Sreten Petrovic - Mitologija raskrsca

(1)

СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ

С Р П С К А М И Т О Л О Г И Ј А

МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА

IV КЊИГА

(2)

Др СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ СРПСКА МИТОЛОГИЈА

У ПЕТ КЊИГА ЧЕТВРТА КЊИГА

МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА Прво издање, 2000. године

Издавач

ПРОСВЕТА - НИШ За издавача

БОЖИДАР МАРКОВИЋ директор

Редакција

Др ВЕСЕЛИИ ИЛИЋ ДОБРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ ТИХОМИР НЕШИЋ Уредник

Др ВЕСЕЛИИ ИЛИЋ

Рецензенти целокупног издања

Академик ДРАГОСЛАВ АНТОНИЈЕВИЋ Др НИКОЛА ПАНТЕЛИЋ

Др ЛУКА ПРОШИЋ Компјутерски прелом

БРАНИСЛАВ МИЈАТОВИЋ ЛАУРА ВАРНА

Корице

ДРАГАН МОМЧИЛОВИЋ

Мапе у књизи 1 и 2 израдио Сретен Петровић.

Већину фотографија у 1. 3. 4 и 5. књизи снимио Раде Милисављевић; део фотографија

снимили су: Миленко Милијић, Златко Манић и Сретен Петровић Штампа

ПРОСВЕТА - НИШ Тираж 500 примерака

ISBN 86-7455-415-6

Публикование овог издања финансијски je помогло Савезно министарство за развој, науку и животну средину

САДРЖАЈ

УВОД 5 1. Опште одређење "раскршћа" 5 2. Хеката богиња "раскршћа" 8 3. Дионизијско-трачка митологија, лунарни култ и Хермес 17

РАСКРШЋА У МИТОЛОГШИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ 23 РАСКРШЋА У СРПСКОЈ ЕТНОЛОГИЈИ, МИТОЛОГШИ И МАГИЈИ .... 23 1. Жртвовање на раскршћима 23 2. Жртвовање умрлима 28 3. Сахрањивање 31 4. Врачање 35 РАСКРШЋА У ГЕРМАНСКОМ МАГИЈСКО-КУЛТНОМ

И МИТОЛОШКОМ СИСТЕМУ 38 РАСКРШЋА У "ИСТОЧНОЈ КУЛТУРНОЈ ЗОНИ"

НА АУТЕНТИЧНИМ ПРИМЕРИМА 49 1. Раскршће, тромеђа и моропутина 50 2. Жена и раскршће 53 3. Магијске радње у функцији одржања живота, деце

и одраслих, предупређења болести и урока, "наврата" 54 4. Љубавна магија: придобијање вољене особе 66 5. Магијско лечење стоке; поспешивање рода у пољима 67 6. Магија за проналажење мајдана са златом 69 7. Магија у негативно] функцији: против злочиначних радњи других 70 8. Магијско разбијање посуда и клање на раскршћу 73 9. Жртвовање на раскршћу, у планини 76 10. Додатак 77 РАСКРШЋА У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 79 1. Магијско продужење живота деце 79 2. Врачање болеснима и магијско избављење грешних 80 3. Сахрањивање умрлих због љубавне чежње 81 4. Сахрањивање самоубица и умрлих неприродном смрћу 84 5. Обесни људи испаштају грехове 84 6. Раскршће - улаз у свет мртвих 84 7. Епифанија Хекате у ликовима смрти: кума и куга 85 8. Да ли су виле соларни облик Хекате? 86 ЗАКЉУЧАК ПРВОГ ДЕЛА ИЗЛАГАЊА 91

(3)

ЕДИП НА РАСКРШЋУ - ПРИЛОГ ТУМАЧЕЊУ 95 МИТ О ЕДИПУ ИЗ АУТЕНТИЧНИХ ИЗВОРА 95 1. Гревоова реконструкција мита 95 2. Гревсово тумачење неких важних елемената мита 98 3. Кунова интерпретации мита 101 4. Из књижевних извора античких писаца 103 5. Паралеле у српској епској књижевности 112 ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ МИТА О ЕДИПУ 121 1. Психоаналитичко тумачење 121 Класична, Фројдова интерпретација 121 Остали психоаналитички покушаји тумачења 122 2. Културно-историјска, социолошка интерпретација 128 Критике Фројдовог становишта 128 Бахофен и теорија матријархата 130 Фромова анализа 136 Шмитбауер. Покушај нове интерпретације 140 3. Структуралистичка интерпретација 151 ПОКУШАЈ ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ 154

ЛИТЕРАТУРА 171 ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР 173 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР 186

УВОД

1. Оишше одређење "раскршћа "

Појам "раскршћа" представља једно од изузетно важних "култних"

и "обредних" места у митолошко-магијским системима бројних индоев- ропских народа. Утолико и у традицији српског и грчког народа, чији се знатан део веровања о "раскршћима", осим у бројним ритуалним и култ- ним радњама, које се и данданс још упражњавају бар код српског народа, налази и у неколиким имагинативно-симболичким формама: у епском, приповедном и драмском стваралаштву. У компаративно] анализи пока- заћемо да je митолошко-магијска функција "раскршћа" забележена на ширем простору но што га запоседају Индоевропљани. Тиме се долази до закључка да феномен "раскршћа" постаје, унеколико, елементом колек- тивне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура, тако да уз култ "камена", "воде", "дрвета", "змије", "мандале", "круга" и

"ватре", постаје важна чињеница духовног потенцијала човека. Стеван Јосифовић (1932: 52-53) je забележио да се код "многих народа, раскршћа сматрају као опасна, 'нечиста' места. Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари". Савремени Грци дубоко верују да у "подне зли демони играју по раскршћима".

Сматрам, међутим, да се од укупног броја свих веровања, највећи број активности демонских бића одиграва у току ноћи. Или одређеније, врачања и магијске радње најширег спектра врше се на раскршћима у глуво доба ноћи, због чега управо "раскршћа", као и саме магијске чини које су повезане са њима, имају "изразито хтонски" и "лунарни карак- тер". Али, и то ваља имати на уму, један број магијских и култних радњи обавља се и у току дана, за време сунчева кретаньа. Реч je, на пример, о значајним ритуалима везаним за свадбене и погребне обичаје, a није ма- ли број оних које налазимо у обредима рођења деце, посебно, у магиј- ским поступцима у циљу очувања живота деца у оним породицама у који- ма се "деца не држе". Јосифовић (1932: 53) je и сам приметно да се "на раскршћима [...] врача поглавито при свадби". Готово код свих примитив- них народа постоје "старинска веровања о злим духовима који бораве на путевима и раскршћима".

Нема никакве сумње, да "раскршћа" имају исти статус као гробља, због чега се људи на истоветан начин прибојавају ових места, а када je

(4)

МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА

реч о магијским радњама, оне се ритуално изводе по истом сценарију и на гр-обљима и на раскршћима, односно у исто "глуво доба" - у ноћи. Што се, пак, гробља тиче, код српског народа je познато да се низ магијских активности упражњава на гробовима "самоубица", на тзв. "незнаним гро- бовима". Са изузетком, разуме се, процесија "додола", које део магијског ритуала за добијање кише изводе, такође, на гробљу - али у току дана.

Тим поводом наводим и следеће речи Јосифовића, који осим што указује да се људи "боје од раскршћа као од места где се скупљају зли демони", додаје да се као таква места сматрају и гробља, нарочито "гробови са- моубица". Разуме се, најинтензивније скупљање демона у току ноћи, од- носно њихово појављивање на раскршћима одиграва се у време тзв "не- крштених дана", од Божића до Богојављања (7. јануара до 19. по новом календару), због чега свако избегава да се у те дане ноћу задеси у бли- зини раскршћа, односно воденица, као места на којима они најчешће обитавају. Посебно се забрањује трудницама и породиљима да у то време напуштају кућу, а посебно не са тек рођеном децом. Ова забрана сасвим добро кореспондира са примером из племена Лулуа и Балуба, да "на рас- кршпа долазе жене кад од прсију одбију дете и изиђу из раздобља сек- суалне забране која прати дојење" (RS, 1987: 550). Другим речима, жена- ма поменутих племена забрањује се да у време трудноће и дојења долазе на раскршћа.

Гебрант и Шевалије сматрају да су "раскршћа епифанијска места (места појаве и откровења)", и у том смислу "места прелаза из једног све- та у други" (RS, 1987: 550). Иако чемо о тој чшъеници говорити у касни- јим разматрањима, потребно je имати у виду да "раскршћа" представљају вододелницу бројним магијским дихотомијама: овај-онај свет, наше-туће, унутрашње-спољашње. Дакле, то су места "прелаза" која су, каткада, судбински везана за егзистенцију било појединца или трупе, града или др- жаве. У том смислу се, као веома индикативно место у Софокловом Еди- иу на Колону може навести казивање гласника, да се Едип, ослешъен и изгоњен из родног града у којем je владао, налази на мећи, граници двеју држава, Тебе и Атине. Ту, на том месту провиђење од Едипа захтева да принесе најпре жртву Еринијама, службеницама моћне подземне богиње Хекате, како би га ове примиле у своја вечна станишта. И оно најважни- је: при томе се Едип не сме окретати, освртати. Збор (СГТ, 1990: 158) се обрапа Едипу:

"Tu моли да ше, како Милосшиве их Зовемо, ирибјегара срца милосна У крыло своје ириме, - и Шо моли сам Ил' за ше други шко, ал' Шихо, не дижи Свога гласа! Тад ошиди, - не окрени се!

Дај шако -, Гш Ну уз шебе ирисшаш без сшраха!

Иначе, сшранче, ja бих за ше сшрейио".

'ВОД

Како видимо, Ериније су у овом случају приказана као Суђенице, чије се име не сме изговарати; табуисано je. Найме, ове богиње су стра- шне и срдите, осветнички настројене према прекршиоцима прастарих за- кона као и према онима који су пролили роћачку крв, повредили мате- ринско право. Оне, као и Хеката кажњавају преступнике лудилом. Када им се, пак, принесе жртва, како he то учинити Едип, оне дарују благоста- ње, живот и посвећење приносиоцу личне жртве, те од осветничких бо- гиња постају милостиве и благонаклоне Еумениде. Отуда у поменутој трагедији израз "Милостиве". Њима je Едип принео тражену жртву, до- невши воду са светог врела, рукама чистим, а да при том није гласно го- ворио, нити се по обављеном жртвеном обреду окретао. Такав je, иначе, и обичај на погребу, чији се учесници, пратња, не смеју окретати. У Еди- йу на Колону, дакле, Гласных приповеда како je Едип принео жртве оном камену, на йрагу и несшао у иодземље:

"А када сшпже оном Прагу иресршном Шшо сшубам' мједеним у земли вријежи се, До раскршћа на једноме иушељку он, Уз ждријело сшаде дубоко, гдје вјечном се Наш Тезеј и Пиришој вјером заклелп;

На сриједи сшаде измеђ њих Торичке И шушъе крутке а и гроба каменог".

У фусноти je објашњење синтагме: "праг пресртни": "Пут у подзем- ље, што je био у гају Еуменида". Немци то исто место преводе термином:

"zu dem jaehen Rand der Schwelle" (Sophokles: 72). Едип тако стиже до "руба прага" - где ираг означава пут у подземље; ту живе суђенице, демони, али ту се и иреци сахрањују. Због тога се, како изгледа, "праг" и "раскршћа"

сматрају границом једног и другог света. О томе говори наша епска пес- ма (Караџић, 1935: Турци на Глибовцу), у којој се на раскршћу разилазе, деле два света: српски и турски.

" 'Ja се десик данас на шромеђу,

'На шромеђу шурску и каурску". " 'Деде сераш у крајину сиремај, 'Да идемо на шромеђу, Мујо ".

"Па йоведе на шромеђу војску ".

С обзиромна чињеницу да "раскршће" представља, пре свега, укрш- тање два пута, од којих постаје један већи, шири пут, те je свагда реч о

"тропућу", а не о "четворопућу", о чему сведочи и везивање "раскршћа"

за шројну богињу Хекату, најзад - како je то описано у Едииу на Колону - будући да на раскршћу Едип силази у Хад, где се укрштају два локална пута, занимљива je једна могућна смисаона аналогија коју налазимо у Хо- меровој Одисеји (1968:152-153). Найме, на повратку за Итаку, решавајући низ задатака које му je зла судбина наменила, Одисеј силази у Хад како би посетио душе умрлих. Њему je тачно назначен пут којим треба да се кре- ће, на ком месту he се указати отвор као пут у Хад.

(5)

Наводим то место:

"Пирифлегешон река у Ахеронш ушиче онде, онде шече и Кокиш, из реке шшо ошиче сшишке, обе се хучне реке код једне спешају сшене.

Опамо близу йрисшуйи, јуначе, κακό ши кажем, и шу руйу лакаш широку и дугу искоиај;

около руие за све мршваце жршву иринеси:

најире меденог uuha, а йошом слашкога вина, најзад воде, и шоме иридодај белого брашна.

Много заклињи мршве слабомоћне да heul им краву најбољу јаловку, на своју на Ишаку када ее врашиш, сиалиш' у двору на жршву и вашру обложииш благом;

шреба иоеамце обрећи Tupecujn на жршву да ћеш црна сиалиши овна шшо у крас je вашему сшаду.

А кад се довољно веће мршвацима намолиш славним, онда жршвуј и овцу црну, ал' шреба

Ербу жршве окренуШ', а и сам се лицем окрени гледајућ' куда шече Океан, и шеби ће йошом гусша гомила душа йохишеши од иокојнихљуди".

Дакле, на саставници двеју река je камен, крај кога Одисеј треба да принесе жртву, попут оне коју je Едип учинио нараскршћу, а затим, да ту рупу ископа, како би му се указао пролаз у Хад. Kao да испод два пута

"горе", на земљи, који чине један већи, постоји нешто слично испод,

"доле" - као пандан овима горе, и где теку две реке, које се уливају у једну, већу. И горе, на "раскршћу", једнако као доле - испод земље, као некој врсти визуелног негатива, ваља најпре принети жртву. За нас je, међутим, значајно то, да je "раскршће", било да je његов "позитив" на земљи, које чине три пута, или je његов "негатив" испод земље, састав- љено од двеју притока које чине Ахеронт - суштински повезан са "светом мртвих".

2. Хекаша богшьа "раскршћа"

Говорећи о "раскршћима" поменули смо богињу Хекату. У грчкој традицији очувано je живо сећање на ову богињу, у митологији и бројним обичајима. Хесиод у својој Теогонији описује генезу Хекате, рекавши да jy je родила Астерија, Аполонова кћи.

Она Хекашу заче и Породи, коју надасве Почасши Кронид Зеус иодарив joj дарове сјајне:

Он joj додијели часш на земљи и неилодном мору.

Њојје иала у дио и часш на звјезданом небу"

Хеката, тако влада морима, земљом и небесима. Моћна Хеката у рату држи страну оној војсци којој je наклоњена, а одмаже оној другој.

8

УВОД

"Може и коњику она помоћи, којем већ хоће". Помаже и ловцу, али и се- љаку да му се плоди стока.

"Крда говеда она и сшада расуШа козја, Вунасша сшада оваца - Γιο воли ако je њојзи - Сншна умножиши може, од великих мања учиниш'.

Сшога, иако она /единица бјеше у мајке, Ииак je иочашћена мед бозима часШима сейма.

Кронид учини њу хранишељицом младежи оне Koja угледа за њом Еоје многооке свјешло.

Те иак одискона часши имаде и узгаја младеж"

(Хесиод, 1975 стих: 412-415; 445-452).

Хеката, богиња ноћи, подземног света и магије поседује хтонски ка- рактер. Она се, као и споменици њој посвећени налазе на гробљима и раскршћима где joj се и жртве приносе и ту господари тим демонима.

Стога се и звала Триодишис, код Римљана Тривиа. Хекату прате урличу- ћи и лајући стигски пси. Али, Хеката je и богшьа рађања и брака тако да су joj жене на Самосу приносиле на раскршћима жртве (Јосиф., 1932: 54).

За разумевање смисла бројних магијских радњи код Срба, које се упраж- њавају на раскршћима, посебно у циљу лечења епилепсије, као и магија за придобијање вољене особе, потребно je да се има у виду да "Хеката проузрокује и разне болести, посебно епилепсију и лудило, a гааље и ло- ше снове, ноћне приказе и море. Сва ова зла она и отклања", најзад, она je "заштитница целокупне мађије, посебно чаролија које су у вези са љу-

бавним чинима и призивањем мртвих" (Среј./Цер., 1992: 449, 450).

Када je реч о карактеру жртве, она je, свакако, слична жртви која се приноси на гробове умрлих. Али, осим облика жртве који je Одисеј, од- носно Едип, морао да принесе, било je случајева да се приносно и новац.

Тако, на пример, "жртве у новцу се приносе прецима на гробу, раскршћу и бунару, дакле на местима где се те душе замишљају присутнима". Као што знамо у огњишту, седишту хтонских сила, замишљала се и Хеката, па je то "огњиште морала нова млада да дотакне, свакако ради шгодности".

Према Куновој (Кун, 1963: 35) интерпретацији изведеној на основи бројних грчких митова, дознајемо како нараскршћима "лута и чудовишна Ламија, која се ноћу прикрада у спаваонице срећних мајки и од њих краде децу да би се напила њихове крви. Свима тим привиђењима и чудовишти- ма (у Хаду- С.П.) влада велика богшьа Хеката. Она има шри шела и шри главе. У нопи без месечине лута она по путевима и гробовима са свом сво- ЈОМ ужасном свитом, окружена стигијским исима. Она шаље ужасне и те- шке снове на Земљу и уништава људе. Хекату позивају за помоћницу у врачању, али она je и једина помоћница против враџбина онима који je по- штују и који joj на раскрсницама где се разилазе шри Пуша жртвују uče".

Лако се може запазити како су прождрљивост и похотност (Ламије) повезани са раскршчима, и у томе са Хекатом и псима, при чему се вазда

(6)

провлачи симболика броја шри. Најпре, "раскршћа" имплицирају рачва- ње шри иуша, затим, богиња Хеката поседује шри главе и шри шела. У том смислу je од значаја и детаљ из Софокловог Краља Едииа. Найме, приповедајући Едипу о давним догађајима, Јокаста напомиње како je на раскршћу, шроиућу, убијен Лај, a дете које je одведено у гору имало je само шри дана од дана рођења:

"Ал' њега (Лаја) - шако ши се гласа - убију Једамиуш сшрани лупежи на шроиућу, А чеду (Едииу) ни шри дана не ирошекоше Од Порода ".

У приповести о Хермесу, који се на један нарочит начин доводи у везу са "раскршћима", дакле, и са богињом Хекатом - о чему he касније бити више речи, Кун описује ритуал приношења жртве и изглед саме бо- гиње. "Наступила je ноћ [...] Чим je принео жртву, земља се затресе и по- јави се велика Хеката. У рукама je држала буктиње које су се димиле;

око Хекате су била страшна чудовишта и змајеви који су избацивали ват- ру, а око ње су лајали и завијали хадски пси" (Кун, 1963: 265 и д.).

Сличну драматургију запажамо и онда када Медеја, моћна врачара у служби богиње Хекате, приноси овој жртву, очекујући помоћ а све то у циљу задобијања Јасонове љубави. У тим радњама се Хеката показује као доброчинитељка. "Медеја обећа да he испунити ту молбу ако joj по- могне Хеката. Кад je наступио пун месец, у ионоћ, изађе Медеја из дома у шамним хаљинама, боса и расиушшене косе [...]. Ћушећи, Медеја je ишла обасјана месечевом светлошћу. Она се заустави тамо где су се разилази- ла шри йуша, подиже руке и три пута гласно узвикну [...]. Молила je вели- ку Хекату [...]. Хеката jy je чула и пред Медејом се појавише кола у која беху упрегнути крилаши змајеви".

Са Хекатом су, како видимо, уско повезани "крилати змајеви" као и симболика броја шри, као и воља да љубави женској помогне. Дакле, Медеја "три" пута гласно узвикује; све се одиграва у мрклој ноћи, под пу- ним Месецом, у атмосфери погребног ћутања, а симболика црне боје и расиушшена коса, указују да je реч о појавној димензији саме Хекате. У целини узев, богиња Хеката, као хтонска богиња, доводи се у најближи могућан однос са лунарним култом. Томе иде у прилог и опис боје одеће коју Медеја носи за време полагања жртве, односно портретирање Хека- те као мрачне богиње. Медеја je - слично обреду у Хомеровој Одисеји, којом приликом Одисеј приноси жртву пре силаска у Хад - "ископала пред олтарима две јаме и над њима жртвовала црне овце мрачној богињи таме и враџбина Хекати, вршећи обред полевања медом и млеком". Кас- није ћемо се позабавити смислом жртве леванице. Индикативно je да je млеко узето за врсту жртве, што би свакако упућивало и на то да се Хе- ката везује за плодност и породшьство.

10

УВОД Скренимо пажњу на један важан детаљ. Приликом приношења жрт- ве богињи Хекати, очекујући помоћ хтонске богиње као уздарје, Медеја приступа Хекатином олтару, "раскршћу" сасвим боса, успостављајући та- ко непосредан контакт са хтонским светом. Исти je такав обичај код Ср- ба, када се породиља, заједно са дететом, поставља на земљу, крај ог- њишта, како би н>у и дете "огањ", односно Хеката, боље сачували од злих демона. А и самртни ковчег, на путу до гробља, када се нараскршћу заусшави иоворка, одлаже се на земљу.

Овде je потребно да се само упозори на могућну аналогну позицију Едипа - одојчета, који je, такође, на "раскршћу" био предат "представни- цима новог дома", коринтском чувару коња краља Полиба, коначно, да je ту добио име "Едип", што значи "отечено стопало". Као да су детету биле откривене ноге, оно je било "босоного", jep се, да je другачије, није могло видети да су му чиодом избушени глежњеви, нити би га нови "кум"

могао назвати адекватним именем - а према стању глежњева. На то упу- hyje и околност да се ова радња, примопредаја одиграла у време "некрш- тених дана", дакле, у зимском добу. Најзад, само име "Едип" везује се за онај део тела који належе на Земљу, и тиме симболизује хтонску повеза- ност човека за тло. Да ли je Едип био постављен на земљу, босоног, док je обављена размена из руку слуге краља Лаја и чувара коња краља По- либа? Taj чин, или обред, обављен нараскршћу као месту "прелаза", мо- гао би се тумачити и као својеврсна супституција, симболична замена: (а) родног краја другим обитавалиштем, (б) једног Бога другим Богом, нај- зад, (в) једног кума другим кумом.

Немачки етнолог Замтер (Samter, 1911: 4) изнео je једну занимљиву чињеницу која се налази у супротности са уобичајеним церемонијалом приношења жртве умрлим прецима и демонима. Найме, каже он, "метал- ним инструментима у Грчкој производи се галама и код приношења жрт- ве, које се на раскршћу приносе богињи демона Хекати". Супротно томе, у оквиру српског ритуала везаног за Бадње вече, који има искључиво хтонско обележје, позивају се душе предака да приступе вечери али се при томе читав ритус одиграва у достојанственој тишини све док не про- ђе тзв. "глуво доба", да би потом, према древном обичају, била испаљена пушка, и тиме најављена следећа светковина, коју je црква ауторизовала,

"рођење Христово", долазак Божића.

Роберт Гревс je у портретирању Хекатиног лика имао у виду Хесио- дов опис поменуте богиње, о чему смо говорили, али je ишао и даље.

Гревс (1969: 107) каже: "Хесиод приказује Хекату у ствари као шројну богињу, најмоћнију од свих на небу, земљи или Тартару, али су Хелени стално истицали њену разорну моћ на рачун стваралачке, док je најзад нису свели на недопуштене обреде црне магије, нарочито на раскршћима шрију иушева. То што joj Зевс није никада ускратио стара права и моћ да испуни сваку жељу смртнику, у ствари je попуштање тесалијским вешти- 11

(7)

цама, којих се свако смртно плашио. Њене три главе - лава, пса и коња - свакако се односе на ранију шроделну годину, где je пас био псећа звезда Сиријус; то исто значе и три Керберове главе".

Овде je значајно Гревсово упозорење, да се од Хесиодовог доба уло- га Хекате постепено редуцирала, тако да je од богиње неба, земље и мо- ра, некада најмоћнија, Хеката задржала власт на земљи, оличавајући ма- тријархатско начело, односно постајући заштитница плодности, породи- ла и новорођенчади или, како наш преводилац Хесиода каже, богиња за- штитница "младежи".

Велики број етнолога с правом упозорава како митски појам "рас- кршћа" има вишестрану симболику. "Свако je биће у себи раскршће на којем се укрштају и боре различити аспекти његове личности" (RS, 1987:

551). Путник који полази од куће, доспевши на "раскршће", не сме се ок- ретати. На ту чињеницу, приметили смо, упућује и обредна пракса сахра- њивања у обичајима бројних народа. Найме, погребна поворка се не сме окретати, посебно када приспе на раскршће. Тако и "путник" кренувши од купе, пошто прескочи праг, не треба да се осврће уназад. Мећу првима je о томе известила традиција везана за Питагорину школу. "А постоје опет и други овакви (симболи): [...}'не окрешаши се нашраг када се йушу- је', у смислу: не држати се грчевито овога живота када се умире" (Diels, l, 1983: 419). Реч je о следећем: "Када идеш на пут, немој се окретати нат- раг јер те следе Ериније". Да су Ериније повезане са Хекатом о томе го- вори и Роберт Гревс. "Хекатине дружбенице Ериније су оличење насиља, непослушности и греха према машери" (Гревс, 1969: 107).

У литерарним изворима налазимо два карактеристична одломка ко- ји указују на повезаност "раскршћа" са "путевима", односно "огњиштем".

Први je из Еурипидове трагедије Зон (СГТ, 1990: 298), а други из његове Медеје. Збор се обраћа Хекати, Деметриној кћери, следећим речима:

"Богињо раскршћа, кћери Демешрина, Пушима ноћним, иушима дањим Шшо нам владаш, врч иун, ииће смршно, Свриш сврни, куд крв, каиље

Из грла Γορϊβ, Земље чеда ".

Из Еурипидове Медеје (Еурипид: 148), наводимо речи Медејиног упозорења:

"Ал' ако другог за ме нема излаза, шад мач иошегнућу, - ми мреши морали, и иобићу их све, са бесном смелошћу.

Хекашеми, - шшо највише je иошшујем и коју себи избрах за иомоћницу, крај мога огњишша шшо себи узе сшан,- ша нико чишав неће мене вређаши ".

12

УВОД

Занимљиво je да се Хеката везује за Медејино огњишше, будући да су "огњишша", "ираг", "раскршћа" и "гробља" места на којима су са- храњивани преци, али и самоубице, људи умрли неприродном смрћу. Ни- је тешко запазити да се митски портрет Хекате налази у уском кругу са култом плодности. Она je заштитница мајки, породиља и деце. Међутим, хтео бих да скренем пажњу на својеврсну а необичну, и колико знам, до сада неуочену а важну паралелу митолошко-магијског појма "раскршћа"

са атрибутима које "раскршће" има у Старом завешу.

У Првој књизи Мојсијевој, говори се о неправедном поступку свек- ра Јуде према снахи Тамари, којој je умро муж Ир. Она, потом, леже са средњим братом, девером, како би зачела, али овај просу семе по земљи, те га Бог уби. Тада Јуда обећа Тамари, снаси, да he joj дати за мужа тре- ћег сина, разуме се, када малолетни Силом буде стасао. Али, не испуни обећање. Утом Јуди умре жена, а он после неког времена крене на пут за својим послом. Тамара je, дакле, дуго чекала да свекар испуни обећање, али то се није догодило. Тада се она послужи лукаврстом.

"И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. А она скиде са себе удовичко рухо своје, и сједе на раскршће на путу који води у Тамну. Јер виде да je Силом одрастао a њу још не уда- ше за њ". И даље: "A Јуда кад je видје, помисли да je курва, јер беше пок- рила лице своје" (Библија, 1874:1, Moj, 38, 13, 14, 15). Тако je Јуда обљу- био снаху. Касније се сазнало да je дете које се родило уистину његово, имајући у виду белег који je Јуда оставио спавајући са снахом. Тако му се снаха осветила. Пре коментарисања поменутог става из Сшарог завеша, навешћемо још два карактерстична места из Прича Соломоновых, однос- но из Књиге иророка Језекиља. "Не виче ли мудрост? и разум не пушта ли глас свој? Наврх висина, на иушу, на расиушицама стоји" (Библија, 1874: Прич. Сол., 9, 1, 2). Овај нас став обавештава о локацији "раскрш- ha", или у преводу Ђуре Даничића - "распутница", найме, да су се она на- лазила на висинама, превојима, који представљају границу држава, окру- га. У следећем ставу се, доиста, говори о изопачености, проституцији, ко- ји се везују зараскршћа.

"Кад су градили курварску кућу на свакој расиушници и чинила ви- сину на свакој улици! А ни као курва нијеси, јер нијеси марила за плату;

Него као жена прељубочиница, која мјесто мужа свога прима друге"

(Библија, 1874: Језек., 16. 31-32)

Овде je значајнотодасујавнекуће смештене на раскршћима, у који- ма су жене варале своје мужеве. Уосталом, није случајно што je Јуда и по- мислио да je Тамара курва, будућидасе обрела на раскршћу, дакле, на ме- сту које je одређено за јавну кућу. Можемо само наслућивати како мора постојати извесна повезаност богиње Хекате, која одобрава превареним женама, попут Тамаре, право на освету, чиме се демонстрира материнско право како га je још Бахофен одредио, везујући га за хтонска божанства, 13

(8)

дакле, и за богињу Хекату. И то право се, пре свега, остварује на раскр- шћима. О томе говори и једна наша народна песма (Караџић, 1935: "Ка- дуна Асан-аге Куне"). Найме, неверног мужа жена управо дочекује са на- оружаном пратњом на раскршћу, где му се свети због прељубништва.

"Води чешу повыше Кунаре, Ђено јесу млоге раскрснице, Па намјесши и у ваши кланце"

"Па ухваши Куну Асан-агу, Све га вуче, а ногами шуче, Па му б'јеле свезала руке.

Све га бије дрвљем и камењем"

"Tada кода иоче бесједиши:

'Јесам ли ιΤιιι бесједила Куна, Да не идем у ашиковање, Зло Ши добро донијеши неће.

'Ja сам шеби Бога, вјеру дала, Да се оћу шебе освешиши,

'Да ши врашим жао за срамошу' Па му живу очи изводила".

Дакле, слична асоцијативна фигура односа Едипа и Лаја. Уосталом, и пример из Сшарог завеша указује да су на распутницама постављане јавне куће, а све у цшъу одбране материнског, женског принципа, који, разуме се, не важи за мушкарце - прељубнике. Исто тако, елемент тог материнског права може се довести у везу и са обредном и магијском праксом код Срба, да се у породици у којој деца једно за другим умиру, последње новорођено дете "износи на раскршће", где га случани пролаз- ник, намерник, свакако руковођен магијско-митолошком благотворнош- ћу богиње Хекате - заштитнице мајки, проналази и детету "даје" нови живот, кроз у овом случају симболичко-магијски ритуал приписивања находу новог имена. Стари кум се напушта, што je истовремено и крити- ка и пораз патријархалног става, при чему долази до ревизије кумства за- снованог по патријархалној линији. Овде се преузимају "стара божан- ства", по свему судећи материнског модела, у лику жена. Можемо само претпоставити да, због могућности да пролазник буде "жена", Бременом je у патријархалним срединама дошло до замене. Дакле, раскршће се сматра епифанијским местом на коме богиња Хеката преузима улогу за- штитнице породиља, односно деце која he одсада живети под благотво- рним дејством својих богиња заштитница (кума). Дакле, како мени из- гледа, ова ритуална замена "кумства", у свој својој основи представља по- вратак матријархатског начела. На томе трагу ћемо настојати да са еш- нолошког гледишта осветлимо и сам мистериј Едиповог удеса. Томе иде у прилог и један значајан детаљ из наше етнолошке литературе, који није до краја теоријски разјашњен. Найме, познато je када умре домаћин куће или који одрасли ожењени или удати члан домаћинства у патријархалној српској породици, у ранијим временима из куће би га износили синови, најужа родбина; исто тако, када умре момак, односно девојка, њих би износили њихови вршњаци из села. Мећутим, и то je битно, ако умре де- те, свакако некрштено, њега би, по правилу из куће износио ујак, рођени брат мајке детета. Дакле, "некрштено дете", по древној патријархатској институцији још није припадало "култу очевом", дакле, није прошло "ри- 14

УВОД туал прелаза", кроз ритуално стрижење, због чега je и постојао обичај да се такво дете не закопава у "хришћанском гробљу", већ изван: у ћубри- шту, испод прага, у воћњаку. Дакле, "ујак" овде симболизира саприпад- ност роћеног детета "материнском принципу", речју, више припада култу предака мајчиног дома, но прецима очеве куће.

Можда je то управо један од разлога што су деца на овај или онај начин "повезана" са раскршћима, било да их тамо износе ради (а) проду- жења живота, или да би (б) задобила други или нови живот, односно бу- дући (в) тамо "рођена", на начин на који je Тамара "прељубница" зачела, изборила би тако право на егзистенцију према матријархатском начелу, те су, дакле, таква деца, према "патријархалној обичајности" оглашена као рођена на "ванзаконски" начин, тачније из потпуне слободе жена ко- је бирају или варају мушкараце по жељи. Найме, из таквог односа поста- је једино извесно ко je мајка детету, но не и отац. Нови кум je истовреме- но супституција не само новог оца, већ и новог Бога, можда матријархат- ске провенијенције.

У Рјечнику символа налазимо индикативан пример да старци Бамба- ре "одлазе на раскршћа полагати новорођенчад у чију се законитост по- сумњало; онде се сахрањују ненормална деца". Дакле, децу без очева штити моћна Хеката, једина заштитница материнског права. Односно, према материнском начелу, код раћања једино je битна мајка, као што Аполон, представник патријархалног начела, сматра да Атена, рођена из главе бога Зевса, своје рођење заснива само и једино по очевој линији.

Према Итману, у Камеруну су "раскршћа у вези с генијима култова плод- ности". То je свакако повезано и са чињеницом што je у грчкој митологи- ји и обредној пракси, поред осталог, Хеката ботња рађања и брака, због чега су joj жене приносиле на раскршћима жртве. И код Астека je посто- јало веровање "да се на раскршћима, у сумрак [...] појављују жене умрле у породу, које су постале опасни духови" (RS, 1987: 550). Укратко, са "рас- кршћима" се повезује матријархални култ, дакле и судбина свих оних же- на чији je статус, на овај или онај начин, доведен у питање. Било да су ван- брачно зачеле (попут Тамаре), било да се у породици не држе "деца", од- носно која једно за другим умиру, па je позиција жене у том патријархат- ски заснованом браку ослабљена; најзад, било да je нека слободнија жена зачела у ванбрачном сагрешењу, у јавној кући. Тек, све њих не само да штити моћна богиња Хеката, већ њиховим духовима, било да je реч о умр- лим женама на порођају или уколико им je "првенче" умрло, Хеката даје снажну моћ, готово волшебну. Овоме желимо да придодамо још нешто:

изношењем деце на раскршће, свекрва устаје у одбрану права снахе, же- не, ударајући тиме по главној патријархалној полузи: кумству; то je борба за право жена на слободан, дакле и ванбрачан живот, потомства ради.

У том смислу можемо разјаснити и позицију Јокасте, којој je Лај от- ргао са груди прворођеног сина, пославши га у гору да га тамо убију, од- 15

(9)

МИТОЛОГША РАСКРШЋА

носно велику моћ коју у српској традицији, нарочито у погребном култу има жена која je изгубила првенца. Она меси обредне хлебове, а након одношења мртваца из куће, чисти собу у којој je умрли био изложен, уки- ва ексер у земљу/под, разбија земљани суд антропоидног облика, односно живо jaje на месту где je глава умрлога додиривала земљу/под, најзад и најважније, та иста жена износи из куће сакупљено смеће на "раскршће"

да би га тамо одложила. Има се утисак да je овај чин повезан са идејом

"двоструког сахрањивања", при чему се ово друго обављало на раскрш- ћима, што je реликт древније праксе. Тачније речено, одношењс полом- љених ствари и смећа - "ђубрета", који се везују за демоне доњег света, као да представлю "симболичко" путовање, или као да се на најефикас- нији начин, преко Хекатиних службеница, обавља "превођење" "душе умрлога" у доњи свет. У нашем случају поменуту улогу обавља жена која je изгубила "првенца" и тиме стекле магијску везу са богињом подземља, Хекатом, која je, иначе, и сама била јединица мајке Астерије. Што се грч- ког мита тиче, остаје отворено питање: да ли je Јокаста својевољно отпо- слала роћеног сина, Едипа на раскршће и тиме симболички, индиректно затражила помоћ богиње Хекате, и,ли га je тамо упутио Лај. У Еурипидо- вим Феничанкама (СГТ, 1990), а према Јокастином казивању, Лај je по- слао Едипа у гору Китерон.

"Ал' спасши иресвоје га, üuhy ода се И сина uocuja; код чедо uocuja,

Грнјех онда сиозна свој и божју сйозна рщеч.

Пасширим' иреда дијеше, да га изломе У Хериној дрази, Кишерону на хриди ".

Децу која на било који начин имају везе са "раскршћима", попут Та- мариног сина, коју je свекар затекао на "распутници", или Едипа, кога пијани отац зачшъе, прати проклетство да им je отац обманут, преварен, било уз помоћ пића, као Лај, било тако што се жена (снаха) прерушава и показује попут оних лаких у јавним кућама. У сваком случају мушкарац или муж није у стању да открије прави идентитет жене коју обљубљује, па унеколико да ово митско зачеће на "раскршћима" минимизира, а мо- же бити и негира улогу мушкарца као творца, о чему речито сведочи спор око суђења Орестију. Укажимо на важну опаску Гебранта и Шева- лијеа, найме, поводом троструког аспекта Афродите, уранске, океанске и хтонске богиње, како се ова богиња показује у трима димензијама, као

"чедна, плодна и похотна богиња. На раскршћима постаје богиња ниских и нечистих љубави. Занимљиво je да од латинске речи шривиум долази појам шривијалног. Богиња која се на раскршћима задржава, Афродита раскршћа, симболизује пролазне љубави" (СГТ, 1990: 551). Ово запажа- ње добро корелира са примерима из Сшарог завеша, према којима се на раскршћима допушта "еротска слобода жена", тзв. "ружичасти морал"

жене, па je тако, разлика између строгог, аскетског и пуританског мора- 16

УВОД ла, с једне, и "лаког морала" јавне куће, једнак односу "праве, врхунске уметности" и оне "тривијалног типа", чија je најнижа варијанта "кич", а

"ружичасто" атрибут "лакоће" и "профаности".

3. Дионизијско-шрачка мишологија, лунарни кулш и Хермес У овоме поглављу настојимо компаративним захватом да осветли- мо феномен "раскршћа" у индоевропској традицији, са посебним освртом на религије балканских народа, првенствено српске и грчке митологије.

Због тога je веома значајно да се већ сада нагласи како je дионизијски култ, за разлику од аполонијског, своју дејственост имао управо на про- стору древне Тракије, то he рећи и на простору садашње југоисточне и источне Србије. О овој чињеници, о повезаности трачког и дионизијског сегмента културе сачшъене су бројне расправе културолога, етнолога и филозофа религије. Тако je у Филозофији симболичких формы (1985:

183) Ернст Касирер, говорећи о култној снази слике бога који умире и васкрсава упозорио да се таква представа налази код многих народа.

"Упоредимо ли култове вегетације код примитивних народа са Тамуз- култом у Вавилону, Адонис-култом у Феникији, фригијском службом Атису и тракијском службом Дионизису, у њима свима ћемо запазити једну исту основну линију развитка". Нема никакве сумње да je дионизиј- ски култ у својој основи лунарни и да je непосредно повезан са матријар- хатском идеологијом, која постулира владавину женског права.

Овим поводом навешћу гледиште Мирча Елијадеа (II, 1991: 140), данас, свакако, најмеродавнијег проучаваоца древних митова и религија.

"Изгледа да je слична злосрећна судбина пратила и религисјко ствара- лаштво Трачана и Гето-Дачана. Грци су доста рано упознали оригинал- ност, као и снагу утицаја трачанске религиозности. Према неким преда- њима, почеци дионизијског покрета, заједно с великим делом митологије о Орфеју, локализовани су у Тракији (или Фригији)". Елијаде још каже како Ареј, бог рата, Дионис и Артемида, који су хтонска божанства, чи- не веома узак смисаони круг односа. Додао бих томе и следеће: они пред- стављају круг богова старог материнског права, који су са Мајком зем- љом најнепосредније повезани. Наводећи запажања грчког историчара Херодота, Елијаде (II, 1991: 140-141) тврди како су "Трачани обожавали 'Ареја, Диониса и Артемиду'; но, њихови краљеви су славили 'Хермеса', којег су сматрали својим претком [...]. Од Хомера (Илијада, XIII, 301 итд), па све до Вергилија (Енејида, III, 357), отаџбина Ареја, бога рата, по тра- дицији се смешта у Тракију. Осим тога Трачани су били иознаши као добри рашници који се нису бојали смрти; према томе, могло би се при- хватитидајеначелуњиховог пантеона био бог 'Арејевог' кова [...] могуће je да je трачански 'Ареј' најпре био небески бог, па je затим постао бог 17