Don Kihot treci program.pdf

(1)

T

RE]I PROGRAM

B

R. 158, PROLEĆE 2013.

U ~asopisu Tre}i program {tampa se deo priloga emitovanih na Tre}em programu Radio Beograda.

(2)

ve~eri u 20.00 ~asova. Program se emituje na srednjim talasima 1008 KHz (298 m) i preko mre`e ultrakratkotalasnih predajnika: Avala na frekvenciji 97,6 MHz, Deli Jovan na 94,9 MHz, Tupi`nica na 96,1 MHz, Ov~ar na 90,1 MHz, Donji Milanovac na 90,0 MHz, Tekija na 92,1 MHz, Bajina Ba{ta na 93,0 MHz, Besna Kobila na 95,3 MHz, Crni Vrh (Jagodina) na 99,3 MHz, Jastrebac na 89,3 MHz, Crna Trava 99,6 MHz, Crveni ^ot na 96,5 MHz, Maljen 107,9 MHz.

(3)

sadr`aj

O DON KIHOTU

9 JASMINA ARSENOVIĆ Uvodna reč

13 IJAN VAT

Mitovi modernog individualizma: Don Kihot od Manče 46 ŽAN KANAVAĐO

Život i književnost: Servantes u Don Kihotu 62 ENTONI KLOUZ

Tumačenja Don Kihota 82 KEROL B. DŽONSON

Kako se danas čita Don Kihot 97 MARIJANO DELGADO

Mističko i mesijansko hrišćanstvo Don Kihota

STUDIJE I ČLANCI

115 MILAN SUBOTIĆ

Edvard Said i „Ruski orijentalizam“ 140 ALEKSANDAR MOLNAR

Kant i iskušenja pragmatizma 167 BRANKO ROMČEVIĆ

Filo-filozofija: još jednom o filo( )ofiji

179 DRAGAN STANOJEVIĆ, VLADIMIR VULETIĆ Globalizacija i društvene klase

199 ĐOKICA JOVANOVIĆ

Da li revolucija (nužno) rađa involuciju? Đilasova vivisekcija obamrlog morala

221 MILENKO BODIN

Nacionalna bezbednost i organizaciona kultura demokratskog društva

(4)

Knjige

239 SRĐAN DAMNJANOVIĆ: Srpske logike u srednjem veku 242 ALEKSАNDAR RISTESKI: Pojam i tradicija

Festivali

(5)

5

o don kiho

tu

priredila:

jasmina arsenović

o don

kihotu

(8)

(9)

9

UVODNA REČ

„Ja sad velim”, reče Don Kihot, „da pisac moje povesti nije nikakav mudrac, nego neka neznalica i brbljivac, koji se nasumice i bez svaka promišljanja dao u pisanje, pa što bude izišlo, kao što je to činio Orbenaho, slikar iz Ubede, koga su pitali šta slika, a on odgovorio: što bude izašlo; jedanput je našarao petla takva i tako loša, da je morao gotskim pismenima pored njega napisati: o v o j e p e t a o ; pa će takva biti i moja povest, kojoj će trebati objašnjenja da bi se razumela”.1

Humoristička pripovest o pasioniranom čitaocu viteških romana Alonsu Kihani, koji polazi u svet da bi ostvario ideale svoje omiljene lektire, poja-vila se početkom XVII veka u Madridu, u paradoksalnoj epohi vrtoglavog urušavanja Španske imperije i najblistavijeg uspona njene kulture i umet-nosti. Tokom narednih vekova, u Servantesovom Veleumnom plemiću Don Kihotu od Manče prepoznat je prvi moderni roman svetske književnosti, kako po vremenu nastanka, tako i po estetskoj vrednosti. Mnogostruka donkihotska tema postala je, pritom, fenomen sa izuzetnim simboličkim, filozofskim i najopštijim humanističkim značajem, kao sinonim za izra-ze čovekovog nezadovoljstva postojećom stvarnošću i večitom potrebom da traži (ili sanja) bolji svet, ali i kao paradigmatski novovekovna, suptil-na problematizacija promenljivosti odnosa između ljudske svesti i stvar-nosti; takođe, ona je implicitna satira neposredne društvene realnosti sučeljene sa prenaglašenim idealizmom plemenite lude kao glavnog juna-ka. Kontinuirano i različito interpretirana, ali i stvaralački preoblikovana do mere u kojoj se „poput skrivenog vodenog žiga upisala u sve moder-ne priče”, ona je, ipak, do danas ostala jezgro jednog od najzagomoder-netnijih

1_{Migel de Servantes Saavedra, Veleumni plemić Don Kihot od Manče, knjiga III,}

preveo sa španskog Đorđe Popović, Izdavačko preduzeće „Novo pokolenje”, Beograd 1952, 33.

(10)

10 ali i najšarmantnijih tekstova među klasicima svetske literature. Ironijski obrti, humorne ambivalencije i opšta semantička slojevitost iskaza, i dalje čine suštinski smisao povesti o pustolovinama Viteza Тužnog Lica potpuno otvorenim hermeneutičkim problemom opšte književnosti, a ponekad se veruje da su one i zamišljene da semantički večito lutaju u „pohvali zna-čenjskoj neizvesnosti”, prema formulaciji Karlosa Fuentesa.

Temat „O Don Kihotu” koji sledi u ovom izdanju časopisa Treći program sastavljen je u duhu savremene servantistike, koja teži sintezama dosadaš-njih interpretativnih tradicija u proučavanjima „totemskog praoca roma-na”. Tekst Ijana Vata preuzimamo iz knjige Myths of Modern Individualism: Faust, Don Quixote, Don Juan, Robinson Crusoe (Mitovi modernog indi-vidualizma: Faust, Don Kihot, Don Žuan, Robinzon Kruso), koja je imala više izdanja u svetu. Ova studija jedini je, uslovno rečeno, „stariji” tekst u našem izboru, a preveden je s engleskog jezika zbog sveobuhvatnosti autorskog pristupa, jasnog izraza i trajne aktuelnosti. Nasuprot preovlađu-jućoj težnji da se kritički radovi o Don Kihotu, zbog slojevite prirode samog teksta, usmeravaju na pojedinačne aspekte romana, studija Ijana Vata nudi analizu svih temeljnih elemenata književnog dela, određujući pritom, na sasvim eksplicitan način, i jedinstvenu istorijsku važnost Servantesovog ostvarenja. Don Kihot je stekao najpohvalniji epitet „mitske” figure moder-ne kulture, objašnjava Vat, moder-ne samo zato što je u svojoj viteškoj pojavi sjedi-nio humanističke ideale minulih epoha i u svojim pustolovinama ih stavio na probu, već i zato što je istorija njegovih avantura prva priča novog doba o sukobu čoveka sa svetom (što je momenat po kojem Servantes zadaje glavnu temu čitavoj potonjoj prozi), majstorski ispripovedana u zamaglje-nim razlikama između osnovnih kategorija u kojima se misli svet. Takođe, Ijan Vat spada među one nemalobrojne autore koji skeptično tvrde da su Servantesove najdublje stvaralačke namere za nas izgubljene u beskrajnim obrtima njegove ironije, odnosno, da je roman, u lancu nepouzdanih pri-povedačkih instanci, lišen fiksne tačke s koje bi se moglo bez rezerve suditi o značenju celine.

Studije Žana Kanavađa i Entonija Klouza preuzete su iz jednog od naj-ambicioznije priređenih španskih izdanja Don Kihota2_{. Urednik Fransisko}

Riko, u saradnji sa, čak, stotinu svetskih servantista, sačinio je 1998. godi-ne izdanje Servantesovog teksta praćeno uobičajenom naučnom aparatu-rom i neuobičajeno velikim brojem priloga, pri čemu su svi saradnici na projektu bili pozvani da prilože tekstove iz oblasti koju su do tada najviše proučavali. Francuski hispanista Žan Kanavađo, proslavljen biografijom Cervantes: en busca del perfil perdido (Servantes: u potrazi za izgubljenim portretom), napisao je za potrebe pomenutog izdanja studiju „Život i

knji-2_{Miguel de Cervantes, Don Quijote de la Mancha, 2 vols, dirigida por Francisco}

(11)

11 ževnost: Servantes u Kihotu”, koja je našla mesto i u ovom tematu. Efektan spoj naučne obazrivosti i prefinjenog stila u tematizaciji fluidnog proble-ma autobiografske zasnovanosti roproble-mana, bio je presudan razlog za prevo-đenje ove studije sa španskog jezika. Servantesova ličnost, kao susret rat-nika, umetrat-nika, ubirača poreza, a pred kraj života i katoličkog monaha u jednoj osobi, oduvek je pobuđivala veliko interesovanje, a pisac je neretko poistovećivan i sa glavnim fikcionalnim junakom kojeg je stvorio, koliko zbog psihološke uverljivosti tog lika („beskrajno je neodrediv, poput stvar-nih ličnosti, poput broja pi”, pisao je Bela Hamvaš), toliko i zbog njegove literarne karakterizacije „oružjem i slovima”. Takođe, studija je zanimljiva i zato što pokazuje da se pisac, pretpostavljamo, „maskira” u više lica, u složenoj polifoniji glasova, a ne samo u jednom liku. No, ovo interesova-nje za biografsku legendu postaje još značajnije sa jednog univerzalnijeg ljudskog stanovišta, kada se, u svetlosti pronađenih podataka, ali i nemalih „tajanstvenih tišina” životopisa, sagledava domet Servantesovog ostvarenja – zadivljujuć i bezmalo neverovatan u odnosu na uslove njegovog života.

Studija britanskog kritičara Entonija Klouza, iz istog španskog izdanja Don Kihota, izabrana je zato što govori o promenama u kritičkoj recepciji ovog romana kroz istoriju, od XVII do sredine XX veka, što je, samo po sebi, podrazumevalo autorovo široko i produbljeno poznavanje relevan-tne interpretativne tradicije. Klouz, kao predstavnik anglosaksonske škole, koja je postala gotovo sinonim za kritiku „romantičnih” pristupa u analizi Servantesovog dela (objedinjenih u knjizi The Romantic Aproach to Don Quixote), pregledno je rezimirao najznačajnije momente u tumačenjima Don Kihota, sa (prilično neočekivanim) zaključkom da se naizgled opo-zitni metodološki pristupi međusobno prizivaju i dopunjavaju, te da se razumevanje suštinskih aspekata romana nije bitno menjalo tokom vekova. Iako se sa Klouzovim zaključcima mnogi ne bi složili – naročito, imajući u vidu heterogenost današnjih tumačenja, koju može da ilustruje, na primer, izjava Harolda Bluma da ne nalazi „ni dvojicu uglednih tumača koji su saglasni u razumevanju ključnih aspekata Servantesovog teksta” – uputno je videti kako razmišlja jedan od najuglednijih predstavnika auerbahovske (ili takozvane hard) paradigme. Da bi bio osvetljen i hronološki produžetak posmatrane recepcije i da bi se stekao uvid u čitanja iz druge polovine XX veka, u temat je uvršten i jezgrovit pregledni članak američkog servantiste Kerola Džonsona, poznatog po kontroverznoj studiji Madness and Lust: A Psychoanalytical Approach to Don Quixote (Ludost i žudnja: Psihoanalitički pristup Don Kihotu), iz osamdesetih godina. Rad „Kako se danas čita Kihot” preuzimamo iz zbornika Cervantes, priređenog u izdanju Centra za ser-vantističke studije iz Alkale de Enares (piščevog rodnog mesta), sa utiskom da Džonsonov pregled jasno rezimira neke od najznačajnijih interpretacija Don Kihota kroz prizme novijih naučnih optika i, pritom, posmatra i sam

(12)

12 Servantesov tekst kao umetničko izvorište i anticipaciju znatno kasnijih teorijskih problema lingvistike, književnosti i čitave humanistike.

Kratka studija Marijana Delgada „Mističko i mesijansko hrišćanstvo Kihota” skreće pažnju na prisustvo i važnost religiozne problematike u Don Kihotu. Ovaj tekst, pisan iz vizure savremenog teologa, uvodi nas u moguće razumevanje Servantesovog odnosa prema katoličkoj crkvi njegovog doba i hrišćanskoj ideji o svetu, što, naročito u vreme protivreformacije, inkvizi-cije i njenog Popisa zabranjenih knjiga, kada je Don Kihot nastao, nipošto nije bilo isto, kao što nije ni danas. Delgado daje najsažetiji pregled polemi-ka o ovoj temi, obaveštavajući nas, implicitno, i o relevantnoj dosadašnjoj literaturi, a naslovom članka sugeriše i način na koji se on sam određuje prema tom pitanju. Razrada ideje da se povest Kihotovih pustolovina može čitati i kao romaneskna problematizacija ostvarljivosti hrišćanskih ideala u svetu (jer viteški romani, koje protagonista podražava, podrazumevaju hri-šćansku ideologiju), odnosno, da bi Don Kihot mogao da predstavlja i sliku čoveka u mističkoj egzaltaciji, ima izuzetno veliki značaj u svetskoj servan-tistici XX veka i čini nam se da predstavlja i najprimereniji dosadašnji ključ za razumevanje romana; na njenim premisama razvijena je takozvana eraz-movska linija donkihotskih analiza, koja je, sticajem okolnosti, izostala iz ovog temata3_{. Takođe, učinilo nam se umesnim da se ovakav tekst prevede}

na srpski jezik i zato što je u domaćoj kritici ustaljena sasvim drugačija vrsta čitanja duhovne dimenzije Servantesovog dela, a Delgadova studija prati korak aktuelnog „zaokreta ka duhovnosti” u savremenoj humanistici.

Jasmina Arsenović

3_{U jednom od narednih brojeva Trećeg programa, kao svojevsni apendiks ovom}

tematu o Don Kihotu trebalo bi da bude objavljena i moja studija „Odjeci Pohvale ludosti: Servantesov Veleumni plemić u kontekstu španskog erazmizma”.

(13)

13

IJAN VAT

MITOVI MODERNOG INDIVIDUALIZMA: DON

KIHOT OD MANČE*

U tekstu su analizirani središnji aspekti fikcionalnog sveta Veleumnog plemića Don Kihota od Manče: tema ludosti i sukoba junaka sa stvarnošću; pojam „lutajućeg viteštva”, sa osvrtom na značenje viteškog ideala u istorijskom smislu i viteških romana kao književnog fenomena; karakteristike glavnih junaka, Don Kihota i Sanča Panse, i njihovog odnosa; svojstva narativne strukture i, na kraju, trajno otvoreni problemi u tumačenju romana. Prema mišljenju autora, Vitez Tužnog Lica izrastao je iz Servantesove humorističke pripovesti u mitsku figuru modernog doba jer simbolizuje suštinske vrednosti i nerazrešive konflikte zapadne civilizacije ali, u jednakoj meri, i zbog originalnosti načina na koji je Migel de Servantes razvio dijalektiku između svesti svog glavnog junaka i okolnosti na koje je on u svojim viteškim pustolovinama nailazio. Suptilnom parodijom nasleđenih literarnih klišea, razgradnjom idealizovane predstave o heroju i interesovanjem za individualnu psi-hologiju, stvorena je paradigma novovekovne književne tematike, a Don Kihot je stekao jedinstveno mesto u istoriji književnosti – kao prva velika pripovest u kojoj je problematizovan sam pojam stvarnosti i u kojoj su zamagljene razlike između kategorija dobra i zla, istine i iluzije, mudrosti i ludosti, ozbiljnog i smešnog. Ključne reči: Migel de Servantes, Don Kihot, Sančo Pansa, viteštvo, viteški roman, moderni roman.

Za razliku od Fausta, lik Don Kihota nije zasnovan na stvarnoj istorij-skoj ličnosti. Ponešto se govorilo o uzorima iz života, na primer, o Alonsu Kihadi, ujaku Servantesove žene, koji je, možda, verovao u istinitost viteš-kih romana. Međutim, u naučnoj javnosti nije postignuta saglasnost o tom pitanju, a pouzdano poistovećivanje ove vrste malo je verovatno. Zato danas polazimo od pretpostavke da glavni junak Veleumnog plemića Don Kihota od Manče, odnosno, Veleumnog viteza Don Kihota od Manče,

* Izvor: Ian Watt, „Don Quijote de la Mancha”, u Myths of Modern Individualism: Faust, Don Quixote, Don Juan, Robinson Crusoe, Cambridge University Press, Cambridge, 1997, 48–89. Apstrakt i ključne reči deo su redakcijske opreme teksta. UDK: 821.134.2.09-31 Сервантес Сааведра М.

(14)

14 romana koji su objavljeni 1605. i 1615. godine, nije nastao prema uzoru iz stvarnog života; pa ipak, kao svaki mit, i ovaj o Don Kihotu odomaćio se u veoma jednostavnom i prepoznatljivom vidu u kolektivnoj svesti. Zanima nas kako njegova forma odražava neke od najznačajnijih ideala i konflikata zapadne civilizacije.

Prvi pohod

Jedan siromašni idalgo (odnosno, pripadnik najnižeg reda španskog plem-stva) – prezimena za koje ne znamo da li glasi Kihada, Kesada, Kehana ili Kihano, jer pripovedač tvrdi da mu nije poznato pravo ime junaka – bližio se pedesetoj godini života i stanovao je u jednom selu u Manči. U časovima kada je bio dokon, „a takvih je u godini najviše bilo”, kako priča kaže, „dao se na čitanje knjiga o vitezovima”.1_{S vremenom, njegovo čitanje preraslo je}

u opsesiju. „Prodao je mnoge dulume oraće zemlje, da bi kupovao knjige o vitezovima” i prepustio se mašti, ponesen idejama iz romana, s toliko odu-ševljenja „da za njega u svetu nije bilo druge, tačnije povesnice”. A onda, jednog dana,

pade mu na um najneobičnija misao, do kakve je ikada mahniti čovek došao; naime, učini mu se prilično i potrebno, kako radi veće svoje časti, tako i radi dobrobiti svoje zemlje, da postane lutajući vitez i da pođe kroz svet sa svojim oružjem i konjem, tražeći zbitija, i da čini sve ono što je čitao da su lutajući vite-zovi činili, ispravljajući svaku nepravdu...2

Poduhvat je započeo obnavljanjem nekakvog starog oružja koje je „zarđalo i prašno, duga stoleća počivalo zaboravljeno u jednom uglu”, srednjove-kovnog oklopa koji je nasledio od predaka. Četiri dana tražio je zvučno i karakteristično ime za svoju staru, mršavu ragu, pa ju je nazvao Rosinante, spajajući rocín, reč koja označava kljuse, sa zvučnim završetkom „-ante”, koji joj daje značenje „drevne” ili „prvobitne rage”. Celih osam dana birao

1_{Migel de Servаntes Sааvedrа, Veleumni plemić Don Kihote od Manče I–IV,}

pre-veo sa španskog Đorđe Popović, Izdavačko preduzeće „Novo pokolenje”, Beograd, 1952, 30. Svi citаti preuzeti su iz navedenog izdаnja, a prevod je delimično izmenjen u imenovаnju protаgoniste i u pojedinim leksičkim i sintаksičkim rešenjimа. Umesto filološki sаsvim oprаvdаnog oblikа „Don Kihote” koji upotrebljavа Đorđe Popović (zato što Španci izgovaraju završno „e” u imenu Quijote), nаvodićemo oblik „Don Kihot” kаo ustаljeniji u srpskom jeziku i „ekonomičniji” u pаdežnim promenаmа. Titula „don” piše se u španskom jeziku malim slovom, tako je pisao i Servantes, ali je prevodilac smatrao da u promenjenom kontekstu, u kojem je ta titula postala neod-vojivi deo imena književnog junaka, treba da bude pisana velikim slovom, kao što je činio i Đorđe Popović – prim.prev.

2_{Don Kihot I, 34. U daljem tekstu, umesto Veleumni plemić Don Kihot od Manče,}

(15)

15 je ime za sebe, dok nije došao na ideju da se nazove Don Kihot: spojio je „don”, titulu visokog plemstva, sa otmenijom varijantom njegovog pra-vog prezimena. Ali, to još nije bilo dovoljno zvučno za njega; setivši se da se prvi uzor lutajućeg viteštva, Amadis od Galeje „nije zadovoljio da se zove prosto Amadis, nego je dodao ime svoje kraljevine i otadžbine, da bi ga proslavio” i on svom imenu dodaje nastavak „od Manče”. Provincija Manča, južno od Madrida, predstavljala je tada sinonim za siromaštvo i zabit, dok je reč quijote označavala „bedreni štitnik”, pa je ime u celini zvu-čalo kao parodija, koja ima moderni ekvivalent u imenu „Gospodin Štitnik od Pustare” (Lord Greaves of the Badlands). Oružje, konj, junačko ime; vitezu je nedostajalo samo jedno – „Da potraži kakvu gospu, u koju će da se zaljubi.” Don Kihotov izbor pao je na veoma lepu mladu seljanku iz obli-žnjeg sela Toboso. Umesto krštenog Aldonsa Lorenso, Kihot joj je dao ime Dulsineja; tako je nastala Dulsineja od Tobosa.

S mišlju „da bi svetu moglo pričinjavati mnogo štete njegovo oklevanje”, Don Kihot konačno započinje svoj prvi pohod u svitanje jednog julskog dana, „neopažen ni od koga”. Uveren da je u tome suština avanture, odlu-čuje „da pođe putem koji izabere njegov konj”. Međutim, prvog dana poho-da ništa se ne događa i Don Kihot dočekuje veče umoran i glapoho-dan. „Pošto mu se sve pričinjavaše na način na koji su mu kazivale njegove knjige”, kada nailazi na krčmu, on uobražava da se nalazi pred velelepnim zamkom. Mi koji čitamo roman, s pravom očekujemo da se na ovom mestu, koje pred-stavlja prvi dodir junaka sa spoljnim svetom, započeta pustolovina okon-čava i da iluziji protagoniste dolazi kraj. Međutim, dešava se nešto sasvim drugačije; uplašen Don Kihotovim nestrpljenjem i naoružanjem, gostio-ničar odlučuje da se prilagodi ludoriji gosta. Pošto je primljen u skladu sa ulogom koju je izabrao, i pošto je večerao, Kihot je proveo noć kraj oružja položenog na pojilo, što je predstavljalo njegovu verziju jednog drevnog viteškog rituala inicijacije. Ujutru je napao dvojicu mazgara koji su, bez ikakvih namera, pokušali da pomere njegovo oružje sa izvora; tom prili-kom je krčmar, žureći da ga se oslobodi, simulirao ceremoniju proglašenja Don Kihota za viteza. Srećan što je postao pravi vitez, Don Kihot se oti-snuo na dalji put; s olakšanjem što se oslobodio smutljivca, gostioničar ga je ispratio, praštajući mu dug za hranu i prenoćište.

U drugom danu dešavaju se dve pustolovine. U prvoj, Don Kihot naila-zi na šibanje mladog pastira Andresa, zaustavlja nasilje i primorava seljaka da obeća da će nesrećnog mladića isplatiti, nakon čega nastavlja put, pre-zadovoljan sobom. Čim zamakne, seljak će pastira išibati gotovo do smrti, a pripovedač će se oglasiti ironičnim komentarom: „I na taj način uništi uvredu hrabri Don Kihot.”3_{U drugom slučaju, Kihot presreće karavan}

trgo-vaca iz Toleda i poziva putnike da priznaju da je njegova Dulsineja najlepša

(16)

16 žena na svetu, ali pada s konja, dopada šaka jednog mazgara i dobija teške batine. Ostavljen na zemlji, nemoćan da se podigne, on se teši pevušeći tužnu romansu o Baldovinosu, vitezu Karla Velikog, koji je, baš tako, bio ranjen i ostavljen sam u planinama. Na svu sreću, tada nailazi jedan dobro-dušan čovek iz njegovog sela i, smestivši Kihota na magare, vraća ga kući.

U ovim početnim poglavljima, koja opisuju prvi pohod Don Kihota, očigledna je Servantesova namera da ismeje viteške romane. Oko 1597. godine, kada je počeo da piše roman, ta ideja je još bila nova. Jedan vek ranije, slavni pesnici italijanske renesanse uveli su junake viteštva u svoje sofisticirane komedije – najpoznatije među njima bile su povesti u stihu o paladinu Orlandu, Bojardov Zaljubljeni Orlando i Ariostov Besni Orlando, dela koja je Servantes poznavao i poštovao.4_{I vremenski i prostorno, njemu}

je bila bliža jedna kratka farsa o istoj temi, Međuigre o romansama, iz pera anonimnog španskog autora (1592).5_{Ovaj dramski komad opisivao je}

sud-binu seljaka Bartola, koji se previše uživljavao u narodne balade o viteškim podvizima, toliko da je, na kraju, skrenuo pameću i umislio da je i sam junak jedne romanse. Tada se snabdeo nekim smešnim starim oružjem i ustremio se na potragu za avanturama. Misleći da spašava progonjenu devojku, upleo se u svađu dvoje ljubavnika; zbog toga ga je ljutiti mladić ranio i veoma brzo je vraćen kući, recitujući onu istu tužnu baladu koju je pevušio Kihot.

Poput engleskih i škotskih balada, španske romanse opevale su herojske i tragične događaje u ljubavi i u ratu i često su bile zasnovane, kao pesma koju peva Don Kihot, na delovima tradicionalnog karolinškog ciklusa, znamenitim pričama o Karlu Velikom i njegovim vitezovima, o dvanaest paladina.6_{Satirične mete Međuigre identične su onima koje se javljaju u}

Don Kihotu. Štaviše, postoji i dublja sličnost, jer ova ostvarenja ne poči-vaju na karakterističnim postupcima parodije i burleske, već na suštinski realističnoj dramskoj obradi jedne komične psihološke ideje: na predstav-ljanju urnebesno smešnih peripetija koje nastaju kada obožavaoci romansi pomešaju svet fikcije sa stvarnošću i kada se u ime svojih zamišljenih idea-la bore protiv surovih okolnosti svakodnevice.

Pitamo se, kako je tako jednostavna ideja omogućila toliko uverljiv pripovedački zaplet? U Međuigri, suprotnost između Bartolove ideje i

4_{Postoji i ranija anticipacija donkihotske teme; italijanski autor kratkih priča}

Franko Zaketi (Franco Sacchetti, 1330–1400) stvorio je lik sedamdesetogodišnjeg Firentinca koji je bio zaluđen idealom viteštva i pojavio se na jednom lokalnom turniru s namerom da se proslavi, ali je samo ispao smešan. Pogledati: Ramón Menéndez Pidal, „The genesis of Don Quixote”, trans. I. Dale, u: Cervantes across the Centuries, eds. Angel Flores, M. J. Benardete, New York, 1969, 32–55.

5_{Međuigra je objavljena u Nortonovom izdanju Don Kihota.}

6_{Termin paladin prvobitno je označavao službenika na dvoru; paladini Karla}

(17)

17 stvarnosti bila je toliko gruba da nije mogla da opstane posle prvog sudara. Servantes je to primetio; zato, njegov junak nije uvek gubitnik – na ovo je ukazao Vladimir Nabokov u detaljnom popisu Kihotovih Pobeda i poraza, analizi koja otkriva da je, u zbiru svih Kihotovih okršaja, dvadeset pobeda savršeno uravnoteženo sa dvadeset poraza.7

Servantes uvodi u priču mnogo posredujućih psiholoških faktora tako da suprotnost između stvarnosti i ideala ne bude potpuna: neki junaci, poput gostioničara, povlađuju Kihotovoj mašti da bi izbegli probleme, a nekad iz straha od njegovog oružja. U mnogim prilikama, Kihot se oslanja na psihološke mehanizme odbrane u svojoj igri. Gotovo svaki doživljeni poraz mogao je da bude objašnjen tako da odbrani, pa čak i da osnaži, njegovu iluziju: pretučen od mazgara, Kihot će reći da mu se desila tipič-na viteška nezgoda, „za koju je u potpunosti bio odgovoran njegov konj”. Kasnije, on će svoje neuspehe pripisivati delovanju čarolije zlih volšebnika i tako će nastati dijalektika između Kihotove svesti i okolnosti na koje je nailazio, iz koje je izraslo bezbroj varijacija i koja je omogućila veliku slo-jevitost, a to su osobine koje su Don Kihotu obezbedile mesto jedinstvene važnosti u istoriji romana.

Don Kihot je prerastao u mit zahvaljujući načinu na koji je ova početna ideja razvijena u romanu. Nastavljajući priču, Servantes je otkrivao da Don Kihotova manija nije samo njegova lična stvar; svako sa kim se Don Kihot sreo već je znao za viteške povesti i one su provocirale složene i protivrečne stavove. Istina je da je u Prologu romana prijatelj posavetovao Servantesa da se potrudi „da sruši zlo podignutu pozornicu knjiga o vitezovima, kojih se toliki gnušaju, a još više njih ih hvali” i da je, na kraju, Servantes tvrdio da mu je želja bila „da preziru svetskom izložim izmišljene i bezumne pove-sti u knjigama o vitezovima”.8_{Ali, naravno, za mnoge, lutajuće viteštvo bilo}

je zadivljujući ideal; i rasprostranjena podrška viteškim knjigama i njihovo podražavanje u Don Kihotu – koliko god ono bilo problematično – proizla-ze iz činjenice da su viteške povesti predstavljale fikcionalni izraz glavnih ideala kako klasičnog tako i hrišćanskog nasleđa zapadne civilizacije.

Viteški romani

Termin „viteštvo” i analogne reči koje označavaju „viteza” u francuskom, italijanskom ili u španskom jeziku – chevalier, cavaliere i caballero – poči-vaju, naravno, na ideji o „jahačima konja”. Pripitomljavanje konja davalo je čoveku koji ga je posedovao određenu snagu, visinu i pokretljivost, koje su

7_{Lectures on Don Quijote, Fredson Bowers, London, 1983, 110. Nabokov}

šarmantno opisuje ovu ravnotežu kao „usklađujuću intuiciju umetnika”.

(18)

18 postale i stvarna i simbolična osnova onovremene vojne i društvene elite. U „tamnim vekovima” Evrope, feudalni konjanik, preteča viteza, bio je pljačkaš slabih i nemoćnih, odmetnik koji hara kroz prirodno okruženje; da bi stala na put ovoj pretnji, hrišćanska crkva nastojala je da civilizu-je viteštvo. Ncivilizu-jeni rezultati postali su očigledni u periodu krstaša, između 1096. i 1291. godine. I sami krstaši, pripadnici redova koji su se na krstu zaklinjali da će slediti duh jevanđelja, bili su, zapravo, jedan od načina na koji je Katolička crkva stavljala pod svoju kontrolu vojničku kastu; tako su relativno brzo nastali veliki vojni redovi, kakvi su bili Vitezovi bolniča-ri, Templari ili Tevtonski vitezovi. Izvorno inspirisani monaškim idealom života i posvećeni brizi o bolesnima i zaštiti siročadi, viteški redovi postali su snažna bratstva sa velikim finansijskim i teritorijalnim posedima; oni oličavaju, barem teorijski, univerzalan obrazac kojim se vojna klasa u celi-ni, koja je jedina imala pravo na nošenje oružja, istovremeno prilagođavala kako društvenim idealima časti, odricanja i učtivosti, tako i hrišćanskim idealima milosrđa i pomaganja slabima. Lutajuće viteštvo, sa svojim detalj-no razrađenim zakonikom, dostiglo je najpotpuniji razvoj u XII veku; a sa njim, pojavila se i njegova književnost, tradicija viteških romana, koji predstavljaju prvi korpus tekstova na dijalekatskim govorima u srednjove-kovnoj Evropi.

Engleska reč romance potekla je od stare francuske reči romanz, koja je prvobitno označavala „romanski” kao jezik narodnog govora, nasuprot klasičnom latinskom jeziku na kojem je nastajala bezmalo sva dotadaš-nja pisana književnost. Reč romanz ubrzo je počela da se upotrebljava i kao naziv za veoma različite vrste priča na dijalekatskim govorima, među kojima su naročito bili popularni internacionalni ciklusi legendi o Karlu Velikom, o kralju Arturu i o njihovim vitezovima. Ovi ciklusi viteških romana imaju nekoliko zajedničkih osobina sa Don Kihotom; najopštije govoreći, oni sadrže gotovo istovetan, ne uvek svestan, konflikt između hri-šćanskih ideala kulture i njenih svetovnih vrednosti. Ovu podeljenost jasno odražavaju dve glavne skupine legendi o kralju Arturu. Jednim delom priča dominira jevanđelska, hrišćanska tema, u raznim varijantama legende o traganju za Svetim gralom. Te priče su zasnovane na verovanju da je, posle Hristovog raspeća, Josif iz Arimateje sačuvao Hristovu krv u gralu, koji vitezovi Okruglog stola pokušavaju da pronađu. Međutim, potragu može uspešno da okonča jedino vitez koji je dosledan u viteškim zavetima, čistog duha i bez grehova; prema pričama, Galahad i još dvojica njegovih uzornih prijatelja doživljavaju viziju Hrista i dobijaju gral. U drugim slučajevima, mnogi vitezovi Okruglog stola predstavljeni su u sasvim svetovnim, pre-ciznije rečeno, preljubničkim vezama. Slavni Lanselot prikazan je kao lju-bavnik Ginevre, žene kralja Artura, dok je vitez Galahad dete Lanselota i princeze Elene, koju je, začaran, zamenio za Ginevru.

(19)

19 Dva glavna narativna elementa koja se kombinuju, idealizovana religi-oznost i svakidašnja erotika, postale su standardni sadržaj viteških roma-na. Pojavili su se i natprirodni momenti, motivi magije: od njih je najpre potekao neprijateljski stav crkve prema viteškim romanima i na njima će biti zasnovan najočigledniji aspekt ismevanja tradicionalnog viteškog pri-povedanja u Don Kihotu; takođe, ovaj momenat može da objasni zbog čega se i danas termin „romansa” koristi za nerealistične i neuverljive priče. U međuvremenu, povodom odnosa prema erotskim sadržajima, crkva se najeksplicitnije, iako to nikada nije činila naročito sistematično ili efika-sno, protivila novom književnom žanru i njegovoj seksualnoj ideologiji. Romanse su izjednačavale ljubav sa religioznim obožavanjem; zbog ove tradicije, Don Kihot nije krenuo u pustolovine dok nije imao svoju damu, Dulsineju od Tobosa, kojoj je, u skladu s pravilima viteške službe, mogao da posveti svoje slavne podvige.

Našoj svakodnevnoj upotrebi termina „romansa” – u značenju ljubav-ne veze ili priče o njoj – najviše je dopriljubav-nelo poimanje ljubavi iz ciklusa o kralju Arturu i Karlu Velikom. Uopšte, srednjovekovni romani, kao i pesme trubadura, stvarani su za naročitu publiku, za kraljice i dame iz visokog plemstva na feudalnim dvorovima. Tako je u južnoj Francuskoj, možda i pre viteških romana, nastao poznat, iako sporan, kodeks kurtoazne ljuba-vi.9_{U osnovi, on je izrastao iz vitezove službe gospodaru, ali je zadobio}

oblik poetskog, a moguće je i seksualnog, obožavanja gospodarove dame. Francuski viteški romani, naročito oni koje je napisao najveći i najuticajniji pesnik s kraja XII veka, Kretjen de Troa, širili su popularnost kulta kurto-azne ljubavi, nekada sa temom tragične odanosti do smrti, kao u pričama o Tristanu, a nekada u vedrijim tonovima, kao u skeptičnoj prefinjenosti Lanselota. I Tristan i Lanselot govore o preljubničkim vezama, ali opevaju ljubav kao doživotnu, odanu, i, makar na rečima, čednu.

Kodeks kurtoazne ljubavi nije bio ograničen samo na Francusku, već je, preoblikovan, postojao i u Italiji, u delima Petrarke i Dantea, kao i u Nemačkoj, u pesmama Minezengera. Tokom vremena, njegov književni izraz težio je sve doslednijoj idealizaciji, a preljubničke veze ustupale su pred platonskim ljubavima ili pred sve razvijenijim idealom romantičnog, monogamnog braka. Bez obzira na razlike u književnoj obradi, kodeks kurtoazne ljubavi dao je viteštvu i njegovoj književnosti temu idealizovane ljubavi prema nedostižnoj dami; naravno, to je bio model za Don Kihotovo obožavanje njegove neuhvatljive, a zapravo nepostojeće, Dulsineje.

9_{O istoriji i ideologiji kurtoazne ljubavi pogledati klasične studije: C. S. Lewis,}

The Allegory of Love, London, 1936; Denis De Rougement, L´amour et l´occident, Paris, 1939. Takođe: Alexander J. Denomy, The Heresy of Courtly Love, New York, 1947; Roger Boase, The Origin and Meaning of Courtly Love: A critical study of Europian Scholarship, Manchester, 1977.

(20)

20 Do XIV veka počele su da opadaju mnoge aktivne vojne uloge viteštva. Krstaški pohodi su se završili, a s pojavom novih ratničkih tehnika, oružja i organizacije, teško naoružani konjanik postao je samo ostatak prošlosti. Vojnička pešadija koja upotrebljava koplje, dugački luk i samostrel, poka-zala je nadmoć nad vitezovima na konju. Tokom Stogodišnjeg rata, spek-takularna upotreba baruta u turskom osvajanja Konstantinopolja, 1453. godine, označila je kraj vremena tvrđave, uporišta feudalnog viteštva, kao i vojne dominacije konjice.

Don Kihot oplakuje „đavolski pronalazak” baruta; to je zauvek uništilo viteško vojevanje koje je Servantes poznavao. U njegovo doba, velika špan-ska osvajanja Starog i Novog sveta, koja je predvodio Karlo V, nisu dobije-na vojskom sačinjenom od plemića, već od profesiodobije-nalnih i dobrovoljnih vojnika koji su rukovali novim i relativno laganim vatrenim oružjem, arke-buzama i fitiljačama.

Izgubivši monopol vojne snage, viteštvo je postalo ceremonijalna i društvena institucija kraljevskih i prinčevskih dvorova. U XIV i XV veku stari ratnički kodeks postajao je deo dokolice i društvene parade, u kojima se razvijao kroz izuzetno komplikovana pravila časti, dvoboja, utakmica i turnira. Stvarani su novi i, mahom, počasni redovi vitezova, poput engle-skog reda Garter 1344. i burgundijengle-skog reda Zlatno runo 1429. godine; istovremeno, centralizovana vlast kralja smanjivala je vojnu i političku autonomiju viteške klase. Kraljevi su preuzeli kontrolu nad pitanjima veza-nim za privilegije i heraldička znamenja – u Engleskoj, osnivanjem Koledža naoružanja, kraljevskog udruženja, 1453. godine, kraljevi su postali vođe starih viteških redova, a od 1489. godine vitezovi Španije dobijali su titulu Grand masters, od nekadašnjeg krstaškog reda Kalatrava.

Jedna od Servantesovih glavnih tema u Don Kihotu je pitanje da li viteš-tvo, sa svojim idealnim vrednostima, ikada može da bude delotvorna snaga stvarnog sveta. Istorijski posmatrano, čini se jasnim da su srednjovekovni viteški ideali časti i učtivosti imali uticaja čak i na stvarno ponašanje u ratu, sve do XVI veka, i da su na specifičan način obeležili živote mnogih ljudi. Pitanje časti, pravilo koje je nalagalo da se ne iskoristi nepravedna prednost, dovelo je Don Enrikea de Tristamaru do odustajanja od prednosti terena i do gubljenja bitke kod Navarete od Crnog Princa 1367. godine; ideja spaša-vanja života putem individualnih odmeraspaša-vanja u borbi zaista je bila ostva-rena u poznatom dvoboju Bajara i Sotomajora 1503. godine, i dva puta ju je predlagao car Karlo V kralju Francuske, 1526. i 1536. godine.10_Opadanje

značaja organizovanog viteštva pokušano je, očigledno, da se zaustavi idea-lom lutajućeg viteštva. Ovaj izuzetan primer viteštva, prema rečima Johana

10_{Johan Huizinga, The Waning of the Middle Ages, New York, 1954. (U srpskom}

prevodu: Johan Hojzinga, Jesen srednjeg veka, Matica Srpska, Novi Sad, 1991 – prim. prev.)

(21)

21 Hojzinge, predstavljao je „prefinjenu formu svetovnog života”, „estetički ideal koji se predstavljao kao etički”.11_{Ideja o freelance radu i slobodnom}

životnom stilu svakog viteza ponaosob bila je, dobrim delom, ideal iz fik-cije, pa je takva i ostala. Viteški romani s početka XVI veka imali su za glavne junake vitezove lutalice. Za razliku od junaka chansons de geste12_{, oni}

su naseljavali svet koji je, u najvećem delu, bio oslobođen od nacionalnih, političkih ili geografskih ograničenja; nisu se borili za jednog gospodara već za ciljeve koje je svaki lutajući vitez samostalno birao, najčešće da bi osvo-jio damu, prevazilazeći razne prepreke koje je taj podvig podrazumevao: neprijatelje, rivale, džinove, čarobnjake. Obrazac akcije u viteškom romanu nije bio kolektivan, već individualan; i njen vrhunac nije bila sama borba, već avantura – opasnost ili mogućnost koja slučajno dolazi.

Po svemu sudeći, u engleskom jeziku termin „lutajući vitez” upotre-bljen je prvi put u najpoznatijoj engleskoj pesmi iz ciklusa o kralju Arturu, Ser Gaven i Zeleni Vitez, iz XIV veka. Postojali su, međutim, i stvarni luta-jući vitezovi, mnogo ranije13_{, poput Vilijama Maršala u doba Ričarda I od}

Engleske (zvanog „Lavlje Srce”), pa čak, možda, već i u X veku, a posle su postali uobičajeni. Španija je, na primer, imala lutajuće vitezove u XV veku i mnogo tekstova o njima, kako istorijskih tako i fikcionalnih.14_Naravno,

zbog svoje specifične odvojenosti od ekonomskih i društvenih institucija, lutajuće viteštvo moglo je biti integrisano u stvarni život jedino u povre-menim i fragmentarnim vidovima. Ali, uprkos tome, ideja o individualnoj potrazi za slavom opstala je u zemljama Zapadne Evrope. Najpoznatiji od svih potonjih vitezova ‒ lutalica iz stvarnog života bio je Pjer Terel Bajar (1473–1524), slavni chevalier sans peur et sans reproche (vitez bez straha i mane).15_{Bio je vojnik nesvakidašnje hrabrosti, a poznat je i po odanosti,}

darežljivosti i nežnosti prema slabima. O tome da postoji kontinuitet izme-đu srednjovekovnog viteštva i humanizma renesanse jasno svedoči činje-nica da je Fransoa I od Francuske, veliki zaštitnik umetnosti i pisane reči, želeo da ga za viteza proglasi upravo vitez Bajar.16

Najpoznatiji književni primer spajanja starog viteškog sa novim huma-nističkim idealima bila je knjiga koju je Don Kihot najviše voleo, Amadis od Galеje. Figura Amadisa potiče iz XIV veka ili, čak, iz ranijih španskih i

11_Ibid.

12_{Vrsta srednjovekovnih „pustolovnih poema”, koje su, uglavnom, govorile o}

Karlu Velikom i njegovom krugu paladina.

13_{Maurice Keen, Chivarly, New Haven, 1984. Ova knjiga je odlično istraživanje}

sa dobrim ilustracijama.

14_{Martín de Riquer, „Cervantes and the romances of Chivalry”, u: Suma}

cervan-tina, eds. J. B. Avalle-Arce and E. C. Riley, London, 1973.

15_{Keen, Chivalry, 78.} 16_{Keen, Chivalry, 238.}

(22)

22 portugalskih izvora; ali, Amadis u svojoj najranijoj razvijenoj verziji, iz pera Španca Garsije Rodrigesa de Montalva, objavljen je 1508. godine. Junak Amadis sin je kralja Velsa; zaljubljen je u Orijanu, britansku princezu i, nakon dugog niza neverovatnih doživljaja i pobeda, on uspeva da osvoji njenu ruku. Roman sadrži većinu uobičajenih likova i situacija iz ciklusa o kralju Arturu, uključujući domišljate čarobnjake i vilu Urgandu; ali, uprkos značajnom broju junaka i avantura, pripovedanje je pažljivo organizovano i pričom provejava najtananiji duh učtivosti, verbalne elegancije i idealne ljubavi, ne samo u vezi sa uzornim Amadisom, već i u jeziku, atmosferi i osećanjima čitavog ostvarenja.

Amadisova popularnost bila je ogromna, ne samo u Španiji već i u čita-voj Zapadnoj Evropi, naročito u Francuskoj. Imala je nebrojene nastavke i naslednike, među kojima je Palmerin od Engleske poznat kao jedina viteš-ka knjiga koja je, uz Amadisa, pošteđena od spaljivanja, viteš-kada su svešte-nik i berberin obavljali nemilosrdno uništavanje Don Kihotove biblioteke. Popularnost Amadisa i njegovih imitacija podstakla je i opšte interesovanje za viteške romane, pa su mnoge od njih prodrle do najširih slojeva čitalač-ke publičitalač-ke kroz skraćene knjižice priča, pozorišnih komada i balada.

Viteške povesti nisu bile samo popularne; bile su i veoma snažna kul-turna sila. U svoje vreme, Amadis nije doživljavan samo kao delo za zabavu. Pominjani Fransoa I Francuski, pobožni Karlos V u Španiji, kao i ugledni obrazovani pojedinci i moralisti, poput Montenja, Huana de Valdesa, Luisa Vivesa i Fraj Luisa iz Granade, bili su njegovi poštovaoci. Amadis je sma-tran za priručnik o učtivom ponašanju, ali i za knjigu koja je imala moć da čitaoce inspiriše na slavna postignuća. Mnogo je svedočenja o njegovom stvarnom uticaju na ponašanje ljudi. Recimo, kada su konkistadori prvi put ugledali Tenočtitlan, prestonicu Asteka, uporedili su je sa začaranim gradom iz Amadisa17_{; a ime „Kalifornija”, koje su napisali na mapi Novog}

sveta, izvedeno je iz imena utopijskog ostrva u Esplandijanu, prvom nastav-ku Amadisa.18_{Još uverljiviji dokaz potiče od dve najveće religiozne figure}

Španije XVI veka. I Ignjasije Lojola i Sveta Tereza sećali su se uticaja koji je Amadis imao na njihovu mladalačku imaginaciju: čitanje viteških romana podstaklo ih je da se uzdignu iznad vlastite uskogrudosti i iz ništavnosti ovozemaljskog sveta. A u isto vreme, treba da se setimo da Don Kihot nije bio prvo osporavanje viteških romana – Riker navodi 35 pisanih napada na njih iz španskog XVI veka19_{; ali isto tako ne treba zaboraviti da su viteške}

povesti ostale popularne dugo nakon objavljivanja Don Kihota.

17_{R. O. Jones, „The Golden Age: Prose and Poetry”, A Literary History of Spain,}

London, 1971, 54.

18_{Erwin G. Gudde, California Place Names, Berkley, 1962.}

19_{Riquer, „Cervantes and the Romances of Chivalry”, Norton edition, 901–905.}

(23)

23

Drugi pohod

Na gotovo svakoj stranici Don Kihota pojavljuju se aluzije, obično neobjaš-njene, koje pokazuju da je Servantes pretpostavljao da su njegovi čitaoci znali za glavne junake i situacije viteške književnosti. Nema sumnje u to da je u svoje vreme ova knjiga doživljavana prvenstveno kao komičan, ili, u određenom smislu, satiričan napad na viteške romane; međutim, to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da stvori mit. Kako je Don Kihot dostigao mit-sku veličinu u potonjim generacijama, kojima viteški romani više nisu bili tema, pa čak nisu bili ni poznati?

Jedan razlog nalazimo u činjenici da je roman zadržao značajnu neza-visnost od onovremenog stvarnog života, što je bilo karakteristično upra-vo za svet viteštva, uprkos tome što je smešten u vreme i prostor Španije Servantesovog doba. Don Kihot putuje kroz bezvodnu špansku ravnicu, u kojoj su ljudi i mesta na koja nailazi u potpunosti povezani svakidašnjim ciljevima dnevnog života i u kojoj su vrelina i prašina realne. S jedne dru-gačije tačke gledanja, vreme i mesto su manje realni nego što je uobičajeno u modernom romanu; kao u viteškim romanima, uzroci i posledice ne liče na neumitne odnose stvarnog života. Sve može da se dogodi u Don Kihotu, i to, u više ili manje svakom poretku; ćefovi junaka i kaprici njegovog konja čine se glavnim odrednicama toka akcije.

Ova priča, takođe, srodna je viteškim romanima i po tome što spaja najveću moguću jednostavnost situacije sa najvećim mogućim kapacitetom za varijaciju i širenje. Zato je Don Kihot u nečemu sličan mitskim pričama o Faustu, Don Žuanu ili Robinzonu Krusou: protagonista polazi u akciju sa veoma jednostavnom idejom na umu, ali ostvarenje njegove ideje može da obuhvati neograničen broj pustolovina. Povrh toga, Servantes je razvio interesovanje za individualnu psihologiju, što je razlikovalo viteške romane od ranijih junačkih pesama i što se kasnije ispoljilo u jasno izraženoj samo-svesti junaka, koja je činila jednu od najoriginalnijih osobina Amadisa. Servantesovo beskrajno širenje radnje uravnoteženo je sa istovetnim ste-penom širenja u psihološkom interiorizovanju radnje. Kao u romanima, na početku čitamo o plemenitom junaku koji polazi u svet u kojem su jasno određene razlike između dobra i zla. Ali, veoma brzo, pred pitanjem o tome šta je dobro, a šta je zlo, šta je stvarno, a šta nestvarno, kako u samom svetu, tako i u Don Kihotovoj percepciji sveta, sve postaje problematično. Kontradiktornosti, misterije i zagonetke koje se u viteškim romanima razre-šavaju, uglavnom ostaju nerazrešene u Don Kihotu; a takve ostaju zato što se na sasvim nov način bave problemima koji su oduvek zbunjivali čove-čanstvo i koji nastavljaju da intrigiraju mišljenje i fikciju modernog sveta.

The Chivaliric World of Don Quijote: Style, Structure, and Narrative Technique, Columbia, MO, 1982.

(24)

24 U prvom pohodu još uvek se ne pojavljuje nekoliko osnovnih mitskih elemenata Don Kihota. U njemu su upadljiviji, u odnosu na kasnije poho-de, Kihotovi lični motivi: na primer, govori se o tome kako se on naroči-to divio junaku Zaljubljenog Orlanda, Reinaldu od Montalbana, jer ga je „gledao kako izlazi iz svoga zamka i pljačka svakoga na koga naiđe”, i kako ga naročito svrbi „da ritne” Ganeloma, zlikovca iz ciklusa o kralju Arturu. Servantesovi početni efekti su veoma grubi: pošto ga je pretukao mazgar, Don Kihot bukvalno umišlja da je jedan od heroja iz balada – Boldvin ili Abindaraes; ovo parodijsko preterivanje teži da svede njegovu psihologiju na puko ludilo. U drugom pohodu, međutim, koji zauzima preostalih četr-deset i sedam poglavlja prvog dela Don Kihota, pojaviće se mnogo suptilni-ji i složenisuptilni-ji psihološki obrasci.

Prelaz sa prvog na drugi pohod započet je jednom podužom diskusi-jom o knjigama u Don Kihotovoj biblioteci; njegova sestričina, domaćica, seoski berberin i sveštenik odlučuju da unište knjige koje okrivljuju za Don Kihotovo ludilo, pa spaljuju veći deo njegove lektire. Ali, to neće pokolebati Kihota. Setivši se da je u ranijem pohodu propustio da nađe poverljivog štitonošu, jednu od najznačajnijih pomoći koju lutajući vitezovi imaju na raspolaganju, on angažuje seljaka iz komšiluka, Sanča Pansu, i obećava mu, kao nadoknadu za službu, da će mu pokloniti jedno ostrvo koje osvoji, kao što je Amadis učinio svom štitonoši. Sančo Pansa, naravno, nije štito-noša tradicionalne vrste, kakav je plemeniti junak u Čoserovom prologu Kenterberijskim pričama ili Gandalin u Amadisu. Umesto toga – što je od suštinskog značaja za priču i njeno značenje – Sančo je komičan seljak koji započinje karijeru štitonoše sa uverenjem da može da izvuče korist za sebe. Ali, Don Kihot je u žurbi, i uzima ga zato što mu se našao pri ruci. Pošto je sakupio novca koliko je mogao, napravio šlem i pozajmio štit od prijatelja, Don Kihot je krenuo na put sa Sančom Pansom, jedne večeri, krišom, stra-hujući da ne bude sprečen ili vraćen kući.

Prvi deo povesti, koja je, kao i originalni Amadis, objavljena u četiri toma, pun je umetnutih priča i složenih podzapleta vezanih za razne juna-ke koje Don Kihot sreće na putu. Veći deo ovih usputnih sadržaja veoma je zanimljiv i uređen tako da je posredno ali sve više povezan sa tema-ma i događajitema-ma glavnog toka rotema-mana, pri čemu neke od umetnutih priča čine veoma dobre primere složenog baroknog stvaranja zapleta20_{. Ali priče}

i sporedni zapleti nisu, zaista, deo mita; na kraju, mali broj ljudi pamti Kardenija i Don Fernanda, Leonelu i Anselma, Doroteju i Donja Klaru, pa čak, i zatvorenikove priče o svom životu i avanturama. Mit je zasnovan na dugim nizovima Don Kihotovih ličnih susreta i jedan od takvih susre-ta okončava drugi pohod. Najpre je Sveto bratstvo, vrssusre-ta putujuće policije,

20_{Pogledati članak: Joaquin Casalduero, „La composición del Quijote”, Revista de}

(25)

25 objavilo sudski nalog za Kihotovo hapšenje, zbog nečega što je izgledalo kao jedna od njegovih najvećih pobeda, kada je izdejstvovao oslobađanje grupe robijaša sa galija. Ali, tada su sveštenik i berberin iz njegovog sela uspeli da ga pronađu i da ga ubede da mu sudbina – prema objavi velikog mađioničara – zapoveda da se vrati kući kao zatvorenik, u kavezu. Tako je siroti Don Kihot vraćen kući u teretnim kolima; i, pošto se to dogodilo usredin dana, u nedelju, njegov povratak bio je izložen očima javnosti i predstavljao je poniženje.

Pustolovine drugog pohoda slede veoma jednostavan obrazac radnje: vizuelni podsticaj; pogrešno tumačenje podsticaja od strane Don Kihota, prema njegovim viteškim konotacijama; realistička ispravka Sanča Panse, koju, ipak, nadglasava samozadovoljna imaginativna ekspertiza njegovog gospodara; izazov; bitka i njen ishod; i, na kraju, zaključak u obliku izuzet-no zabavne rasprave između Kihota i Sanče, koju pripremljeni čitalac sve nestrpljivije očekuje.

I obrazac radnje i razgovori koji slede nakon nje, obično se odnose na neku vitešku temu, s jedne strane, a sa druge strane, one se reflektuju na mnogo širu perspektivu ljudskog života. Najpoznatija epizoda sa mitskim značenjem sledi standardni obrazac pripovedanja i teme. Don Kihot zapa-ža vetrenjače na polju Montijel; siguran je da je to što vidi „trideset ili nešto više grdnih divova”; nada se da će, kada ih sve poubija, pribaviti za Sanča i za sebe bogat ratni plen; štaviše, on kaže: „Bogu se puno ugađa kada se takva pogana bagra tamani sa lica zemlje.”21_{Sančo strpljivo objašnjava da}

su vetrenjače, prosto, vetrenjače, ali Kihot nestrpljivo odgovara: „Vidi se sasvim da se ne razumeš u pustolovine.” On na sav glas upućuje izazov vetrenjačama, posvećuje sebe i svoje podvige Dulsineji i juriša na najbližu vetrenjaču, u punom galopu. Uspeva da zabode koplje u njeno krilo, ali avaj, „u taj mah podiže se malko vetar i velika krila počeše da se kreću, s tolikom silinom da se koplje izlomi na komađe”, povukavši sa sobom i konja i jahača „koji se podobro otkotrlja po zemlji”.22_{Sančo izgovara – „Aman za}

boga! Ta zar vam nisam kazao?” – ali Kihot ga ućutkuje brzim objašnje-njem: „Onaj oholi Freston, koji mi je ukrao sobu i knjige, ove divove pre-tvorio je u vetrenjače, kako bi me lišio slave da sam ga pobedio.” Zakoračili smo u svet iluzije koja se neprestano obnavlja u sebi samoj i koju nijedna realnost ne može da uništi; i drago nam je što je tako, jer to znači da će naš junak biti čudesno otporan na najteže poniženje, na saznanje da je od sebe napravio budalu.

Viteški okršaj sa vetrenjačama jedinstven je po tome što se u njemu pojavljuju neživi objekti, koji su izuzetno veliki i koje je nemoguće

zameni-21_{Don Kihot I, 91.} 22_{Don Kihot I, 75.}

(26)

26 ti za nešto drugo, tako da susret s njima obezbeđuje potpuno reprezentativ-nu vizuelreprezentativ-nu sliku mita; o njenom amblemskom značaju svedoči usvajanje fraze „boriti se sa vetrenjačama”. Ona se odnosi na poduhvate čija neo-stvarivost potiče od smešnog nesklada između zamišljenog individualnog ideala i snažne nepristupačnosti njegovog objekta. U opštoj upotrebi ovaj izraz ima i specifično idealističku konotaciju: on se odnosi na pojedinca koji ne traži ličnu korist, već je pokrenut plemenitom ali iluzornom idejom o pomaganju čovečanstvu.

Podrazumeva se da različitost između ličnih želja i stvarnosti nije karakteristična samo za Don Kihota; naprotiv, mešanje romantičnih želja sa istorijskom istinom predstavlja univerzalnu težnju. U suštini, Don Kihot nesvesno odgovara na iste imaginarne podsticaje kao i viteški romani: on personifikuje pokušaj da se promeni sadašnji tok istorije, želju da se obnovi zlatno doba herojske prošlosti. Migel de Unamuno je veoma izazovno izra-zio ovaj vid Kihotove potrage: „Kihotizam je, prosto, najbeznadežnija etapa borbe između srednjeg veka i renesanse.”23

Takav prelaz, naravno, vezan je i za nauku kao jedan od modernih ele-menata. U svojoj knjizi o Kihotu, Ortega i Gaset je pisao:

„Kad je mitsku predstavu sveta sa vlasti nad dušama zbacila njena sestra suparnica – nauka, epika gubi svoj religiozni omot i kreće ravno preko polja u potragu za pustolovinama. Viteške knjige [...] bile su posled-nji veliki izdanak starog epskog stabla... Viteška kposled-njiga zadržava sve odlike epike osim verovanja u stvarnost ispričanog.”24

Verovanje u tu stvarnost predstavljalo je neophodnost za Don Kihota i, upravo zbog nje, on je doživljavao opšti tok istorije kao opadanje. Kihot se uvereno i čvrsto držao tog stava, što vidimo i po njegovom čuvenom govo-ru kozarima o zlatnom dobu, o tome da je postojalo blagosloveno vreme u kojem su sve stvari smatrane zajedničkom svojinom, kada su vladale sloga i prijateljstvo, pri čemu pravda nije bila izneverena iz koristi ili iz ličnih inte-resa, i kada su mlade devojke mogle da se kreću bez straha od toga da će ih neko napasti. Upravo ovaj ideal civilizacije naveo je Don Kihota da izabere poziv viteza: „U ovom našem pokvarenom veku, sve dalje raste i nevaljal-stvo, te je radi bezbednosti osnovan red lutajućih vitezova, da brani device, štiti udovice i pritiče u pomoć siročadi i nevoljnima.”25_{U tom smislu,}

luta-juće viteštvo, zaista, igra vitalnu religioznu ulogu. Poziv monaha, kako Don Kihot razmišlja, strog je kao i viteški „ali da je tako potreban svetu, tu ni za dva prsta neću da posumnjam.” Ljudi Crkve mogu „sasvim mirno i

spokoj-23_{Migel de Unamuno, O tragičnom osećanju života, Kultura, Beograd, 1967, 72.} 24_{Hose Ortega i Gaset, Meditacije o Don Kihotu, Izdavačko preduzeće Matice}

Srpske, Novi Sad, 2000.

(27)

27 no da mole boga za blagostanje zemlje”; vitezovi ‒ lutalice, s druge strane, ne samo da treba da izdrže ozbiljnu oskudicu i opasnost, već i da na delu učine ono za šta se monasi samo mole; vitezovi ‒ lutalice, zapravo, predstavljaju „sluge božje na zemlji i mišice preko kojih se na zemlji vrši božija pravda”.26

Pripovedač, koji komentariše da je govor o zlatnom dobu „mirne duše mogao biti izostavljen”, i junaci kojima se Don Kihot direktno obraćao, smatrali su njegove stavove za čiste besmislice; Don Vivaldo, na primer, glumio je da ih uzima za ozbiljno jedino „da bi mu pružio priliku da izgo-vori dalje apsurde”. Na jednom kasnijem mestu, Servantes će dopustiti da njegov junak, potpuno ozbiljno, predloži da bi najbolji način da se kralj Španije odbrani od pretnje turskog osvajanja bio „da Njegovo Veličanstvo preko telalina dade zapovediti da se u određeni dan iskupe u dvoru svi lutajući vitezovi što ih je u Španiji, pa neka bi ih i bilo samo pola tuceta, može se među njima naći kakav, koji bi sam bio dovoljan da razori svu tur-sku silu.”27_{Apsurdno, zaista. Pa ipak, iako je Don Kihotov vojni i politički}

rezon problematičan, njegova ideja ima neporecivu imaginativnu logiku. U sadašnjem iskvarenom stanju sveta potrebne su nam sve vrline prošlosti dostojne poštovanja: one iz pastoralnog i zlatnog doba, one koje su sledili hrišćanski vitezovi iz romana, kao i grčki i rimski heroji, sa kojima su oni prvi često bili poistovećivani u srednjovekovnom i renesansnom načinu mišljenja; zato su nam potrebni ljudi – lutajući vitezovi – koji će se truditi da ove vrednosti ožive u svetu kojem nedostaju sve njihove vrline.

Treći pohod

Prvi deo Don Kihota doživeo je izvanredan uspeh čim se pojavio: samo u prvoj godini štampana su četiri legalna i tri piratska izdanja28_{; usledila su}

dalja objavljivanja, uključujući dva u Briselu i jedno u Milanu; ubrzo su se pojavili i prevodi na francuski i na engleski jezik. Tokom 1613. godine Servantes je objavio da završava nastavak romana, što je, kao mogućnost, pomenuo u poslednjem poglavlju prvog dela. Međutim, tokom 1614. godi-ne, on je oklevao: apokrifni nastavak, koji je napisao još uvek neidentifiko-vani autor pod pseudonimom Alonso Fernandes de Aveljaneda, štampan je u Taragoni.29_{Servantesov tekst pojavio se pred sam kraj 1615. godine. Od}

1617. oba dela romana zajedno su objavljivana i smatraju se jedinstvenim delom.

26_{Don Kihot I, 136.} 27_{Don Kihot III, 12–13.}

28_{William Byron, Cervantes: A Biography, New York, 1978, 444.}

29_{To delo šaljivo komentarišu Don Kihot i Sančo Pansa u LIX poglavlju romana,}

(28)

28 Treći deo priče bavi se trećim i poslednjim Don Kihotovim pohodom. Znatno duži od oba prethodna putovanja zajedno, ali i kompaktniji, on donosi manje priča koje nisu neposredno vezane za glavne junake. Na nje-govom početku, Don Kihot traži Dulsinejin blagoslov za novu avanturu. Kako Sančo Pansa ne uspeva da je pronađe u Tobosu, on obmanjuje Don Kihota da je jedna od tri devojke na koje slučajno nailaze zapravo Dulsineja, pretvorena u seljanku vradžbinama izvesnog zlog čarobnjaka. Ovu tvrdnju će kasnije iskoristiti neko ko će se predstaviti kao veliki Arturov čarobnjak Merlin da bi objavio da se Dulsineja može vratiti u svoj prvobitni izgled pod jednim uslovom:

Treba da Sančo, taj tvoj štitonoša, Sebi otcepi tri hiljade trista Udaraca po debeloj stražnjici, Al sasvim goloj...30

U ovaj pohod Don Kihot polazi s namerom da se proslavi na ceremoni-jalnom turniru u Saragosi. Ali, do turnira on nikada nije stigao; umesto toga, pripovedač je opisao ono što se Kihotu i Sanču dogodilo tokom putovanja. Don Kihot ga je uspešno započeo, pobedom nad Vitezom od Ogledala u samostalnom dvoboju. Međutim, narečeni vitez bio je student Sanson Karasko, mladić koji je, u dogovoru sa berberinom i parohom iz Kihotovog rodnog sela, došao na ideju da porazom u borbi natera Kihota da se vrati kući, za kaznu; Kihotova neočekivana pobeda osporila je njihov plan. Umesto toga, glavni deo pohoda protekao je u druženju sa neimeno-vanim vojvodama, koji su, bizarno, bili čitaoci prvog dela romana i koji su se sve vreme zabavljali smišljanjem šala na račun Kihota i Sanča; druženje je kulminiralo dogovorom da Sančo privremeno postane namesnik, ako ne obećanog ostrva, onda barem grada nad kojim su vojvode imale vlast. U zaključku ove epizode, Sančo i Kihot otputovali su u Barselonu, gde su, na inicijativu vođe bande, Roke Ginarta, takođe ljubitelja prvog dela romana Don Kihot, izveli trijumfalan ulazak u grad. No, kraj je na pomolu. Vitez od Belog Meseca, a zapravo, opet, prerušeni Sanson Karasko, izazvao je Don Kihota na dvoboj. Ovaj put, trik mu je pošao za rukom: pobedio je Don Kihota, naveo ga da pristane da se vrati kući i da obeća da će se, barem na godinu dana, odreći viteštva.

Veći deo trećeg pohoda odvijao se kroz namernu glumu junaka koji su znali prethodnu povest o Don Kihotu. To ga je učinilo manje pripovedački uzbudljivim za čitaoca, u odnosu na ranije pohode; ali, pošto je u njemu snažniji momenat igre nego ikada pre, drugi deo romana dobio je novo bogatstvo intelektualnih i književnih kvaliteta, nove dubine i složenosti. Don Kihot i Sančo Pansa već su postali mitske figure i za sebe i za druge;

(29)

29 sada ih posmatramo kako se, kao legendarne osobe, ponašaju u stvarnosti. Odnos između fikcije i istorije još jednom je obrnut. Viteški romani pre-tvorili su kvaziistorijske osobe u fikcionalne junake; Servantes je pretvorio svoje fikcionalne likove u autentične, slavne istorijske ličnosti.

Don Kihot i Sančo Pansa

Svaki pokušaj procene Servantesovog dostignuća u Don Kihotu mora da počne od razmatranja očiglednih protivrečnosti u karakterizaciji glavnog junaka.

Kada je Don Kihot krenuo na svoje prvo putovanje, nazvan je ludim, pa mu se niko nije ozbiljno suprotstavljao, a ponajmanje pripovedač, koji je neprestano, veoma uporno, nametao potcenjivački odnos prema luckastoj Kihotovoj veri u istinitost viteških knjiga. Međutim, nije izvesno da bi Don Kihot ikada postao junak univerzalne popularnosti da je zaista oličavao ludost u modernom smislu reči. U Servantesovo vreme, ludost nije sma-trana za nešto po čemu bi se jedna osoba potpuno razlikovala od druge31_;

u skladu sa dominantnom teorijom temperamenata, svaka izuzetna umna ili imaginativna moć smatrana je posledicom viška neke fizičke kompo-nente tela, koja se ispoljavala u mišljenju ili ponašanju. Ovakav pogled u dosluhu je sa onim što zapažamo u Don Kihotu. Kao omiljena osoba u svom selu, protagonista je poznat kao Alonso Kihano Dobri, čovek koji često oduševljava slušaoce svojim obrazovanjem i elokvencijom. Neki od Don Kihotovih govora, poput besede o zlatnom dobu ili one o oružju i o slovima, postali su klasici španskih škola. Slobodnije govoreći, Don Kihot je lud samo u kolokvijalnom smislu reči, kao „ćaknut”; njegovo ponašanje jeste opsesivno, ali samo kada je reč o određenim stvarima. Moglo bi se reći da Kihot predstavlja jedinstven primer manije tumačenja; a, opet, ona je vezana isključivo za viteške romane i za lutajuće viteštvo. Kao što pripo-vedač kaže: „On je ludovao samo tamo gde se ticalo vitezova, a u drugim stvarima pokazivao je da ima jasan i nepomućen razum.”32

Teško je dublje pronicati u problematiku Don Kihotove ludosti. Suvoparna i često kritički nastrojena objektivnost pripovedača ne uvodi nas zaista duboko, ili izvorno, u junakov um; Kihot je, očigledno, veoma misaon, ali mi zaključujemo o prirodi njegovih introspekcija na osnovu onoga što on govori i radi. Ove stvari pokazuju da je on potpuno svestan svog ludila. Na primer, on luduje da bi izrazio očajanje što ga je Dulsineja odbila. O svemu tome on priča, uravnotežujući logiku i opsesiju, kao o

sve-31_{R. O. Jones, The Golden Age, 177–78; E. C. Riley, Don Quixote, London, 1986,}

48–57, 62–63.

(30)

30 snom podražavanju onoga o čemu su govorile knjige: „Ta to i jeste ono – odgovori Don Kihot – i u tome je tankost mog posla. Jer da lutajući vitez pomeri pameću što ima povoda, to niti je što lepo, ni što osobito.”33_Dakle,

on je izabrao da bude lud da bi svojoj dami stavio do znanja da „je maj-storija poludeti bez povoda, pa dati razumeti svojoj dami: kad ovo ovako radim bez povoda, da šta bih tek činio kad bi povoda bilo?” Svest o ludilu i dodatno se usložnjava kada Kihot kaže da će, ako Dulsineja ne bude osvo-jena uz pomoć takvog ludila, on stvarno poludeti: „Budući lud, ništa neću osećati.”34_{Frojd bi se, nesumnjivo, složio sa ovim stavom o lekovitoj ulozi}

neuroza i psihoza.

Don Kihot uspostavlja veoma finu ravnotežu između istine i svojih omiljenih knjiga. U drugom delu romana postoji rasprava o tome koliko su verodostojno predstavljeni događaji u prvom delu knjige. Najpre, Kihot zvuči kao da brani vernost doslovnoj istini: „Istorija je kao nešto sveto, jer treba da bude istinita.”35_{Ali, kada mu Sanson Karasko prenese da bi}

neki čitaoci voleli da je pripovedač izostavio barem deo batina koje je Don Kihot primio, vitezov komentar pokazuje veštu odbranu skepticizma: „...jer događaji koji istinu povesti niti menjaju niti je preinačuju, ne moraju se opisivati ako bi se time junak povesti omalovažavao. Zacelo Eneja nije bio tako pobožan kao što ga opisuje Vergilije, niti Odisej tako mudar kako kaže Homer.”36_{To nije jedina prilika u kojoj Don Kihot odbija da bude slepo}

odan obrascu viteških knjiga: na primer, on odlučuje da, na osnovu zdra-vog razuma, „unapredi” uobičajenu praksu viteštva time što će szdra-vog štito-nošu da nagradi namesništvom, čim to bude moguće, pre nego što Sančo bude previše star da u tome uživa. On ima i trenutke neverice: kada ga voj-votkinja upita da li je Dulsineja tvorevina njegove mašte, Kihot odgovara „Bog zna da li ima ili nema Dulsineje na svetu, da li je mašta stvorila ili ne; to nisu stvari koje se mogu pouzdano utvrditi.”37

Na razne načine, Servantes gradi sliku o Don Kihotu kao o suludom, doslovnom imitatoru viteškog modela. A pritom, Kihot zadržava mnoge ljudske osobine koje nemaju veze s tim modelom: nije uvek optimističan, nestrpljiv i pun oduševljenja; ponekad je trezven, skeptičan, prozaičan. U mnogim prilikama nedostaju mu uzorna hrabrost i nesebičnost. Kada u krčmi Sančo dobija batine umotan u ćebe, Kihot leži izubijan i nemoćan da bilo šta preduzme i odbrani svog štitonošu. Nakon toga, kada seljaci udar-cem onesveste Sanču jer misle da ih ismeva imitiranjem njakanja, Kihot

33_{Don Kihot I, 291.} 34_{Don Kihot I, 292.} 35_{Don Kihot III, 34.} 36_{Don Kihot III, 31.} 37_{Don Kihot III, 303.}

(31)

31 beži prestrašen njihovim samostrelima i musketama, „i svaki čas bi uzdah-nuo da vidi može li još da diše”.38

Don Kihot je još dalje od viteškog ideala nesebičnog altruizma. Odlikuje ga izvesna sebičnost usamljenog starog čoveka, koja ga često čini ćudljivim i željnim dominacije. Taj utisak nameće se čitaocu kada vitez insistira da Sančo zada sebi dovoljno udaraca, kako bi Dulsineja bila oslo-bođena od začaranosti; a istovremeno, on je toliko dobar i pun saosećanja, da ne može da stoji na mestu na kojem Sančo (koji samo šiba drveće) ispu-šta bolne jauke.

Don Kihotovo preobraćanje u lutajućeg viteza može da bude objašnje-no i izvesnim sebičnim pobudama, ličnim psihološkim i društvenim moti-vima: viteštvo je, nesumnjivo, projekcija jedne mnogo bolje slike o sebi od one koju nameće jednoličnost i dosada seoskog života; takođe, ono pret-postavlja pomak na društvenoj skali od plemićke titule idalga39_ka

prestiž-nijem zvanju viteza. Zbog toga Sančo prenosi gospodaru lokalne reakcije na pojavu prvog dela romana: „Plemići vele da se niste zadovoljili granica-ma plemićkim, nego ste usvojili titulu Don, pa hoćete da ste vitez sa četiri čokota i dva pluga zemlje i sa jednom ritom sastrag i jednom spreda.”40

Ali, u celini, Don Kihot ima onoliko slabosti koliko je potrebno da bi delovao kao stvarno ljudsko biće. On osvaja i čitaoce i bezmalo sve juna-ke sa kojima dolazi u dodir u romanu. Pa i onima koji su ga ismevali – a Kihotov lik nigde nije tako uverljiv kao u strahu od ismevanja – na kraju će se uobičajene mentalne i društvene norme po kojima su živeli učiniti glu-pim, preterano opreznim i sebičnim. Kada vojvoda izvede svoju poslednju farsu sa Don Kihotom, pripovedač se na najbliži način priklanja Kihotovom ludilu, komentarišući da „on misli da su jednako ludi oni koji su zbijali šalu, kao i oni s kojima su je zbijali, i da vojvoda i vojvotkinja ni dva prsta nisu bili daleko da izgledaju kao ludi, kad su toliku revnost pokazali oko toga da se sprdaju sa budalama”.41

Vojvoda i vojvotkinja su jedina dva lika, u mnoštvu junaka romana, koji nesvesno odaju počast jednoj izuzetnoj osobini Don Kihotove ludosti: činjenici da je ona neodoljivo zarazna. Stvarnost je, na kraju krajeva, ono što naša lična vizija zapaža; i, mada smo naučeni da je krijemo od javnog prezira ili osude, ne možemo da se ne divimo onima koji to ne čine. Zato saosećamo sa Don Kihotom koji ima potrebu da brani svoju ličnu viziju i onda kada je stvarnost direktno pobija. Tako je, praveći kacigu, Kihot

pro-38_{Don Kihot III, 261.}

39_{Prema Antoniju Dominges Ortisu, svaka deseta porodica u Kastilji bila je}

ple-menitog porekla. Pogledati: The Golden age in Spain 1516–1659, New York, 1971, 114.

40_{Don Kihot III, 24.} 41_{Don Kihot IV, 340.}

(32)

32 veo nedelju dana improvizujući vizir od kartona, a ovaj je bio momental-no uništen već prvim udarcem mača; tada je Kihot napravio jedan jači; ali ovaj put, „ne mareći da učini nov opit, on nađe da je to prekrasan potpun šlem”.42

To je veoma česta vrsta jednog luckastog odbrambenog mehaniz-ma; većina nas radije odlaže propast na duže staze, nego što pristaje da se suoči sa beskorisnošću napora u koji ulaže najviše snage. Komičnost Don Kihota umnogome je zasnovana na strategijama obmanjivanja koji-ma junak pokušava da sačuva svoje iluzije od stvarnosti koja bi ih razo-rila. Poistovećujemo se sa Don Kihotom, nadamo se da će trijumfovati nad stvarnošću i, istovremeno, osećamo i olakšanje i zavist kada mu pola-zi za rukom da, stalno iznova, primora sve druge da igraju njegovu igru, mahom zato što on sam odbija da igra bilo koju drugu. A ipak, uživamo i u pripovedačevom podsmevanju Don Kihotu, jer nam ono pomaže da se suočimo sa neodlučnošću naših sopstvenih pokušaja da živimo živote o kojima sanjamo.

Još jedan aspekt postojane univerzalnosti ovog mita potiče od činjeni-ce da je Servantes stvorio ne jedan, već dva uverljivo zaokružena junaka; odnos Don Kihota i Sanča Panse u isti mah je i psihološki autentičan i predstavlja poprište razvoja najznačajnijih tema romana.

Kad god sretnemo jednu izduženu i jednu loptastu figuru koje zajedno promiču putem, uvek prepoznajemo u njima Don Kihota i Sanča Pansu. Njihova vizuelna pojava evocira toliko suprotnosti da se čini da oni obu-hvataju sve: Kihot, čovek poput šipke, poput rasklimatane gotske kule, koja stremi ka nebu; i Sančo, nizak i zdepast, s pogledom koji se spušta niz veliki trbuh i koji se pita šta će ih sledeće na putu snaći. Životinje na kojima jašu upotpunjuju komičnu dvostruku dijadu: to su Rosinante, mršava raga, i Sivac, loptasto magare, dva stvorenja koja su, kao i njihovi gospodari, urne-besno spojena ali, ipak, nerazdvojna.

Don Kihot i Sančo, za razliku od Fausta ili Don Žuana, postali su vizu-elni mitovi, dobrim delom zahvaljujući načinu na koji ih je Servantes oka-rakterisao. Njihove fizičke crte ugravirane su sa nemilosrdnom tačnošću poteza koji odgovaraju jarkom suncu kastiljanskog pejsaža; izgleda da je Servantes predvideo šta će budućnost doneti, jer je izrekao mnogo aluzija na likovnu opremu svoje knjige. Na početku prvog dela, pripovedač roma-na objašnjava da je izvor njegove priče jedan stari arapski rukopis koji je našao u Toledu, „u prvom svitku bila je sasvim prirodno nacrtana bitka Don Kihota sa Baskijcem”, a zatim sledi veoma detaljan opis ne samo borbe, već i viteza, štitonoše i Rosinantea. U drugom delu romana, Sančo proroč-ki zapaža: „Ja bih se opkladio da neće mnogo vremena proći, pa neće biti