Ograničenja istraživanja

Među ograničenjima istraživanja, istakli bi smo nekoliko najvažnijih, i pružili preporuke u cilju unapređivanja budućih koja bi se bavila istom ili sličnom problematikom.

Prvo ograničenje proizilazi iz same prirode transferzalnog nacrta i baziranja podataka na samoizveštavanju. Naime, na ovaj način je onemogućeno značajno izvođenje zaključaka o uzročno-posledičnim vezama među posmatranim konstruktima, koje ne može da kompenzuje ni primena analitičkog metoda kakav je SEM (Kline, 2010). Primera radi, moguće je da etička kultura organizacije bude oblikovana (ne)etičnim ponašanjem zaposlenih, jednako kako je moguće pretpostaviti i obrnuto (Kaptein, 2011b; Ruiz – Palomino, & Martinez – Canas, 2014). Samoizveštavanje, opet, nosi mogućnost davanja društveno poželjnih odgovora, koji su posebno karakteristični za istraživanja etike (Randall & Fernandes, 1991; Robertson & Rymon, 2001). Takođe, moguće je javljanje greške pristrasnosti (eng. common method bias; Podsakoff, MacKenzie, Lee, & Podsakoff, 2003), koja dovodi do registrovanja nerealnih korelacija usled činjenice da podaci potiču od istog izvora. Istraživač je u ovom radu pokušao da prevaziđe jedno od ograničenja registrovanjem varijable upravljanje impresijom, garantovanjem anonimnosti ispitanicima i kompanijama, i naglašavanjem značaja iskrenosti u odgovaranju, a u skladu sa preporukama iz literature (npr. Randall & Fernandes, 1991; Podsakoff et al. 2003). Međutim, navedeno ne garantuje da su prevaziđene manjkavosti samoizveštavanja. Istina, pitanje problema koje nosi samoizveštavanje se vezuje za čak 90 posto istraživanja koja su se ticala etike u poslovnom svetu (Randall & Gibson, 1990), odnosno gotovo svih koja su se bavila etičkom kulturom i njenim ishodima (Schneider & Barbera, 2014). Osim toga, u prilog primenjenom pristupu ide činjenica da je korupcija pojava koja je neistraživa u realnom, poslovnom kontekstu (Rabl, 2011). Eksperimentalni nacrt koji se javlja kao mogućnost za istraživača, a koji se ipak retko bira, nosi teškoće uvođenja varijabli od značaja koje deluju u životnom okruženju. Stoga se kao preporuka za dalju eksploraciju uloge individualne moralnosti i etičke kulture organizacije u javljanju spremnosti za korupciju može eventualno dati primena randomizirane tehnike odgovaranja (eng. Randomized response technique; Robertson & Rymon, 2001). Smanjenje grešaka

141

prouzrokovanih samoizveštavanjem moglo bi se postići možda i sa prikupljanjem podataka o ispitaniku od strane njegovih kolega. Takođe, longitudinalni nacrt bi mogao da doprinese boljem razumevanju uloge etičke P-O kompatibilnosti i doprinosa etičke kulture spremnosti na korupciju (npr. Elango et al., 2010).

Drugo ograničenje tiče se mogućeg zaključivanja o stvarnom koruptivnom angažovanju na bazi spremnosti za korupciju posmatranu kroz generalno prihvatanje korupcije i koruptivne racionalizacije. Naime, iako Elango i saradnici (Elango et al., 2010), poput drugih zagovornika važnosti etičke namere zaključuju da „dok bi posmatranje stvarnog ponašanja bilo idealno, verbalno ispitivanje etičkih namera predstavlja meru koja je blizu, i upada između nivoa vrednosti, stavova, moralnih sudova, i nivoa stvarnog ponašanja“ (str. 543), ipak nedostaje više istraživanja koja bi potvrdila opravdanost ovog zapažanja. Konkretno, dovođenje generalnog prihvatanja korupcije i koruptivnih racionalizacija u direktnu vezu sa korupcijom u nekoj od narednih studija, dobijenim nalazima dalo bi na dodatnom značaju.

Treća vrsta ograničenja proističe iz načina operacionalizacije individualne moralnosti, etičke kulture organizacije i etičke P-O kompatibilnosti, kao varijabli od značaja. Konkretno, pokazalo se da podaci o moralnom profilu na bazi moralnih osnova bez praćenja vrlina koje su na njima izgrađene nisu dovoljno informativni za zaključivanje o korupciji, što pruža smernice za dalja istraživanja. Valjalo bi i bliže razmotriti relaciju makijavelizma i moralnih osnova, posebno imajući u vidu indicije (npr. Graham et al., 2012) da se daju vezati za različite nivoe ličnosti. Kvalitetnijem zaključivanju o relaciji etičke kulture organizacije i korupciji doprinelo bi i unapređivanje, odnosno obogaćivanje instrumenta kojim se kultura registruje. Višedimenzionalnosti konstrukta, koja bi mogla da pruži bogatije rezultate u nekom od narednih istraživanja, pomoglo bi uključivanje dimenzije poput ponašanja saradnika, koja se ne registruje u Kaptejnovom (Kaptein, 2008) instrumentu, a koja je u istraživanjima etičke namere pokazala veliki značaj (Ruiz – Palomino & Martinez – Canas, R., 2014). Osim toga, kao bolja mera etičkog P-O podudaranja mogla bi da se javi ona na bazi poređenja vrlina zaposlenog i vrlina organizacije, a u skladu sa preporukom Harisona (Harrison, 2007) o poređenju atributa istog ili sličnog sadržaja. Korisno bi bilo ustanoviti i

142

liniju razdvajanja kompatibilnosti i diskompatibilnosti, te preispitati mogućnost da pojedini pokazatelji etičkog neuklapanja (npr. oni koji vode kritičkom pristupu u radnom okruženju) zapravo mogu biti dobrodošli u određenoj sredini (Talbot, Billsberry, & Marsh, 2007, prema Papavero, 2009).

I poslednje, četvrto značajno ograničenje, tiče se činjenice da je istraživanje u okviru ovog rada sprovedeno na prigodnom uzorku zaposlenih (i organizacija) u Srbiji, usled čega nije moguće zaključivati pouzdano i o relacijama među konstruktima koji bi se beležili u nekoj drugoj zemlji. Naime, primera radi, u jednom istraživanju (Nwadei, 2003) su registrovane razlike u vezi P-O kompatibilnosti vrednosti i posvećenosti organizaciji, odnosno značaju koji nosi etička kompatibilnost za različite socio-kulturne grupe. Konkretno, etička kompatibilnost je igrala ulogu kod ispitanika sa Srednjeg istoka, dok to nije bio slučaj i kod onih iz Evrope, Amerike i Afrike. Ustanovljene su i razlike u etičkim namerama u različitim nacionalnim kulturama (Beekun et al., 2010; Valentine & Rittenburg, 2004), koruptivnim racionalizacijama među građanima u različitim zemljama (Majstorović, 2012), i tome slično. Istraživanje doprinosa nacionalne kulture bi, u tom smislu, moglo da se nametne kao jedan od nužnih pravaca u budućim istraživanjima korupcije poput ovog.