli da dođemo i sami, ali je poručnik rekao da je to uobičajena procedura za prvu godinu, i naredio nam da ležimo mirno, kako ne bismo zbunjivali ostale.

Zbog mnoštva kreveta koji su stajali tesno zbijeni jedan pored drugog, plato je ličio na dvorište fabrike automobila ili traktorskog kombinata: iznad njega je čudnom maršrutom lebdelo prigušeno stenjanje - nestajući na jednom mestu, pojavljivalo se na drugom, trećem - kao da je iznad kreveta leteo ogromni nevidljivi komarac. Usput je žutokosi poručnik rekao da će početi oproštajno veče koje je spojeno sa poslednjim državnim ispitom.

Ubrzo je on, kao prvi od pedesetak istih takvih poručnika, uzbuđen i bled, ali s neverovatnim majstorstvom, igrao pred prijemnom komisijom „Kaljinku”, praćen škrtim zvucima harmonike političkog instruktora. Poručnik se prezivao Landratov - to sam čuo kada mu je kapetan leta uručio otvorenu crvenu knjižicu i čestitao sticanje diplome. Zatim su tu igru igrali i ostali, pa mi je pred kraj već dosadilo da ih gledam. Okrenuo sam se prema sportskom terenu koji se nalazio odmah pored platoa i odjednom shvatio zašto je zarastao u tako visoku travuljinu.

sa bodljikavom žicom, koja je počinjala odmah pored razvaljenog gola baš i jeste Veliki Zid i, bez obzira na sve ispucale i iskrivljene daske, on se, kao i pre hiljadu godina, vuče sa polja daleke Kine do grada Zarajska i čini drevnokineskim sve što se pojavi oko njega - i rešetkastu letnju kućicu gde po vrućini radi prijemna komisija, i rashodovani zarđali avion-lovac, i stare vojničke šatore koje gledam sa svog kreveta, stežući ispod jorgana niklovanu kuglicu odšrafljenu za uspomenu.

Sutradan je kamion odvezao Mićoka i mene kroz letnju šumu i preko polja; sedeli smo na svojim rancima, naslanjajući se na hladnu čeličnu šasiju. Sećam se kako je lepršao kraj cirade iza koga su promicala stabla drveća i sasušeni sivi stubovi davno presečenog telegrafa. S vremena na vreme drveće bi se razmicalo, a iznad njega bi se pokazao bledi, zamišljeni trougao neba. Zatim je bila stanica i pet minuta tišine, koju je ispunjavalo samo udaljeno teško štektanje; šofer koji je izlazio na nuždu objasnio je da su to bili kratki rafali nekoliko mitraljeza na strelištu pešadijske akademije

Aleksandar Matrosov. Opet je počelo dugo truckanje u kamionu, zaspao sam, a probudio se nakratko

peć u Moskvi, kada su kroz prorez cirade promakli - kao iz nekakvog dalekog školskog leta - visoki lukovi prodavnice Dečiji svet pored Lubjanke.

6

Često sam u detinjstvu zamišljao srednju stranu novina koje još mirišu na svežu boju, sa mojim velikim portretom na sredini (na glavi imam kacigu i smešim se) i natpisom:

Kosmonaut Omon Krivomazov oseća se odlično!

Teško je shvatiti zašto sam to toliko želeo. Verovatno sam sanjao o tome da proživim deo života drugih ljudi - kroz one koji će gledati tu fotografiju i razmišljati o meni, zamišljati moje misli, osećanja i ustrojstvo moje duše. I naravno, najvažnije - hteo sam da i sam postanem jedan od drugih ljudi, da se zagledam u sopstveno lice sastavljeno od štamparskih tačkica, da zamislim kakve filmove voli taj čovek i ko mu je devojka, a onda se odjednom setim da taj Omon Krivomazov i jesam ja. Od tada sam se promenio, postepeno i neprimetno. Prestalo je da me preterano zanima tuđe mišljenje, zato što sam znao - druge će biti baš briga za mene, oni neće razmišljati o meni, već o mojoj fotografiji, sa istom onom ravnodušnošću sa kojom i ja razmišljam o fotografijama drugih ljudi. Zato novost o tome kako za moj podvig niko neće saznati nije za mene bila udarac, udarac je bilo saznanje da ću morati da načinim podvig.

Mićoka i mene vodili su redom kod Kapetana leta, sutradan posle dolaska, odmah nakon što su nas obukli u crnu uniformu sličnu suvorovskoj - samo su njene epolete bile jarkožute, sa tajanstvenim slovima VKU. Prvo je išao Mićok, a posle jedno sat i po pozvali su i mene.

Kada su se preda mnom otvorila visoka hrastova vrata, bio sam preneražen do koje mere ono što sam video liči na scenu iz nekakvog ratnog filma. Nasred kabineta nalazio se sto prekriven velikom žutom kartom, oko kojeg je stajalo nekoliko ljudi u uniformi - Kapetan leta, trojica generala, koji su međusobno bili potpuno različiti, ali svi jako nalik na pisca Henrika Borovika, i dvojica pukovnika, jedan nizak i debeo, tamnocrvenog lica, a drugi mršav i retke kose, koji je ličio na ostarelog bolešljivog dečaka - imao je tamne naočare i sedeo u invalidskim kolicima.

- Načelnik CUP-a,5 pukovnik Halmuradov - rekao je Kapetan leta, pokazujući na crvenolikog debeljka.

Ovaj je klimnuo.

- Zamenik političkog komesara specijalne jedinice kosmonauta, pukovnik Určagin.

Pukovnik u stolici okrenuo je glavu prema meni, malo se naklonio i skinuo naočare, kao da želi da me bolje osmotri. Nehotice sam zadrhtao - bio je slep, kapci na jednom oku su mu srasli, a između trepavica drugog blistala je beličasta sluz.

se ti i ja sprijateljiti.

Kapetan leta nije mi predstavio generale, a oni svojim ponašanjem ni na koji način nisu pokazali čak ni da me vide. Iako sam, čini mi se, jednog od njih video na ispitu u Zarajskoj pilotskoj školi.

- Pitomac Krivomazov - predstavio me Kapetan leta. - E, pa možemo li da počnemo? Okrenuo se prema meni, prekrstio ruke na stomaku i rekao:

- Ti, Omone, verovatno čitaš novine, gledaš filmove i znaš da su Amerikanci iskrcali na Mesec nekoliko svojih kosmonauta, i čak se vozili po njemu na motociklu. Cilj deluje miroljubivo, ali sve zavisi kako se posmatra. Zamisli običnog radnog čoveka iz nekakve male države, recimo u Centralnoj Africi...

Kapetan leta namrštio je lice i počeo da zavrće rukave i briše znoj sa čela. - I eto, on gleda kako su se Amerikanci iskrcali na Mesec, a mi... Razumeš? - Razumem, druže general-poručniče! - odgovorio sam.

- Glavni cilj kosmičkog eksperimenta za koji počinjemo da te pripremamo, Omone, jeste da se pokaže da mi tehnički ne zaostajemo za državama Zapada, i da smo i mi u stanju da šaljemo ekspedicije na Mesec. Trenutno nismo u stanju da pošaljemo pilotiranu letelicu koja može da se vrati. Ali postoji druga mogućnost - da pošaljemo automatsku letelicu, koja neće morati da se vraća natrag.

Kapetan leta nagnuo se iznad reljefne karte na kojoj su se videle planine i mali otvori kratera. Preko njenog centra protezala se jarkocrvena linija, nalik na svežu ogrebotinu od eksera.

- Ovo je fragment površine Meseca - rekao je Kapetan leta. - Kao što znaš, Omone, naša kosmička nauka prvenstveno istražuje drugu stranu Meseca, za razliku od Amerikanaca koji se spuštaju na svetlu stranu. Evo, onu dugačku liniju - takozvanu Lenjinovu pukotinu - otkrio je pre nekoliko godina domaći satelit. To je jedinstvena geološka formacija, kuda je prošle godine bila upućena automatska ekspedicija za dobijanje uzoraka Mesečevog tla. Prema preliminarnim rezultatima ispitivanja došlo se do zaključka da je neophodno dalje izučavanje pukotine. Tebi je verovatno poznato da je naš kosmički program orijentisan uglavnom na automatska sredstva -Amerikanci su ti koji rizikuju ljudske živote. Mi izlažemo opasnosti samo mehanizme. I eto, došlo se na ideju da se pošalje specijalno samohodno transportno sredstvo, takozvani lunohod, koji će proći po dnu pukotine i dostaviti na Zemlju naučne podatke.

Kapetan leta otvorio je fioku stola i, gledajući naniže, počeo da pipa po njoj rukom.

- Ukupna dužina pukotine je sto pedeset kilometara, a širina i dubina su krajnje beznačajni, i mere se metrima. Pretpostavlja se da će lunohod proći po njoj sedamdeset kilometara - toliko bi trebalo da ima energije u akumulatorima - i postaviti na njenom centru radio-zastavicu koja će u kosmos poslati reči pretvorene u radio impulse MIR, LENJIN i SSSR.

U njegovoj ruci pojavila se mala crvena mašina. Navio ju je ključem i postavio na početak crvene linije na karti. Mašina je zazujala i krenula napred. Bila je to dečja igračka: njeno telo ličilo je na malu konzervu sa osam crnih točkića, sa rečju SSSR na bokovima i dva ispupčenja na prednjem delu, nalik na oči. Svi su je napeto pratili pogledom, čak je i pukovnik Určagin okretao glavu sinhrono sa ostalima. Mašina je stigla do kraja stola i pala na pod.

- Tako nekako - zamišljeno je rekao Kapetan leta i pogledao me. - Dozvolite da se obratim! - čuo sam svoj glas.

- Napred.

- Ali lunohod je automatski, druže general-poručniče! - Automatski.

- A šta ću onda ja?

Kapetan leta je spustio glavu i uzdahnuo. - Bamlaže - rekao je. - Hajde.

Elektromotor kolica je tiho zazujao i pukovnik Určagin je izašao iza stola. - Hajde da prošetamo - rekao je, dovezavši se do mene i uhvativši me za rukav.

Upitno sam pogledao Kapetana leta. On je klimnuo glavom. Izašao sam za Určaginom u hodnik i mi smo polako krenuli - ja sam hodao dok se on vozio pored mene, regulišući brzinu polugom na čiji je vrh bila nasađena ručno napravljena kuglica od ružičastog pleksiglasa sa izrezbarenom crvenom ružom u sredini. Nekoliko puta Určagin je otvarao usta i spremao se da progovori, ali bi ih svaki put zatvorio, i ja sam već pomislio da on ne zna odakle da počne, kada me odjednom čvrsto ščepao za ruku svojim pomalo vlažnim uskim dlanom.

- Slušaj pažljivo i ne prekidaj me, Omone - prisno je rekao, kao da smo maločas zajedno pevali uz gitaru pored vatre. - Počeću izokola. Vidiš, u sudbini čovečanstva mnogo je zbrke, mnogo naizgled besmislenih stvari, mnogo jada. Treba videti veoma jasno, veoma precizno, da se ne bi napravila greška. U istoriji ništa ne biva onako kao u udžbenicima. Dijalektika je u tome što je Marksovo učenje, predviđeno za najnapredniju zemlju, pobedilo u najzaostalijoj. Mi, komunisti, nismo imali vremena da dokažemo ispravnost naših ideja - suviše je mnogo snage odneo rat, suviše je duga i ozbiljna bila borba sa ehom prošlosti i neprijateljima u zemlji. Nismo stigli da tehnološki pobedimo Zapad. Ali borba ideja je oblast gde se ne sme stati ni sekundu. Paradoks - i ponovo dijalektika - je u tome da uz pomoć laži pomažemo istini, zato što marksizam nosi u sebi istinu koja sve pobeđuje, a ono za šta daješ svoj život formalno izgleda kao laž. Ali što svesnije...

Srce mi se steglo, i ja sam refleksno pokušao da izvučem svoju ruku, ali dlan pukovnika Určagina kao da se pretvorio u mali čelični obruč.

- ... izvršiš svoj podvig, utoliko će on više izgledati kao istina, utoliko će veći smisao dobiti tvoj kratak i predivan život!

- Dajem život? Kakav podvig? - upitao sam slabašnim glasom.

- Onaj isti - odgovorio je pukovnik isto tako tiho i kao uplašeno - koji je već učinilo više od sto takvih momaka kao što ste ti i tvoj drug.

Ćutao je, a onda nastavio prethodnim tonom:

- Pa ti si čuo da se naš kosmički program zasniva na korišćenju automatike? - Čuo sam.

- E, pa eto, sada ćemo ti i ja krenuti u sobu trista dvadeset devet, i tamo ćeš saznati šta je to naša kosmička automatika.

7

- Druže pukovniče!...

- Druže pukovniče! - narugao se on. - Da li su te u Zarajsku jasno pitali - jesi li spreman da daš život? Šta si odgovorio?

Sedeo sam na metalnoj stolici pričvršćenoj nasred sobe, ruke su mi bile vezane za naslone, a noge za nožice. Na prozore u sobi bile su navučene zavese, dok je u uglu stajao mali pisaći sto sa telefonom bez brojčanika. Naspram mene je u svojim kolicima sedeo pukovnik Určagin, govorio je podsmešljivo, ali sam osećao da je apsolutno ozbiljan.

- Druže pukovniče, shvatite, ja sam sasvim običan momak. Vi me smatrate nekako... A ja uopšte nisam od onih koji...

Určaginova kolica su zazujala, pomerio se s mesta, prišao sasvim blizu mene i zaustavio se. - Stani, Omone - rekao je - sačekaj malo. Evo, stigli smo. A šta ti misliš, čijom je krvlju zalivena naša zemlja? Misliš, nekom naročitom? Nekom posebnom krvlju? Nekih neobičnih ljudi?

Pružio je ruku prema meni, opipao moje lice i udario me po ustima malom suvom pesnicom - ne jako, ali tako da sam osetio ukus krvi u ustima.

- Eto, baš takvom je zalivena. Takvih momaka kao ti... Potapšao me po vratu.

- Nemoj da se ljutiš - rekao je. - Sada sam ti ja drugi otac. Mogu i kaišem da te izudaram. Šta si se stis’o kao baba?

Ja, Bamlaže Ivanoviču, ne osećam da sam spreman za podvig odgovorio sam, ližući krv. -Odnosno, osećam da nisam spreman... Bolje i natrag u Zarajsk nego ovako...

Určagin se nagnuo ka meni i, gladeći me po vratu, progovorio sasvim tiho i umiljato:

- Eto kakva si ti budala, Omi. Shvati, dragi moj, u tome i jeste suština podviga - uvek ga izvršava čovek koji za njega nije spreman, zato što je podvig stvar za koju je nemoguće spremiti se. Naravno, možeš se, recimo, izveštiti da brzo dotrčiš do puškarnice, možeš ss naviknuti da se vešto baciš na nju grudima, svemu tome mi učimo, ali onaj duhovni čin podviga ne može da se nauči, on može samo da se učini. Što si više pre toga hteo da živiš, to bolje za podvig. Podvizi su, čak i nevidljivi, potrebni državi - oni hrane onu najvažniju snagu koja...

Do nas je doprlo glasno graktanje. Iza zavese je promakla crna senka ptice koja je proletela sasvim blizu, i pukovnik je zaćutao. Nekoliko trenutaka je zamišljeno sedeo u svojim kolicima, a onda uključio motor i odvezao se u hodnik. Vrata su se zatvorila za njim i ubrzo se ponovo otvorila, a u sobu je ušao žutokosi poručnik ratnog vazduhoplovstva sa gumenim crevom u ruci. Njegovo lice učinilo mi se poznato, ali nisam mogao da se setim gde sam ga video.

Odmahnuo sam glavom. Prišao je stolu i seo na njega, klateći nogama u crnim čizmama - kada sam ih pogledao, setio sam se gde sam ga video - bio je to onaj poručnik iz Zarajske pilotske škole koji je gurao moj i Mićokov krevet na plato. Upamtio sam mu čak i prezime.

- Lan... Lan...

- Landratov - rekao je, savijajući crevo. - Poslali su me da porazgovaram sa tobom. Určagin me je poslao. Je l’ ti to stvarno hoćeš natrag u Maresjevsko?

- Nije da hoću tamo - rekao sam. - Ja neću na Mesec. Da budem junak. Landratov je huknuo i pljesnuo se dlanovima po stomaku i bedrima.

- Zanimljivo - rekao je - nećeš. Misliš da će oni sada da te ostave na miru? Da te puste? Ili da te vrate na fakultet? A čak ako te i vrate - znaš li ti uopšte kako je to kad ustaneš sa kreveta i počneš da praviš prve korake na štakama? Ili kako se osećaš pred kišu?

- Ne znam - rekao sam.

- A možda misliš da će poteći med i mleko kad noge zarastu? Prošle godine su kod nas dvojici sudili za izdaju Domovine. Od četvrte godine počinju vežbe na trenažerima - znaš li šta je to?

- Ne.

- Uglavnom je sve kao u avionu. Sediš u kabini, imaš ručicu, pedale, samo gledaš ekran televizora. E, ta su dvojica na vežbi, umesto da odrađuju Imelmanov luping, pošli, đubrad, na zapad, relativno nisko. I ne odgovaraju na pozive. Posle ih izvukli i pitaju - kuda, sokolovi? Šta ste mislili, a? Ćute. Jedan je, istina, kasnije odgovorio. Hteo je, kaže, da oseti. Bar na minut...

- I šta je s njima bilo?

Landratov je snažno udario crevom po stolu na kome je sedeo.

- Ma kakve to ima veze - rekao je. - Glavno je da i njih možeš da razumeš. Stalno se nadaš da ćeš najzad početi da letiš. Tako da, kada ti na kraju kažu celu istinu... Misliš da si nekome potreban bez nogu? A i aviona kod nas u zemlji ima svega nekoliko, lete duž granica da bi ih Amerikanci fotografisali. Mada i to...

Landratov je zaćutao. - Šta i to?

- Nije važno. Evo šta hoću da kažem - misliš da ćeš posle Zarajske akademije da sečeš oblake u lovcu? U najboljem slučaju dospećeš u folklorni ansambl nekog okružnog PVO-a. A najverovatnije ćeš samo igrati „Kaljinku” u nekom restoranu. Trećina naših se propije, trećina - oni kod kojih je operacija loše prošla - završe samoubistvom. Uzgred, šta ti misliš o samoubistvu?

- Ne znam - rekao sam. - Nisam razmišljao.

- A ja sam nekad razmišljao. Posebno na drugoj godini. Posebno jednom, kada su na televiziji prenosili Vimbldonski turnir, a ja u klubu dežurao na štakama. Uhvatila me strašna tuga. A posle -ništa, smirio sam se. Ovde, vidiš, treba doneti odluku, a posle je već lakše. Pazi onda, ako ti se takve misli pojave, nemoj se predavati. Bolje razmisli koliko ćeš zanimljivih stvari videti ako poletiš na Mesec. Ova đubrad svejedno neće da te puste živog. Pristani, hoćeš li?

- Vi ih izgleda ne volite mnogo? - rekao sam.

- A zašto da ih volim? Neće ti kazati ni reč istine. Uzgred, kad budeš razgovarao sa Kapetanom leta, nemoj da spominješ smrt, ni to što letiš na Mesec. Govori samo o automatici, razumeš? Inače ćemo opet da razgovaramo u ovoj sobi. Ja sam službeno lice.

Landratov je zanjihao crevom kroz vazduh, izvadio iz džepa kutiju cigareta „Let” i zapalio. - A tvoj drug je odmah pristao - rekao je.

*

Kada sam izašao na vazduh, malo mi se vrtelo u glavi. Unutrašnje dvorište, odvojeno od grada ogromnim sivo-smeđim kvadratom zdanja, jako je ličilo na komad podmoskovskog sela, isečenog u obliku dvorišta i prenetog ovamo: bila je tu i drvena letnja kućica sa koje se ljuštila boja, i sprava za obrtanje od zavarenih metalnih cevi na kojoj je sada visila zelena tepih-staza - očigledno su je istresli i zaboravili - bila je tu i baštica, kokošinjac i sportski teren, nekoliko stolova za tenis i krug od ofarbanih automobilskih guma dopola zakopanih u zemlju, koji me je podsetio na fotografije Stounhendža. Mićok je sedeo na klupi pored ulaza, prišao sam, seo pored njega, ispružio noge i pogledao na crne pantalone uvučene u čizme - nekako mi se posle razgovora sa Landratovom činilo da u njima nisu moje noge.

- Nije valjda sve to istina? - tiho je upitao Mićok.

Slegnuo sam ramenima. Nisam znao na šta konkretno misli.

- Dobro, ono za avijaciju još i mogu da poverujem - rekao je. - Ali za atomsko oružje... Recimo, četrdeset sedme se još i moglo podići na noge dva miliona političkih zatvorenika. Ali sada ih nemamo, a atomsko oružje svakog meseca...

Otvorila su se vrata kroz koja sam maločas došao, i u dvorište su izašla kolica pukovnika Určagina; zakočio je i nekoliko puta oslušnuo uhom dvorište. Shvatio sam da nas traži kako bi nešto dodao rečenom, ali Mićok je zaćutao, i Určagin je očigledno odlučio da nas ne dira. Zazujao je elektromotor kolica, i ona su krenula ka suprotnom krilu zgrade. Prolazeći pored nas, Určagin je s osmehom okrenuo glavu, i kao da nam se očnim dupljama zagledao u duše.

8

Mislim da većina Moskovljana odlično zna šta se nalazi duboko ispod njihovih nogu u vreme dok stoje u redovima Dečijeg sveta ili prolaze kroz metro-stanicu Đeržinska. Zato neću da ponavljam. Reći ću samo da je maketa naše rakete bila u prirodnoj veličini, a pored nje je mogla da se smesti još jedna takva. Zanimljivo je što je lift bio star, još od pre rata, i tako se dugo spuštao da je moglo da se pročita nekoliko stranica knjige.

Maketa rakete napravljena je prilično traljavo, na nekim mestima bila je prosto skucana od dasaka, i samo su radna mesta posade bila ista kao prava. Sve je bilo namenjeno praktičnim vežbama, koje za mene i Mićoka još nije trebalo da počnu. Uprkos tome, smestili su nas duboko pod zemlju, u prostrani boks sa dve slike koje su predstavljale prozore sa panoramom Moskve u izgradnji. Tamo je bilo sedam kreveta, pa smo Mićok i ja shvatili da nas uskoro čeka dopuna. Boks je bio odvojen od učionice u kojoj se nalazila maketa rakete, samo tri minuta niz hodnik, i sa liftom se desila zanimljiva stvar: nedavno se dugo spuštao, a sada se ispostavilo da se u stvari dugo podiže.

Ali gore smo išli prilično retko, i veći deo slobodnog vremena provodili smo u učionici. Pukovnik Halmuradov držao nam je kratak kurs iz teorije raketnog letenja i objašnjavao na maketi rakete. Kada smo obrađivali tehničke uređaje, raketa je bilo prosto školski eksponat, ali kad nastupi veče i ugasi se glavno osvetljenje, u svetlosti mutnih zidnih lampi maketa bi se ponekad, na nekoliko sekundi, pretvarala u nešto zaboravljeno i predivno, kao da meni i Mićoku šalje poslednji pozdrav iz detinjstva.

*

Nas dvojica smo bili prvi. Ostali momci iz naše posade pojavili su se u školi kasnije. Prvi je stigao Sjoma Anikin, oniži snažan momak iz okoline Rjazanja, koji je nekada služio u mornarici. Jako mu je lepo stajala crna uniforma, koja je na Mićoku visila kao na vešalici. Sjoma je bio spokojan i ćutljiv, i sve vreme je koristio za treninge, što je trebalo da radimo i mi ostali, iako je njegov zadatak bio najjednostavniji i najmanje romantičan. On je bio naš prvi nivo, i mladi njegov život, kako bi rekao Určagin, koji je zbog svečanog tona voleo da menja red reči u rečenici, trebalo je da se završi već na četvrtom minutu leta. Uspeh čitave ekspedicije zavisio je od tačnosti njegovih postupaka i, ako samo malo pogreši, sve nas čekala je brza i besmislena smrt. Sjoma je očigledno strašno brinuo, zato je vežbao čak i u praznoj kasarni, dovodeći svoje pokrete do automatizma. Spuštao se u čučanj,

žmurio i počinjao da mrda usnama - brojao je do dvesta četrdeset, a zatim počinjao da se okreće suprotno smeru kazaljke na satu, na svakih četrdeset pet stepeni komplikovano prebirući rukama -iako sam znao da on u mislima otvara reze koje drže prvi nivo za drugi, njegovi pokreti ličili su mi svaki put na scenu iz hongkonškog akcionog filma. Ponovivši te složene pokrete osam puta, istog trenutka pao bi na leđa i snažno ritnuo nogama uvis, odgurnuvši se od nevidljivog drugog nivoa.

Naš drugi nivo bio je Ivan Grečka, koji je došao dva meseca posle Sjome. Bio je to svetlokosi plavooki Ukrajinac, nama su ga doveli sa treće godine Zarajske pilotske, tako da je još uvek hodao s izvesnim naporom. Ali u njemu je bilo i neke duhovne bistrine, nekog stalnog osmehivanja svetu, zbog čega su ga voleli svi koji su ga poznavali. Ivan se posebno sprijateljio sa Sjomom. Šalili su se jedan s drugim i stalno se takmičili u tome ko će brže i bolje završiti čitavu operaciju odvajanja nivoa. Naravno, Sjoma je bio spretniji, ali je Ivan trebalo da otvori samo četiri brave, pa je zato ponekad bio brži.

Naš treći nivo - Oto Plucis - bio je rumeni zamišljeni Baltik, koji se, koliko se sećam, ni jednom nije pridružio Ivanu i Sjomi kada su trenirali u kasarni - izgledalo je da stalno rešava ukrštene reči iz

Crvenog ratnika, ležeći na svom krevetu (uvek je na sjajnom niklovanom uzglavlju kreveta držao

prekrštene noge u brižljivo izglancanim čizmama). Ali dovoljno je bilo videti kako se on snalazi sa svojim rezama na maketi, i odmah je postajalo jasno da, ako u našoj raketi postoji pouzdani deo, onda je to sistem odvajanja trećeg nivoa. Oto je bio pomalo čudan - jako je voleo da posle povečerja priča idiotske priče poput onih kojima deca plaše jedni druge u kampovima.

- Poletela jednom ekspedicija na Mesec - govorio je u mraku. - Lete, lete. Skoro su stigli. Odjednom se otvaraju vratanca i ulaze neki ljudi u belim mantilima. Kosmonauti kažu: „Mi letimo na Mesec!” A ovi u belim mantilima: „Dobro, dobro. Samo se ne uzbuđujte. Sad ćemo dati inekcijicu...”

Ili nešto ovako:

- Lete ljudi na Mars. Već stižu, gledaju kroz prozor. Odjednom se osvrnu i vide - stoji iza njih neki mrak, nizak i obučen u crveno, u ruci mu ogroman nož. „Šta je - kaže - momci, vi biste na Mars?”

*

Mićok i ja još nismo vežbali na našem delu uređaja kada su se vežbe momaka iz balističke grupe iskomplikovale. Sjomu Anikina to faktički nije dotaklo - visina njegovog podviga bila je četiri kilometra, i on je preko uniforme samo oblačio vatiranu jaknu. Ivanu je bilo teže - na četrdeset petom kilometru, gde je nastupao trenutak njegove besmrtnosti, bilo je hladno, i vazduh je već bio razređen, pa je trenirao u bundici od ovčijeg krzna, dugim gaćama i sa maskom za kiseonik, zbog čega mu je bilo teško da se provuče kroz uzani otvor na maketi. Otu je bilo lakše - za njega su pravili specijalni skafander sa električnim grejanjem - švalje sa Crvenog brda šile su ga od nekoliko američkih alpinističkih odela zaplenjenih u Vijetnamu, samo što skafander još nije bio spreman - završavali su sistem grejanja. Oto je, da ne bi gubio vreme, vežbao u ronilačkom odelu. I sad mi je pred očima njegovo crveno i znojavo rošavo lice iza maske šlema, koje se diže iznad otvora. Pozdravljajući se, govorio je nešto kao „Zvajgs!” ili „Cvajks!”