Aplicación de la Encuesta:

Poslednja Velsova knjiga - Guide to the New World. A Handbook of Constructive World Revolution - na prvi pogled može delovati kao prava enciklopedija uvreda. Njene veoma čitke stranice kažu za Firera da „ciči kao zec dok ga deru"; Geringa, da je „uništitelj gradova u koji­ ma se sledećeg dana čiste slomljena stakla i vrše pripreme za večernju molitvu"; Idna, da je „neutešni udovac, kvintesencija Lige naroda"; Jo- sifa Staljina, da na nestvarnom dijalektu nastavlja borbu za diktaturu proletarijata, „iako niko ne zna staje proletarijat, ni kako ni gde diktira"; „besmisleni Ajnsajd"; za generale francuske vojske, da su ih „porazili svest o sopstvenoj nesposobnosti, tenkovi proizvedeni u Cehoslovačkoj, radiofonijski glasovi i glasine i nekolicina kurira na biciklima"; „oči­ gledna volja za porazom" (willfor defeat) odlikuje britansku aristokra- tiju; „zlokobni bordel" Južne Irske; za englesko Ministarstvo spoljnih poslova da „ni najmanje nije štedelo truda da Nemačka dobije rat koji je već izgubila"; da je ser Semjuel Hor „mentalna i moralna budala"; da su Amerikanci i Englezi „izdali liberalnu stvar u Španiji"; potkazuje one koji misle da je ovaj rat „ideološki rat", a ne zločinački obrazac „sadaš­ njeg haosa" i naivce koji veruju da je dovoljno isterati zle duhove, od­ nosno uništiti demone Geringa i Hitlera, pa da svet postane rajsko mes- to.

Sakupio sam nekoliko Velsovih žestokih optužbi: u književnom po­ gledu one nisu vredne pomena; neke mi deluju nepravedno, ali pokazu­ ju nepristrasnost njegove mržnje ili srdžbe. Pokazuju takođe i slobodu

koju uživaju pisci u Engleskoj, u ključnom trenutku bitke. Mnogo važ­ nija od ove epigramske zlovolje (od koje sam naveo tek nekolicinu pri­ mera, a njihov broj bi se veoma lako mogao utrostručiti ili učetvoro- stručiti) jeste doktrina njegovog revolucionarnog priručnika. Ona se mo­ že svesti na preciznu isključivost: ili Engleska poistovećuje svoju stvar sa opštom revolucijom (federalno uređenog sveta), ili je pobeda nedo-

kučiva i beskorisna. Poglavlje XII (stranice 48-54) utemeljuje osnove novog sveta. Tri završna poglavlja raspravljaju o nekim manje važnim problemima.

Vels nije nacista, sto je neverovatno. Neverovatno, jer su to gotovo svi moji savremenici, čak i oni koji poriču ili nisu toga svesni. Od 1925. nema publiciste koji ne smatra da neumitna i banalna činjenica rođenja u određenoj zemlji i pripadnosti određenoj rasi (ili određenoj dobroj me- šavini rasa) nije jedinstvena privilegija i dovoljan talisman. Branitelji demokratije, koji misle da se veoma razlikuju od Gebelsa, uporno zah- tevaju od svojih čitalaca, govoreći istim jezikom kao i njihovi neprija­ telji, da slušaju otkucaje srca, jer su u njemu duboke zapovesti krvi i tla. Sećam se, tokom Građanskog rata u Spaniji, nekih komplikovanih ras­ prava. Jedni su se izjašnjavali kao republikanci; drugi kao nacionalisti; treći kao marksisti; svi su, koristeći leksiku gaulajtera, govorili o Rasi i Narodu. Čak su i ljudi sa srpom i čekićem bili rasisti... Takođe se sećam, i sad sam zapanjen, neke skupštine sazvane da se osudi antisemitizam. Postoji nekoliko razloga zbog kojih ne bih bio antisemita; glavni je ovaj: razlika između Jevreja i onih koji to nisu izgleda mi, uopšteno, bez­ načajna; ponekad, prividna ili neprimetna. Niko, tog dana, nije delio moje mišljenje; svi su se zaklinjali da se nemački Jevrejin neizmerno razlikuje od Nemca. Uzaludno sam pokušavao da ih podsetim da to upravo kaže i Hitler; uzaludno sam isticao da skupština protiv rasizma ne sme da prihvata doktrinu o izabranoj rasi; uzaludno sam navodio mu­ dru izjavu Marka Tvena: „Ja ne pitam koje je rase neki čovek; dovoljno je da je ljudsko biće; niko ne može da bude ništa gore od toga" (The Man that Corrupted Hadleyburg, str. 204).

U ovoj knjizi, kao i u drugim - The Fate of Homo Sapiens, 1939; The Common Sense of War and Peace, 1940. - Vels nas opominje da se setimo naše suštinske čovečnosti i da obuzdamo naše jadne razlike, ma koliko one bile patetične ili živopisne. To obuzdavanje zaista nije pre- terano: svodi se na zahtev upućen državama, radi njihovih boljih odno­ sa, za onim što elementarna uljudnost zahteva od pojedinaca. „Niko ko ispravno rasuđuje - kaže Vels - ne misli da su žitelji Velike Britanije izabran narod, još otmenija vrsta nacista, koji se sa Nemcima bore za prevlast nad svetom. Oni su na čelu bitke za čovečanstvo. Ako nisu na čelu, nisu ništa. Ta dužnost je privilegija."

Let the People Think naslov je jednog izbora eseja Bertranda Rase- la. U prethodno pomenutom delu Vels traži od nas- da ponovo razmisli­ mo o svetskoj istoriji bez pristrasnosti geografskog, ekonomskog ili et­ ničkog karaktera; Rasel takođe da je savete univerzalnog karaktera. U trećem članku - Free thought and official propaganda — predlaže da se u osnovnim školama predaje umetnost kritičkog čitanja novina. Shvatam da ta sokratovska disciplina ne bi bila beskorisna. Od osoba koje poz­ najem, samo je nekolicina savladala početna znanja te discipline. Ljudi dopuštaju sebi da ih obmanu tipografska ili sintaksička lukavstva; misle da se nešto dogodilo jer je objavljeno krupnim crnim slovima; brkaju istinu i font dvanaesticu; ne žele da shvate da izjava: Svi pokušaji agre­ sora da napreduje dalje od tačke B doživeli su krvavi neuspeh, jeste pu­ ki eufemizam kojim se saopštava gubitak tačke B. Još gore: bave se ne­ kom vrstom magije, misle da ispoljiti strah znači sarađivati s neprijate­ ljem... Rasel predlaže da se država potrudi da zaštiti ljude od tih laži i so- fizama. Recimo, predlaže da učenici proučavaju poslednje Napoleono- ve poraze, kroz biltene Monitera, gde su prikazani kao trijumfi. Potom predlaže domaće zadatke: pošto se prouči istorija ratova s Francuskom na osnovu engleskih tekstova, napisati ponovo tu istoriju, ali viđenu iz francuskog ugla. Naši „nacionalisti" već primenjuju taj paradoksalni metod: predaju argentinsku istoriju gledano iz španskog ugla, a ne iz ugla naroda Kečua ili Kerandi.

Sto se tiče ostalih članaka, prilično je dalekovid članak pod naslo­ vom Genealogija fašizma. Autor počinje opservacijom da političke činjenice proističu iz prethodnih spekulacija, te da obično protekne mno­ go vremena između pojave neke doktrine i njene primene. Recimo: „bli­ stava današnjica", koja nas iritira ili oduševljava i koja nas često uniš­ tava, nije ništa drugo do nesavršen odsjaj starih rasprava. Strašan, sudeći po broju javnih vojnih jedinica i tajnih špijuna, Hitler je pleonazam Kar- lajla (1795-1881), pa čak i Fihtea (1762-1814); Lenjin, transkripcija Karla Marksa. Otuda se verodostojni intelektualac kloni savremenih po­ lemika: stvarnost je uvek anahrona.

Rasel pripisuje teoriju fašizma Fihteu i Karlajlu. Prvi, u četvrtom i petom govoru čuvenih Reden an die deutsche Nation, temelji superior­ nost Nemaca na neprekinutom posedovanju jednog čistog jezika. Taj razlog je neizmerno varljiv; možemo pretpostaviti dana zemljinoj kugli nema nijednog čistog jezika (čak i da su reči takve, nisu takve predsta-

ve; čak i da čistunci kažu nogomet, oni imaju predstavu fudbala); pod- setićemo da je nemački jezik manje „čist" nego baskijski ili jezik Ho- tentota; možemo postaviti pitanje zašto je poželjniji jezik bez mešavi- na... Mnogo složeniji i rečitiji je Karlajlov doprinos. On je, 1843. godi­ ne, napisao da je demokratija očaj jer nisu pronađeni heroji koji bi nas vodili. Godine 1870. klicao je pobedi „miroljubive, otmene, duboke, čvrste i pobožne Nemačke" nad „hvalisavom, taštom, gestikulirajućom, svađalačkom, nervoznom, hipersenzibilnom Francuskom" (Miscella­ nies, sedmi tom, str. 251). Veličao je srednji vek, osuđivao parlamentar­ ne brbljarije, branio uspomenu na boga Tora, Vilijema Bastarda, Kno- ksa, Kromvela, Fridriha II, ćutljivog Doktora Francuske i Napoleona, žudeo za svetom koji ne bi bio „haos uređen glasačkim kutijama", pro­ klinjao ukidanje ropstva, predložio pretvaranje statua - „strašnih sole- cizama od bronze" - u korisne kade za kupanje, veličao smrtnu kaznu, radovao se da cela država bude kasarna, dodvoravao se, i izmislio ju je, tevtonskoj rasi. Ako neko žarko želi da pročita i ostala njegova prokli­ njanja ili veličanja, može da prelista Past and Present (1843) i Latterday Pamphlets iz 1850. godine.

Bertrand Rasel zaključuje: „U izvesnom smislu može se tvrditi da je ambijent s početka XVIII veka bio racionalan, dok je u naše vreme on duboko antiracionalan". Ja bih odstranio stidljivu uvodnu frazu kojom počinje ova rečenica.