b) Servantes kao popularni propovednik? - Don Kihot treci program.pdf

U knjizi koja je ovde već citirana, Lo religioso en el „Quijote” (Religiozno u „Kihotu”), Salvador Munjos Iglesijas razlikuje tri tipa ili nivoa religioznosti. Prvo govori o „površinskoj religioznosti” (religiosidad epidérmica), koja se ogleda u prisustvu izraza sa religioznim konotacijama ili u prisustvu reče- nica iz Biblije. Kao sledeći, „srednji” nivo religioznosti (religiosidad medu- lar) on posmatra bavljenje temama Božjeg i đavoljeg znanja, smrti i suda, pakla i slave, svetih tajni, kulta svetaca, pobožnih običaja, kao i moralnih tema. Treći nivo naziva „promišljena religioznost” (religiosidad refleja). Munjos ovde razmatra teze Kastra i Batajona o Servantesu kao erazmisti, ali i tezu Pola Dekuzija o Servantesu kao bogoslovu i propagatoru trident- skih odluka, da bi u nastavku, u vidu zaključka, ponudio sopstveno mišlje- nje: „Mislim da nije na pogrešnom tragu svako ko o Servantesu razmišlja kao o laiku koji se osetio obaveznim da, svojim pozivom svetovnog pisca, sprovodi evangelizaciju u ime Katoličke crkve nakon tridentske reforme.”22

U religioznim razgovorima Don Kihota Munjos vidi, pre svega, ogle- dalo religioznosti samog pisca i njegovo poistovećivanje sa glavnim religioznim junacima koje je stvorio. To se odnosi na česta ispovedanja vere koja nalazimo u romanu. Sančo, na primer, ne želi da ima ikakvih drugih

20_{Don Kihot III, 34–35.} 21_{Don Kihot III, 249.}

107 životnih zasluga izuzev svoje vere: „I kada ne bi bilo ničeg drugog osim verovanja, uvek bih verovao, čvrsto i istinito, u Boga i u sve što drži i u šta veruje Sveta Katolička Rimska Crkva”.23_{Sančo se dosledno određuje kao}

„hrišćanin od starine”24_{, dok Don Kihot sebe smatra „katolikom i dobrim}

hrišćaninom”25_{, koji je uvek raspoložen „da brani katoličku veru”.}26_Vitezu

od Zelene Kabanice on kaže da lutajući vitez mora da bude „velik, široko- grud i veličanstven, ali vrh svega dobar hrišćanin”.27_{I, na kraju, dodaje:}

„On treba da je bogoslov, da bi znao, ako bi se to od njega tražilo, dati i razgovetna odgovora o hrišćanskom zakonu koji ispoveda.”28

Neke od ovih rečenica možda jesu napisane da bi se izbegla intelek- tualna strogost cenzora ili klevetnika. Ali gledati na Servantesa, uopšteno, kao na „licemernog glasnika ortodoksije”, bilo bi za Munjos Iglesijasa apso- lutno preterano. Jer, sam Servantesov život pre bi potvrdio tezu o njegovoj autentičnoj pobožnosti nego o njegovoj hipokriziji. Servantes nije samo studirao kod humaniste i erazmiste Huana Lopes de Ojosa u Madridu, već se, najverovatnije, družio sa jezuitskim društvom u Valjadolidu ili u Sevilji. Među autorima koji se pominju u Kihotu nalaze se predstavnici duhovne literature poput avgustinca Kristobala de Fonseke i dominikanca Felipea de Menesesa. Servantes je, pretpostavljamo, čitao i Fransiska de Osunu i – zašto da ne? – Terezu Avilsku, čija su se dela pojavila 1588. godine pod nadzorom Fraj Luisa de Leona.

Piščev privatni život svedoči o jednoj religioznoj praksi koja je inten- zivnija od uobičajene za laika. Dok je bio zarobljen u Alžiru, Servantes je pisao pesme u slavu Boga, Bogorodice i svetinja. Reklo bi se da nikada nije zaboravio da je svoje oslobađanje iz zarobljeništva dugovao trinitar- cima. Od 1609. pripadao je zajednici Služitelja presvetog pričešća (Indignos Esclavos del Sántisimo Sacramento), koje je osnovao 30. novembra trinita- rac Alonso de la Purifikasjon.29_{Tri nedelje pred smrt pristupio je Trećem}

časnom redu svetog Fransiska (Venerable Orden Tercera de San Francisco). Već 1610. godine uvedene su u pomenuti red njegova ćerka Andrea i žena Katalina de los Palasios. Pred upokojenje, Servantes je primio sveto pri- češće, drugim rečima, imao je primernu hrišćansku smrt kakvu nam je predstavio u „veličanstvenom” (kako ga je nazvao Unamuno), završnom poglavlju Don Kihota.

23_{Don Kihot III, poglavlje VIII.}

24_{Don Kihot I, pogl. XX; Don Kihot II, pogl. III, IV.} 25_{Don Kihot I, pogl. XIX.}

26_{Don Kihot III, pogl. XXVII.} 27_{Don Kihot III, 149.}

28_{Don Kihot III, 156.}

29_{Aureliano Fernández Guerra y Orbe, Cervantes, esclavo y cantor del Santísimo}

108 Iako ne ide tako daleko kao Pol Dekuzi, Munjos Iglesijas misli da je Servantes u mnogim delima, a posebno u Kihotu, pisao kao popularni pro- povednik. Njegovo pero, koje naziva „jezikom duše”, izgleda da je svesno bilo vođeno pobožnom službom, „evangelizacijom putem književnosti”, što je sasvim tipično za umetnost zlatnog doba.30

Ova teza zasniva se, takođe, na intenzivnom prisustvu propovedi i doktrinarnih dijaloga u Kihotu – iznad svega, u rečima Don Kihota i Sanča Panse. Među propovedima samog Don Kihota, koji ih, kao lutajući vitez, predstavlja kao sopstvena, nalazimo govore o miru31_{, o pravednom ratu i o}

ljubavi prema neprijateljima32_{, o božanskom proviđenju}33_{, o sedam glavnih}

grehova i vrlina34_{, o časnoj ženi}35_{, o moćima predskazivanja budućnosti}36_,

o zahvalnosti37_{, i mnoštvo dobrih saveta koje Don Kihot daje Sanču Pansi i}

drugim junacima. Među Sančovim „propovedima” jesu ideje o čistoj ljuba- vi38_{, o smrti}39_{ili o znamenjima}40_{, ali iznad svega, tu je njegova grandiozna}

sentenca koja glasi: „Onaj dobro propoveda, koji dobro živi, a ja ne znam za drugu bogosloviju”.41_{Takođe, u Don Kihotu nalazimo mnoge dijaloge}

između dvojice protagonista koji imaju karakter propovedi, kao što je, na primer, onaj o svetosti i kultu svetih42_{ili o relikvijama i vrlinama}43_.

Zapravo, glavni junaci romana vide jedan u drugom „bogoslove”, koji bi mogli da idu svetom kao popularni propovednici. Posle razgovora o čistoj ljubavi, kao što smo već pomenuli, Don Kihot pohvaljuje Sanča da već govori kao učenjak.44_{Još konkretniji je posle Sančovih komentara o}

smrti: „Ja ti kažem, Sančo, da imaš pameti, kao što imaš dara, mogao bi uzeti predikaonicu i ići po svetu, propovedajući krasne stvari”.45_{Posle raz-}

30_{Muños Iglesias, Lo religioso, 319-337.} 31_{Don Kihot I, pogl. XVIII i II, pogl. XXXVII.} 32_{Don Kihot II, XXVII.}

33_{Don Kihot I, XVIII.} 34_{Don Kihot III, pogl. VII.} 35_{Don Kihot II, XXII.} 36_{Don Kihot II, XXV.} 37_{Don Kihot II, LVIII.} 38_{Don Kihot I, pogl. XXXI.} 39_{Don Kihot III, pogl. XX.} 40_{Don Kihot IV, pogl. LXXIII.} 41_{Don Kihot III, 184.}

42_{Don Kihot III, pogl. VIII i Don Kihot IV, pogl. LVIII.} 43_{Don Kihot II, pogl. VIII.}

44_{I bakalaureat Karasko, takođe, hvali Sančovo teološko znanje: „Govorili ste,}

brate Sančo, kao profesor” (Don Kihot III, pogl. IV).

109 govora o pravednom ratu, o Imitatio Christi i o ljubavi prema neprijatelji- ma, Sančo iznenađeno izjavljuje: „...da me đavo nosi ako ovaj moj gospodin nije bogoslov, a ako to nije, onda je nalik na njega kao jaje na jaje.”46_A

kad čuje govor o časnoj ženi, zaključuje:

Ovaj moj gospodin, kad ja što pametno i razumno govorim, ima običaj da kaže da bih mogao uzeti predikaonicu i ići po svetu da propovedam lepe stvari; a ja velim za njega, kad počne da veze i da daje savete, ne samo što bi mogao uzeti predikaonicu u ruke, nego po dve na svaki prst, pa da ide po pijacama i onda da ga čuješ.47

3) Mistično i mesijansko hrišćanstvo

Nijedna od pomenutih teza ne odražava verno, prema mom razumevanju, Servantesovu misao o religiji. Teza o Servantesu kao erazmisti privileguje implicitne diskurse i jednu sumnjivu hermeneutiku. Prema njoj, Servantes, zapravo, ne misli onako kako piše, već onako kako govori između redova, zbog čega bi trebalo da ga čitamo u erazmovskom duhu. Druge teze pri- vileguju eksplicitne diskurse i hermeneutiku doslovnih značenja. U svojoj odbrani religije, Servantesa bi, smatra se, valjalo čitati u bukvalnom smislu reči, (samo) zato što se on u svom privatnom životu ponašao kao hrišćanin. Iznad svega, postavka o Servantesu kao predavaču moralne teologije ide predaleko, dok se viziji Servantesa kao popularnog propovednika ne može osporiti izvesna verovatnoća, dokle god imamo na umu razliku između književnosti i katehizisa. Barem jedan zaključak je dovoljno jasan: pošto smo videli mnogo propovedi i religioznih razgovora u Kihotu, možemo da zaključimo da deo Prologa, koji je citiran na početku ovog eseja, ne odraža- va istinito sadržaj same knjige, jer i ako nije teološki traktat, ona zaista jeste nešto mnogo više od puke knjige o viteštvu.

Osim toga, privlači nam pažnju da Vitez Tužnog Lica, podstaknut iskrenom ljubavlju prema izabranici svog srca, i sa željom „da ide svetom, tražeći pustolovine zarad onih koji su u nevoljama”48_{, ima odlike „viteza}

koji se kreće ka božanskom”. Jer lutajući vitez, rečeno nam je, ne mora samo da bude „bogoslov”, već bi trebalo da poseduje i sledeće vrline: „...treba da je čedan u mislima, častan u rečima, štedar u delima, hrabar u bojevima, mukotrpan, bolećiv prema nevoljnima i, najposle, da stoji uz istinu, ma ga i života stajalo da je brani.”49_{Zato nije neobično što su u nekim istorijskim}

religioznim ličnostima prepoznavani mogući uzori za Don Kihota.50

46_{Don Kihot III, 260.} 47_{Don Kihot III, 195–196.} 48_{Don Kihot I, pogl. III.} 49_{Don Kihot III, 157.}

50_{Hipotezu Migela de Unamuna da je Ignjasio de Lojola mogući Don Kihot}

avant la lettre, i danas uvažava ozbiljna kritika. A raspravlja se i o jednoj još bolje zas- novanoj pretpostavci: da je Servantesa inspirisao Fraj Bartolomeo de Las Kasas.

110 Don Kihot je šaljiva priča o pustolovinama lutajućeg viteza koji zastupa mističko-mesijanske ideale istine, slobode, pravde i, pre svega, milosrđa, u svetu koji, čini nam se, ide u sasvim drugom pravcu. Vitez Tužnog Lica nije samo „raščinitelj uvreda”, već i neko ko određuje osnovni smisao svog poziva u mesijanskom ključu Magnificata: „...glavna dužnost moga zani- manja je praštanje poniznima i kažnjavanje oholih, hoću reći, pomaganje nevoljnima i uništavanje surovih”.51_{I, kada Don Kihot savetuje „namesni-}

ka” Sanču, on se ne ograničava na to da mu kaže da bude pravedan, već ga podseća da treba da podražava Boga tako što će, pre svega, paziti da bude milosrdan, svedočeći o svojoj duhovnoj srodnosti sa velikim mističarima Španije, koji su bili Servantesovi savremenici: „Krivca koji bi došao pred tvoj sud, smatraj za bednika koji je podlegao slabostima pokvarene priro- de, i ukoliko bude do tebe, a da ne činiš krivdu protivnoj strani, pokazuj se prema njemu kao bolećiv i blag, jer ako Božija svojstva i jesu sva jednaka, u našim očima više sja i pretežnije je milosrđe od pravde.”52

Možemo dodavati još primera, ali dovoljni su i ovi pomenuti da bi se pokazalo da je Servantesovo pero bilo posvećeno „hrišćanskoj dužnosti”53_,

kao što je bio i on sam, jer čitanje Don Kihota budi u nama najbolja i naj- plemenitija osećanja, pa i ona religiozna – žudnju za istinom, slobodom, pravdom i milosrđem, kao i želju da se pomogne svima koji su u nevolji i koji pate.

Servantes predstavlja svoj mesijanski projekat u okvirima parodijskog književnog dela koje obuhvata obe strane medalje i povremeno se služi finom ironijom da bi pomenuo – sasvim opravdano, svakako – određene zloupotrebe crkve u vremenu „bratstva” crkve i države: „Pa dok si se okre- nuo, već imaš sudsku palicu u ruci, ili zevalicu na glavi”.54_{Ne nedostaju ni}

aluzije na život klera, „koji veoma retko loše prođe”55_{, što odražava mišlje-}

nje svetine. Neki predstavnici klera prikazani su u burlesknom tonu56_{, a}

drugi su – posebno pripadnici lekarskih redova, poput karmelićanki57_ili

franjevaca58_{– pominjani sa mnogo poštovanja, pa i sa divljenjem. Kritika}

klerika u erazmovskom smislu, naglašavanje teze da „monaštvo ne podra- zumeva pobožnost” (monachatus non est pietas) samo se povremeno pojav-

51_{Don Kihot IV, 163.} 52_{Don Kihot IV, 67.}

53_{Don Kihot IV, pogl. LXXIV.}

54_{Don Kihot IV, 316. (Aluzija na brzo napredovanje u crkvenoj službi. – Prim.}

prev.)

55_{Don Kihot I, pogl. XIX.} 56_{Don Kihot I, pogl. VIII.} 57_{Don Kihot I, pogl. XXXII.} 58_{Don Kihot I, pogl. XI.}

111 ljuje u Kihotu, na primer, u sarkastičnom prikazu kapelana na vojvodskom imanju.59

I bez potcenjivanja klera i predstavnika religioznosti u erazmovskom smislu, Servantes učestvuje u univerzalnom pozivu na usavršavanje, to jest, deli temeljne postulate „prosvećenih”, erazmista, mističara i drugih, obje- dinjenih u kritikama na račun aristokratizma sholastičkih teologa onih „žestokih vremena”. Izraz takve religioznosti je dijalog Don Kihota i Sanča o svetosti, koja je, u konačnom ishodu, jedina slava vredna truda. Kada Sančo pominje dvojicu bosonogih monaha koji su nedavno kanonizovani i čije relikvije isceljuju narod sa jakom verom, Don Kihot odgovara: „To je sve tako... ali svi ne možemo biti fratri i mnogi su putevi kojima Bog svoje izabranike diže u raj.”60

Servantes se bavi religioznom tematikom u Don Kihotu u okrilju jed- nog literarnog koncepta koji je u skladu sa učenjima crkve o veri i moralu, i sledi najplemenitiji cilj koji književnost može da ima, kada istovremeno želi da „zabavi i pouči”.61_{Najbolji sud o Kihotu za mene ostaje onaj koji}

izgovaraju trojica inkvizitora, cenzora drugog dela romana, koji su dobro razumeli namere autora, a imali su u vidu razlike između književnosti, filozofije i teologije, pa nisu našli u čitavom delu ništa što bi protivrečilo veri i običajima crkve. Zbog toga su je iskreno i toplo preporučili za čitanje.62

Svojim opredeljenjem za mesijanske vrednosti istine, slobode, pravde, milosrđa i saosećajnosti, naš „princ svih genija” otvara put ka modernosti drugačiji od doktora Fausta, spremnog da proda svoju dušu đavolu da bi ostvario ciljeve. Ova šaljiva inkarnacija mesijanskih ideala je, verovatno, ključ uspeha Don Kihota – ali je i izvor naših teškoća da ih uzmemo za ozbiljno kao etički ideal u svetu koji je toliko „faustovski”.

Sa španskog jezika prevela Jasmina Arsenović

59_{Don Kihot III, pogl. XXXI.} 60_{Don Kihot III, 73.}

61_{Don Kihot II, pogl. XLVII.}

62_{Doktor Gutijere de Setina piše: „Nema sadržaje protiv vere i dobrih običaja,}

već je knjiga sa mnogo plemenite zabave, uz mnogo filozofije morala”. Maestro Hosef de Valdivieso potvrđuje: „Nema u sebi ničega što je protiv naše katoličke vere i dobrih običaja, već ima mnogo iskrene razonode i prijatne zabave, što su i stari smatrali prim- erenim u svojim državama”. I licencijat Markes Tores dodaje na jednom mestu, pominjući slavu koju Servantes uživa u inostranstvu: „...nisam našao u njoj nijedne stvari nedostojne hrišćanina, niti bilo šta što je protivno pristojnosti dobrih primera i moralnih vrlina, već mnogo korisnog za obrazovanje”. Navedeno prema kritičkom izdanju Don Kihota: Miguel de Cervantes, Don Quijote de la Mancha, Instituto Cervantes, prir. Francisco Rico, Crítica, Barcelona, 1998.

112

_Literatura

Amezúa, A. G. de, Cervantes, creador de la novela corta española, CSIC, Madrid, 1956. Arias, E., Cervantes, hijo fidelísimo de la Iglesia, Benito Manuel, Ávila, 1905.

Bataillon, M., Erasmo y España. Estudios sobre la historia espiritual del siglo XVI, Fondo de Cultura Económica, Mexico, 1986.

Bell, A. F. C., The Character of Cervantes, 1930.

Castro, A., El pensamiento de Cervantes, Noguer, Barcelona, 1980.

Cerrejon, S., Anticlericalismo de Cervantes, Imprenta la Italica, Madrid, 1916.

Cervantes, M. de, Don Quijote de la Mancha, prir. Francisco Rico, Instituto Cervantes, Crítica, Barcelona, 1998.

Contreras, P. R., Los valores religiosos-filosoficos de El Quijote, Miraflores, Valladolid 1959. Descouzis, P., Cervantes a nueva luz, vol. I: El Quijote y el Concilio de Trento, Kloster-mann,

Frankfurt, 1966.

Garcia, F., La sinceridad religiosa de Cervantes, Revista bibliográfica y Documental, 2 , 1948. Guerra y Orbe, A. F., Cervantes, esclavo y cantor del Santísimo Sacramento, ”Revista Agustiniana”,

4, 1882.

Hatzfeld, H. A. (prir.), Don Quijote: Forschung und Kritik, Wissenschaftlishe Buchgesellschaft, Darmstadt, 1968.

Hatzfeld, H. A., El Quijote como obra de arte lenguaje, CSIC, Madrid, 1966. Iglesias, M., Lo religioso en el Quijote, Toledo, 1989.

Menéndez y Pelayo, M., Estudios y discursos de critica histórica y literaria, Santander, Madrid, 1942.

Moraza, M. B., Cervantes, filósofo cristiano, Madrid, 1876.

Muiños, C., El espíritu católico en Cervantes, La Ciudad de Dios, 67, 1905.

Spitzer, L., Die Frage der Heuchelei des Cervantes, Zeitschrift fur romanishe Philologie, 56, 1936.

113

studije i

članci

115

In document Don Kihot treci program.pdf (página 106-115)