JOVAN DAMASKIN (645 – 753.)

Doba posle velikog teološkog spora protiv ikona obeleženo je i nastojanjima da se celokupna tradicija pravoslavne teorije podvede pod jednu naučnu sintezu. To je učinio Jovan Damaskin, i zato istorija crkvene učenosti smatra da je najzaslužniji sistematičar bogoslovlja i pisac čije je delo riznica ortodoksije.

Rođen je u Damasku 645.g, u uglednoj i politički moćnoj porodici (i otac i deda su mu bili visoki državni činovnici). Kao i oni, i Jovan se prvo posvetio državnoj službi, ali progoni hrišćana za vreme kalifa Abdula Meleka naveli su ga da napusti službu, i da sa prijateljem Kozmom Majumskim, koji je već bio monah, ode u jerusalimskim manastir sv. Save (Mar Saba). Tu se posvetio monaškim podvizima, kontemplaciji i književnom radu. Godine 753. je umro u Jerusalimu.

754. – Ikonoborački sabor u Hijereji, na kome je Konstantin V Kopronim, sin Lava III, ukinuo kult ikona i Bogorodice. Sabor se podrugljivo naziva i „bezglavim“, jer papa i istočni patrijarsi nisu imali svoje predstavnike

787. – VII vaseljenski sabor u Nikeji, koji je organizovala carica Irina. Ikonofilski;

ikonoborstvo je osuđeno kao jeres i kult ikona je ponovo uspostavljen. Ovo je poslednji sabor koji istočna crkva priznaje kao vaseljenski.

Dela:

Stvaralaštvo Jovana Damaskina broji oko 150 naslova za koje je pouzdano dokazano da su njegovi. Pisao je u oblasti 1. dogmatike, 2. egzegeze, 3. hagiografije, 4. himnografije,

5.asketike.

Najznačajnija su mu dogmatska dela. Od trajne vrednosti je delo „Izvor saznanja“

(Πηγη γνωσεος). To je trilogija, filozofsko-istorijsko-teološkog karaktera.

I deo – Filozofska poglavlja ili Dijalektika - neka vrsta filozofske terminološke propedeutike (uvoda) u teologiju. Tekst ovog dela sačuvan je u 2 redakcije, široj i užoj, ali u oba slučaja se sastoji od patrističkih navoda, u kojima se razmatraju problemi bića, suštine, hipostaze i dr.

II deo – O jeresima – kratki pregled istorije jeresi. U najvećoj meri zavisi od Epifanija Kiparskog i njegovog „Panariona“ (IV v.). Damaskin ovde daje pregled stotinu jeresi. U novije vreme sumnja se u autentičnost triju „prekobrojnih“ poglavlja: o islamu, ikonobotsvu i aposhitima (?).

III deo – Dogmatička poglavlja ili Tačno izlaganje pravoslavne vere (Εκθεσις του ορθοδοξου πιστεως) – najvažniji deo. To je PRVA SISTEMATSKA I NAJPOTPUNIJA ORTODOKSNA DOGMATIKA PATRISTIČKOG DOBA. Tu je sakupljena celokupna svetootačka tradicija i delo se

često poredi sa „Summom theologiae“ Tome Akvinskog.

Jovan je zaslužan za objedinjavanje crkvene tradicije. On je, na neki način, kodifikovao pravoslavnu dogmatsku tradiciju. Njegov moto je: Sveto predanje. Poznate su mu reči: „Ja ništa svoje neću reći, već samo ono što su pre mene rekli mudri i sveti ljudi“. U ovom delu trilogije sistematski izlaže:

1. pravoslavno učenje o Bogu

2. – „ - o stvaranju sveta 3. – „ - o čoveku

4. – „ - o spasenju

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Dogmatici su posvećena i druga dela: „Pouka o osnovnim stvarima“, „Ispovedanje vere“, „Rasprave protiv jeresi“.

Među njegovim delima, izdvajaju se tri „Rasprave protiv ikonoboraca“, u kojima je izražena Damaskinova teologija ikone. Ikona je lik, slika, čije se opravdanje nalazi u načelnoj mogućnosti da božanska svetost bude u pdređenom vidu saopštena i prikazana. Ikona je moguća zato što je moguće ovaploćenje, utelovljenje Boga, ona prikazuje zemaljski, telesni lik Hrista, Bogočoveka, u onome što je vidljivo. Ikona ima sveštenu, mističnu funkciju: ona je simbol jedinstva duhovnog i materijalnog, božanskog i ljudskog, nebeskog i zemaljskog, dokaz je očovečenja Boga koliko i oboženja čoveka. Ona je simbolična istina, simbolična i apstraktna stvarnost i predstavlja manifestaciju božanskih energija i izraz božanske svetosti. Ikona je, po Jovanu, svešteni i čudotvorni predmet, preko koga se vrši božansko dejstvo. OOvvoo D

Daammaasskkiinnoovvoo uuččeennjjee ppookkaazzaalloo jjee pprraavvaacc cceelloojj ddaalljjoojj nnaauuccii pprraavvoossllaavvnnee ccrrkkvvee oo p

prroobblleemmuuiikkoonnaa.

Učenje o presvetoj Bogorodici (grč. θεωτοκολογια, lat. mariologia) izložio je u propovedima „O uspeniju i rođenju Bogorodice“.

Napisao je i izvestan broj hagiografskih tekstova u vidu enkomija (pohvala) određenim svecima. Među njima se izdvaja religiozni roman „Žitije Varlaama i Joasafa“. U drugim propovedima, posvetio je pažnju pitanjima svete liturgije.

Jovan Damaskin je inicirao prikupljanje predanja pravoslavne asketike, što je urađeno u vidu jedne monumentalne antologije pod imenom „Sveštene pouke“. To je

zbirka načela i maksima za svakodnevni život, prikupljena iz Sv. pisma i predanja, sa oko 6 hiljada navoda.

Ima i drugih spisa na asketske teme: „O postu“, „O vrlinama i strastima“, „O duhovima zla“. Asketski duh je izrazio i kroz molitve, koje su i danas u upotrebi u pravoslavnoj crkvi.

Organizaciji i poretku manastirskog života posvetio je redaktorski rad na Tipiku Save Jerusalimskog.

On je i redaktor „Oktoiha“ (Osmoglasnika), zbornika najvažnijih crkvenih pesama, a uz to je i redaktor kanona kao pesničke forme. Veoma je plodan pesnik, napisao je veliki broj kanona, naročito u čast Hrista i Bogorodice. Himne su mu pretežno misaone.

15. TEODOR STUDIT (759. – 826.)

Teodor Studit je glavni predstavnik ikonofilske književnosti u IX veku. Duhovne sklonosti stekao je još u porodici, uz pobožnu majku Teoktistu. Čitavo porodično imanje u Sakudionu bilo je pretvoreno u manastir, kome je Teodor stao na čelo 794.g. Zbog opozicije caru-patrijarhu Tarasiju, proteran je u Solun, ali je vraćen u Sakudion.

Godine 798. sa sa celom porodicom seli u manastir Studios u Carigradu. Ovaj manastir, pod Teodorovom upravom, postaje središte ortodoksne partije zilota – revnosnih, koji

su imali značajnu ulogu u istoriji Vizantije. Zbog sukoba sa državnim i crkvenim vlastima, proterivan je tri puta. Umro je na Prinčevskim ostrvima.

Dela:

- Njegova pisma su jedan od najvažnijih dokumenata za duhovnu istoriju Vizantije IX

veka.

- Traktat protiv ikonoboraca, u kome sistematizuje teologiju ikone

- Najveći književni utucaj imaju njegova asketska i monaška dela, u kojima

razrađuje kinovitski ideal Vasilija Velikog - homilije

- panegirici

- katihizisi – Mali i Veliki - liturgijske pesme

- epigrami – ponovo je oživeo ovaj žanr, koji je u VII i VIII veku bio zapostavljen.

Njegovi epigrami o delovima crkve, u čast svetitelja, o ikonama, spadaju među najlepše tvorevine vizantijske poezije.

16. FOTIJE /Φωτιος/ (820. – 886.)

Fotije je jedna od najvećih figura vizantijske civilizacije uopšte. Njegova uloga je manje značajna za invenciju, a daleko više za obnavljanje grčke kulture. On se vraćao izvorima helenizovanog hrišćanstva. Smatra se da je uticao na Ćirila i Metodija. Iako je bio laik, dva puta je postavljan za carigradskg patrijarha. Prvi zvanični raskol između istočne i zapadne crkve vezan je za njegovo ime i vreme. Jedan je od najznačajnijih vizantijskih teologa i jedan od najsjajnijih predstavnika vizantijskog humanizma.

Rođen je oko 820.g. u plemićkoj porodici. Stekao je široko obrazovanje: bio je učitelj logike, dijalektike, filozofije, matematike i teologije. Bio je učitelj Lava VI Mudrog i protasekretis cara Mihajla III (u vreme čije vladavine su pokršteni Bugari).

Cezar Varda (ujak cara Mihajla III i i faktički upravitelj države) nije mogao da sarađuje sa patrijarhom Ignjatijem, koji je bio vezan za prethodnu vladu i stranku zilota, pa ga je naterao na abdikaciju. Fotije je 858.g. prvi put stupio na patrijaršijski presto. Time za vizantijsku crkvu počinje vrlo uzbudljiv period. Fotije je bio najznačajnija ličnost, najveći političar i najveštiji diplomata koji je ikada zauzimao carigradsku patrijaršijsku stolicu. U crkveno-političkom pogledu zastupao je umerenu struju (kao Tarasije, Nićifor i Metodije), stoga su i njega napadali ziloti, koji su se protivili njegovom nekanonskom ustoličenju, i koji su ostali verni Ignjatiju.

Mnogo značajnija, međutim, bila je Fotijeva borba sa Rimom. Posle događaja iz ikonoklastičke epohe, a naročito posle osnivanja Zapadne carevine, odnosi između Carigrada i Rima ušli su u novu fazu: istorijski razvoj neizbežno je vodio tome da se Vizantija sve više oslobađala rimske crkvene suprematije, otkako se zapad oslobodio vizantijskog državnog suvereniteta. Odlučujući korak u tom pravcu učinio je Fotije.

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Uvučen u raspru sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u početku, nije želeo niti očekivao borbu sa Rimom. Čak je bio poslao svoj sinodik papi, u nadi da će mu njegovo priznanje biti podrška protiv domaćih protivnika. Međutim, tadašnji papa, Nikola I, za svoj cilj postavio je učvršćivanje rimskog univerzalizma, i odbio je da prizna Fotija, zamerajući mu nekanonsko ustoličenje, i izjasnio se u Ignjatijevu korist.

Fotije je prihvatio borbu. Dok je Rim težio održavanju svoje suprematije u konačnom odlučivanju, Carigrad je nastojao da sebi osigura suvereni položaj. Vizantijska crkva nalazila se na pragu svog najboljeg doba – širenja uticaja na slovenske zemlje.

Sukob između Carigrada i Rima dostigao je vrhunac nakon pokrštavanja Bugara (864.). Bugarski knez Boris-Mihailo je želeo da njegova mlada crkva dobije potpunu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha, a Vizantija je pokušavala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji i grčkom sveštenstvu. Boris-Mihailo se okrenuo Rimu, i papa Nikola I je smesta poslao svoje legate u Bugarsku.

Car Mihailo III je uputio papi pismo u obliku ultimatuma, u kome je tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odsečno odbio rimske pretenzije na suprematiju. Patrijarh je otišao i korak dalje, prisvajajući sebi ulogu sudije, prebacio je rimskoj crkvi zablude po pitanu liturgike i crkvene discipline, a pre svega, pobijao je zapadnu nauku o proishođenju Svetog Duha od Oca i Sina (patre filioque). U leto 867, na saboru kome je predsedavao car, bačena je anatema na papu Nikolu I, rimsko učenje o proishođenju Svetog Duha osuđeno je kao jeretičko, a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno je nezakonitim. Enciklika sa oštrom osudom rimskih doktrina i običaja upućena je istočnim patrijarsima. Na vrhuncu ove borbe, u Carigradu je došlo do državnog udara – Vasilije I, nekadašnji carski konjušar, je ubio cara Mihajla III i zauzeo presto.

Odmah po stupanju na presto, Vasilije je Fotija poslao u manastir, vratio Ignjatija na patrijaršijski presto i stupio u vezu sa Rimom. Bitna za razrešenje ovog odnosa ponovo se pokazala Bugarska. Ne dobivši crkvenu samostalnost od Rima, knez Boris se ponovo okrenuo Vizantiji. Na saboru održanom u Carigradu 869./70, u prisustvu legata pape Hadrijana II, na kome je Fotije bio ekskomuniciran, pojavili su se nenadano i bugarski predstavnici. Izvukavši pouku iz nedavnih događaja, vizantijska crkva se pokazala popustljivom: Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i nekoliko episkopa, a dobili su i izvesnu autonomiju, jer je bugarski arhiepiskop zauzeo viši položaj u hijerarhiji od ostalih vizantijskih arhiepiskopa i mitropolita. Iako su se rimski izaslanici oštro protivili, Vizantija je imala nadmoć zbog prisustva istočnih patrijarha.

Uklanjanje Fotija sa patrijaršijskog prestola nije donelo Vasiliju ono čemu je težio: izmirenje sa Rimom i smirivanje crkvenog spora između umerene i zilotske struje u samoj Vizantiji. Već 875. car je vratio Fotija u Carigrad i poverio mu vaspitanje svojih sinova, a 877, kada je Ignjatije umro, Fotije je ponovo ustoličen. Ovog puta ga je i Rim priznao. Godine 879. je, u prisustvu papskih legata i 383 episkopa, održan sabor, na kome su opozvane sve odluke iz 869./70.

Kada je stupio na presto, nakon neočekivane smrti svog starijeg brata Konstantina, Lav VI je ponovo uklonio Fotija. Ovo je bilo konačno: Fotije je umro u Jermeniji, u progonstvu.

Dela:

I Polemička:

1. „Μυσταγωγια“ – glavno teološko delo protiv Latina i zapadnog učenja o proishođenju Svetoga Duha (Λογος περι της του αγιου πνευματος μυσταγωγιας)

2. Epitoma – priprema za uvođenje u crkveno učenje

3. Onima koji govore da je Rim prestonica (Προς τους λεγοντας ως η Ρωμη πρωτος θρονος) – spis za koji nije sigurno da je Fotijev, ali verovatno jeste

4. Sabrana dela i tačni prikazi o episkopima i mitropolitima (Συναγωγαι και αποδειξεις ακριβεις περι επισκοπων και μητροπολιτων)

5. Zbirka dela protiv pavlikijanaca

II Egzegetska dela:

1. tzv. Amphilochia (odgovori Amfilohiju) je zbirka od oko 300 erotapokrisisa 2. Sholion uz delo „Lestvica“ Jovana Sinajskog

III Propovedi:

Ostao nam je samo specijalni „Panegirik“ sa 17 (ili 18) homilija, među kojima se ističu dve besede povodom upada Rusa (nastale verovatno u periodu kada je prvi put bio patrijarh)

IV Kao pesnik je slab, mada je pisao i poetska dela.

V Učestvovao je u kodifikaciji prava: Nomokanona i Epanagoge. Epanagoga je drugi

po redu zakonik Vasilija I (prvi je bio Prohiron), zamišljena kao uvod u veliku zbirku zakona. Nije sasvim sigurno da li je bila zvanični zakonik ili samo nacrt. Ovde je definisan idealan odnos između carstva i sveštenstva, kao i odnos i dužnosti cara i patrijarha. Prema Epanagogi, državno-crkveni organizam predstavlja idealno jedinstvo, nad kojim se uzdižu car i patrijarh, koji se, kao poglavari vaseljene, u savršenoj slozi staraju o blagostanju čovečanstva – svetovni poglavar brine o materijalnom, a duhovni o duhovnom blagu podanika. Pretepostavlja se da je ovaj deo pisao Fotije.

VI Pisma su mu mnogobrojna i sadrže zanimljive podatke, kako o teološkim

pitanjima, tako i o političkoj istoriji.

VII Književna kritika

U mlađim godinama je napisao i jedan leksikon, Λεξεων συναγωγη, koji je trebalo da olakša čitanje antičkih autora i Svetog pisma. Celokupan rukopis je otkriven u XX veku (Tuskulum kaže: pre nekoliko godina).

„Popisi i pobrojavanja“ je zbirka beležaka o privatnoj lektiri. Sadrži 158 hrišćanskih naslova i 152 antička. Dragocena je jer je veliki broj dela izgubljen, a Fotije navodi i karakteristike autora, i odlike dela, i svoj sud.

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Zbirka Παραινεσις για γνωμολογιας sadrži 214 izreka.

VIII „Myriobiblon“ (Μυριοβιβλον), danas najpoznatija kao „Fotijeva biblioteka“ najdragocenija je knjiga vizantijske učene proze. Sadrži 280 prikaza književnih dela

iz različitih oblasti: teologije, istorije, retorike, filozofije, medicine, prirodnih nauka i pesništva. Na hrišćanske autore odnosi se 56 % prikaza.

Prikazi su sažeti, kritični i uvek verodostojni, čak i u odnosu na stilska obeležja prikazanih dela. Nema nikakve jednoobraznosti, osim osnovne sheme prikaza. Naročito su važni podaci o istoričarima do IX veka. Dati su i bibliografski podaci, a ponegde i odlomci iz originalnih dela.

Biblioteka nije pisana sa pretenzijom da bude istorija književnosti, pa mnogih bitnih imena anitčke i hrišćanske književnosti ovde nema. Fotije je, izgleda, pisao o raritetima tadašnjeg antikvarnog tržišta. Postoji i pretpostavka da je Fotije Bibliotekom želeo da sa svojom lektirom upozna svog brata Tarasija, kome je delo i posvećeno (to se navodi u jednom pismu). Fotije je tada išao na diplomatski put u Kalifat, i moguće je da je knjige koje navodi u spisu pročitao u Bagdadu, jer je u Bagdadu u to vreme postojala jaka grčka kolonija, sa poznatim pisarima i prevodiocima. Ima i opisa jeretičkih spisa, a do takvih tekstova se lakše moglo doći u Bagdadu nego u užoj Vizantiji.

Biblioteka je prvoklasan izvor za istoriju starohrišćanske i ranovizantijske teološke književnosti, kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka.

Još pre nego što je postao patrijarh, Fotije je sakupio oko 3000 „Notices et excerptes“ o autorima i iz autora koje je čitao, a koji su stvarali između Herodota i patrijarha Nićifora. Njegovi fragmenti su od prvorazrednog značaja za rekonstrukciju rane vizantijske istoriografije. Zahvaljujući njemu, do nas su dospeli:

- fragmenti dela Heliodora iz (egipatske) Tebe

- fragmenti dela Βυζαντιακα sofiste Malha iz (palestinske) Filadelfije - odlomci dela pravovernog Kandina Isavrijanca (? Ko je sad pa ovaj?)

- fragmenti iz dela Ιστορικα Teofana Vizantinca (VI v.) sa opisima početaka gajenja svilene bube u Carigradu

- „Vita Isidori“, žitije Isidora iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske škole Biblioteka je kamen temeljac vizantijske istorije nasleđa. Na njoj su kasnije radili Areta iz Cezareje, autor dela Etymologicum magnum, Mihailo Italik i Evstatije Solunac.

XII vek