Bela Hamvas - Sciencia Sacra 1_2

BELA HAMVAŠ

SCIENCIA SACRA I

DUHOVNA BASTINA DREVNOG ČOVEČANSTVA 2 Preveo Sava Babić Beograd 1999 DERETA

NASLOV ORIGINALA : Hamvas Bela

Sciencia Sacra

Az oskon emberiseg szellemi hagyomanya Magveto Konyvkiado, Budapest, 1988

COPYRIGHT C MEDIO M kft Preveo

Sava Babić

Na koricama: slika Cvetka Laonovića Cip – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 894 511-4

HAMVAŠ, Bela

Sciencia Sacra I , duhovna baština

drevnog čovečanstva 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić – Beograd : Dereta 1999 (Beograd : Dereta) – 286 str; 20 cm

(Biblioteka Kontinent Hamvaš : kolo 1. knj.2) Prevod dela: Sciencia sacra / Hamvaš Bela - Tiraž 1000

ID=77669900

Četvrta knjiga: POSVEĆENJE ...9

I Hermes Trismegistos ...11

1. Spoljne okolnosti. Autorstvo ... 11

2. Verodostojnost ... 14 3. Institucija posvećenje ... 16 4. Obredi ... 17 5. Drugo rodjenje ... 18 6. Pradoživljaj posvećenje ... . 21 II Komentar ...24

1. Mistična beseda na gori ... 24

2. Baština. Svet. Dijalog ... 27

3. Magijska tehnika ... 29

4. Prema unutra i prema spolja ... 31

5. Podrobna objašnjenja ... . 33 6. Ponovo radjanje ... . 35 III Sedam mudraca ...38

1. O broju sedam ... 3 8 2. Sedmica i epifanija ... 4 0 3. Stupnjevi posvećenja ... 4 3 4. Misterija Mitre ... 4 7 5. Realizacija stupnjeva ... 5 2 6. Sedam potencija ... 5 4 IV Magijske stepenice ...58 1. Podizanje nivoa bivstva ... 5

2. Istovetnost stepena posvećenja

i stanica seobe na drugom svetu ... 6

0 3. Drugi svet i univerzalno bivstvo ... 6

4 4. Delatnost učitelja ... 6

8 5. Pogledi na Pert em Heru ... 7

1 6. Stvaranje Šahu ... 7

5 V Priroda i drugi svet ...79

1. Pradjapati. Solarna i lunarna budnost ... 7

9 2. Carstvo drugog sveta ... 8

2 3. Primitivni narodi. Čarolija. Očevi ... 8

6 4. Svet Meseca ... 8

8 5. Amduat ... 9

0 6. Smisao delatnosti pradjapati ... 9

3 VI Jedinstvo bivstva ...96 1. Učenje Veda ... 96 2. Četiri milosti ... 98 3. Stupnjevi ... 102 4. Čuang-ce ... 104 5. Samadhi ... 107 6. Realizacija ... 109

Peta knjiga: ANALOGIJA ...111

I Slikovni jezik ...113

1. Razumevanje drevnog doba zavisi od razumevanja slikovnog jezika ... 113

2. Stadijumi jezika... 114

3.Ponovno zadobijanje izvornog jezika po Pert em Heru ... 117 4. Analogija i neposredno znanje... 119

5. Analogno vidjenje i mišljenje... 122

II Astrologija ...127

1. Astrologija kao arhaično jedinstvo kosmičkih analogija ... 127

2. Poklapanja; horoskop i mandala ... 128

3. Astronomska godina i sudbina Sunca heroja ... 130

4. Neposredno značenje planeta ... 133

5. Konstelacija ... 136

6. Analogija i magija ... 137

III Blizanci ...140

1. Teorija brojeva ... 140

2. Broj je lanac koji povezuje postojeće stvari ... 142

3. Nastanak Dva i Jedan ... 144

4. Sakralna igra loptom, par, suprotnost, dual, dva pola ... 146

5. Ahura Mazda i Ahriman ... 147

6. Eliptičko bivstvo... 149

IV Tri kaste i četiri godišnja doba ...153

1. Tri. Egipatska velika Devetka ... 153

2. Značenje AUM i AUR ... 155

3. Tri gune i tri kaste... 156

4. Četiri misterije. Tetraktis. Krst. Jod-He-Vau-He ... 158

5. Bliže i dalje analogije na temelju teorije brojeva ... 161

6. Celina, Potpunost, Sve. Broj i Vreme. Četiri godišnja doba, četiri razdoblja, Četiri elementa i četiri životna doba ... 163

V Bolest ...166

1. Analogija i univerzalna inteligencija ... 166

2. Bolest i analogija broja pet ... 168

3. Bolest i hijerarhija ... 170

4. Nezakonito stanje zavisnosti od nižeg reda ... 173

5. Arhaično lečenje ... 174

6. Svet vaza ... 177

VI Voda ...179

1. Analogija i realizam arhaičnog čoveka.

Transcedentalno vidjenje stvarnosti ... 179

2. Priroda želi božansko i ne ljudsko poznavanje ... 181

3. Talesova metafizika vode ... 182

4. Bogovi vode i voda u pojedinim drevnim jedinicama ... 184

5. Jedini element u odredjenom pogledu ... 187

6. Početak postojećeg sveta ... 189

Šesta knjiga: KRALJ I NAROD ...191

I Arhaična zajednica ...193

1. Hijerarhija drevne zajednice. Hijerarhija i klasa ... 193

2. Brahman, kšatrija i vaišja ... 196

3. Težnje koje uspostavljaju hijerahiju na granici istorijskog vremena ... 198

4. Trojan i četvorna hijerarhija ... 200

5. Dva puta rodjeni. Nečisti ... 203

6. Hijerarhija i četiri juge ... 206

II Vozar ...207

1. Vozar i Delfa ... 207

2. Objavljenje Jeadan u čovekovom životu ... ... 209

3. Tao te djing i kraljevsko posvećenje ... 210

4. Posvećenje i glava hijerarhije ... 213

5. Čuang-ce, Bhagavadgita, Koletet ... 216

6 .Kralj svojim bivstvom usmerava reintegraciju ljudske zajednice ... 218

III Vladavina i vlast ...220

1. Drevnost i istorija. Put predaka i bogova ... 220

2. Homer i filozofi ... 222

3. Brahman i kšatrija ... 224

4. Resantiman kšatrije. Promena načina života ... 227

5. Divlji vepar ... 230

IV Brahma-pura ...234

1. Nebeski grad i zemaljski grad. Proforme bivstva ... 234

2. Grad i broj. Arhitektura ... 236

3. Paladijum otvorenog bivstva. Grad i provincija. Hiram Praslika produhovljene zajednice ... 238

4. Ars regia ... 240

5. Grad u istoriju. Utopije ... 244

6. Grad i zajednica Sahu ... 245

V Narod ...247

1. Prakolektiv ... 247

2. Kralj i narod, dva pola ... 250

3. Božanska epifanija ... 251

4. Analogija naroda. Zemlja, žena, jin, priroda. Narod i broj. Dvanaest plemena ... 253

5. Daena, nebeska zajednica ... 255

6. Nazadovanje naroda. Zaratustra ... ... 258

VI Zakon ...262

1. Artha, kama i dharma ... 262

2. Zakon i objavljenje ... 264

3. Manu. Duhovni poredak zajednice ... 266

4. Sakralno očitovanje. Poštovanje i kršenje zakona ... 268

5. Zakon ljudsku zajednicu stavlja ispred duha ... 270

6. Reintegracija kolektiva. Sidhanta ... 271

Pogovor Antal Dul: Apsolutna struktura ...273

Četvrta knjiga

POSVEĆENJE

I Hermes Trismegistos

Pod imenom Hermesa Trismegistosa sačuvalo se nekoliko dijaloga i više odlomaka iz aleksandrijskog perioda. Jezik spomenika je grčki, i zbog toga se najpre verovalo da je njihov autor aleksandrijski filozof koji je živeo na početku našeg računanja vremena, možda najviše sto-dvesta godina pre toga. Što se, pak, sadržaja dela tiče, gotovo je jednodušno mišljenje da je pred nama karakteristično helenističko sinkretičko delo. Sinkretizam u ovom slučaju znači da je pisac pokušao nasilno da ujedini različite vrste duhovnosti koje su pristizale u Aleksandriju iz svih poznatih delova sveta. Posao sinkretičara, naime, suštinski se razlikuje od sintetičarevog rada; onaj prvi samo nagomilava meterijal, eventualno krpari; ovaj drugi ostvaruje stvarno jedinstvo.

Treba korigovati ovo starije stanovište. Više stručnjaka, medju kojima je najznačajniji Mid (Mead) i čije je delo najpouzdanije ako se odbace njegove zablude koje potiču iz teozofije, smatra da je grčki tekst ne samo sasvim drevan, nego da je to prevod egipatskog pisca o posvećenju koje seže čak u četvrti milenijum. Grčki jezik i terminologija slična gnostičkoj verovatno su tek veoma malo izmenili izvorne dijaloge. Tada je u Aleksandriji radila velika grupa filozofa kako bi se prikupili za biblioteku svi arhaički spomenici sveta. Zastupnici biblioteke stizali su do Kine, Indije, Tibeta, Irana, Kavkaza; aleksandrijski vladari, posredstvom poslanika, koristili su svoj uticaj kako bi od stranih dvorova pribavili pojedine čuvene rikopise. Dela su potom prevodjena na grčki i čuvana u biblioteci. Živi uticaj sakralne ličnosti davno se izgubio i drevni duh je već čuvala samo sveta knjiga. Cilj aleksandrijske biblioteke bio je da na jednom mestu prikupi celokupnu baštinu čovečanstva.

Može se pretpostaviti da grčki tekst ništa bitno nije menjao u originalu, sem imena. Ime Hermes Trismegistos je jedna ovakva aleksandrijska promena. Hermes je prvobitno bio

Tot. Pod omenom Tot kriju se tri simbola: Tot je bio egipatsko božanstvo; bilo je to ime prvosveštenika Egipta, Kao Dlaja Lama na Tibetu, Zaratustra u Iranu, Pitija u Delfima; Tot je konačno bio naziv za prvosvešteničku kastu, odnosno naziv za posvećene. Posle posvećivanja sveštenik i filozof je uzimao ime božanstva, postajao je Tot, jer je delotvorno zastupao duh božanstva u čovečanstvu.

Ukoliko je prevodilac nešto preinačio u tekstu, to je po svoj prilici činio toliko u duhu dela da se može imati poverenja u vrednost prevoda. Zeškoće u ovakvim pitanjima još nisu bile nepremostive; univerzalni karakter grčkog jezika umeao je adekvatno da sledi univerzalni egipatski jezik. Danas, kad latinski tekst treba prevesti na francuski, španski ili pogotovo na talijanski jezik, teškoća bi bila nesrazmerno veća, jer bi univerzalni latinski trebalo prevoditi na individualno moderan jezik. U ovom slučaju bi se izgubilo baš ono najvažnije: univerzalnost. Univerzalnost u jednom jeziku znači : sposobnost da se označe sve stvari sveta. Danas uglavnom žive diplomatski ili konverzacioni ili književni jezici. Ovi jezici su izgubli svoju univerzalnu suštinu, a pogotovo su izgubili sposobnost da imenuju najviše duhovne istine. Najviše duhovne istine i danas smo prinudjeni da izražavamo grčkim ili latinskim rečima.

Što se pitanja Autorstva tiče, ono je potpuno nevažno. Dijalozi nisu imali svog individualnog autora, kao što to ima danas ma koji spis. Duh univerzalnosti nije davao važnost individualnom doprinosu čoveka, i nije bio sklon ni da ga priznaje, niti da ga razume. U aziji, gde je duh baštine još

delom živa stvarnost, i danas je tako. Kad putnik iz Evrope čuje u Indiji baladu uz muziku pa mu se ona dopadne, on upita za naslov dela. Kada bude u prilici, on zamoli i drugog pevača da mu otpeva baladu. Pevač je zaista i odpeva, ali je Evropljanin nezadovoljan. Nije to ono, kaže, što je ranije slušao. A Indusi

mu onda objašnjavaju da u Indiji muzičko delo i pesma nemaju tako propisan oblik kak o na Zapadu. Pevači prepravljaju dela, a suština uvek ostaje ista. Ovo prepevavanje ne vodi u samovolju i nevernost. Pesničko i muzičko delo, uveravaju Evropljanina, u ovom obliku, u usmenoj baštini može da živi stotinama godina, i živi a da se u njegovom duhu ništa ne menja.

Pevanje homerovskih rapsoda u Grčkoj moralo je biti slično; tako su mogle biti pevane Nibelunška pesma i Ede. Vernost onda nije imala spoljno obeležje, kao danas doslovan oblik iz kojega se tako često savršeno izgubi duh. U ona vremena čuvala se istinska vernost i slava pojedinih rapsoda je zbog toga bila veća, jer je njihovo pevanje bilo verodostojnije od drugih. Originalnost, na koju se zaklinje savremeni individualni čovek, nije imala nikakvog smisla.

Pojedina dela drevne baštine, kada su dospela u Aleksandriju, bila su kao one crkve koje su možda sagradili još stari Grci, kasnije su u njima hrišćani održavali službe božje, a danas pripadaju muhamedancima.Religije su se menjale, crkva je ostajala ista. Reč, jezik, izraz, ime se promenilo, suštinski duh je ostao isti.

U većini dela koja su nam se sačuvala pod imenom Hermesa Trismegistosa drevni duh se vidi i prostim okom. Aleksandrijski grčki, pak, koji se nataložio preko drevnog duha, ništa nije unakazio, kao što, na primer, natalođena kasna budistička baština nije deformisala spise drevnog tibetanskog bena ili kinesku Tajnu Zlatnog cveta.

Pretpostavka da je spise pismeno uobličio Maneto ili drugi egipatski prvosveštenik, samo je spoljna zanimljivost koja nema značaja. O Manetu takoreći ništa ne znamo, i prema tome on je za nas samo ime, ništa drugo.

2 Verodostojnost

Autentičnost grčkog prevoda zavisi od tri suštinska momenta: prvo od metafizičkih simbola, drugo od imena bogova, treće se odnosi na mitove.

Metafizičke simbole čuvaju reči. Medjutim, reči nisu reči govornog jezka. U raspravama Hermesa Trismegistosa reč koja čuva metafizičke simbole naziva se logos. Logos znači reč, smisao, objavljenje duha, čak u množini λ ο γ ο ι (logoi) često ima značenje kao sanskrtsko sutra. Rečima izražena metafizička postavka. Odnos logosa je u svakom slučaju natprirodan. Logos na veoma mnogo mesta ima istu vrednost sa sanskrtskim budhi i s iranskim histi; u ovakvim slučajevima znači mističnu intuiciju i transcedentnu budnost.

Tajna logosa jeste da se stvari ne smeju objaviti neposvećenima, neposvećeno i pred neposvećenima. Ako ih izgovori neposvećen, logosu se tajanstveno dogadja promena; specifično oslabi i gubi svoju moć. Nije retkost da se obrne njegov istinski smisao; naročito onda ako neko želi da iskoristi logos u individualnom interesu. Svojstvo logosa nije samo da je on bezuspešan u neposvećenim rukama, nego i ako se želi iskoristiti na zabranjen način, može odvesti u neproračunljivu opasnost budući da ima izrazito božanskomagijsku snagu.

Jedan od ciljeva posvećenja je upravo da učitelj nauči učenika tajni logosa. Iz sebičnog interesa ništa se ne sme izreći; ko lako koristi božanske reči, igra se svojim bivstvom, reč će se okrenuti protiv njega. Učitelj svoga učenika upućuje u misteriju logosa.

Na ovom specifičnom mestu gde je logos, tačno tu nastaje mit. Prvo očitovanje je u svakom slučaju metafizika. Ono što kaže logos, to je zapravo nevodljivi i neizrecivi simbol. Ono što kaže mit, takodje je neizrecivo, ali je već vidljivo. Po

Vedi čovek metafizičke simbole dikučuje s budhi, s mističnom

opažanje, osetljivost duše na praslike. U Genonovom prevodu: sens interne. Logos i mit vide isto, samo drugim organima: logos čovek vidi individualnom univerzalnom sposobnošću. Logos i mit govore isto: neizrecivo.

Drugi momenat autentičnosti odnosi se na imena bogova. Bogovi se ne mogu definisati onako kao algebarske formule, ako se to u novije doba smatra neprihvatljivim. Bogovi nemaju čvrste konture i nisu završeni oblici. Mistična intuicija i unutarnja osetljivost (manas) vide sve novije i novije crte i osobenosti i za njih nalaze nova lica i imena. Čovek osetljiv na sakralno vidjenje vidi teurgično. Teurgija je stvaralačka delatnost, nasuprot teologiji novijeg doba koja naučnim umom jednom i zauvek želi da utvrdi važeće, ali apstraktne oblike.

Treći momenat autentičnosti jeste vidjenje u mitskim slikama. Velika pesnička dela, i dela Dantea, Homera, Vergilija, Šekspira puna su takozvanih meditativnih slika koje se mogu izazvati bilo kada i od kojih zapravo zavisi delovanje pesničkog dela. Tajna ovih slika je što izazivaju specijalnu ubutarnju promenu, preokret, takozvano očišćenje, katarzu, i time mogu visoko da uzdignu nivo ljudskog života. Značaj ovih slika je što preplaše. Pojačaju budnost. I ono što živi u pesničkim delima, u pojačanoj meri živi i u mitovima. Sadržaj mita je slika koja budi, praslika, meditativna slika. Dejstvo ove slike je univerzalno i kolektivno; niko ne može da se izuzme ispod dejstva ovih slika.

Autentičnost dijaloga Hermesa Trismegistosa zavisi da li u njima postoji metafizički simbol, logos; postoji li sasvim bivstveno bogato unutarnje shvatanje bogova; postoji li mistična meditivna slika.

U dijalozima Hermesa Trismegistosa mogu se odmah pronaći sva tri momenta. Prevodilac koji je ova dela

prevodio sa nekog staroegipatskog jezika ne helenistički grčki, sačuvao je ono što važno u ovim delima.

3 Institucija posvećenja

Posvećenje je uvek uvodjenje u neku misteriju, ali je već i samo uvodjenje misterija.

U drevno deoba, kada je posvećenje bilo institucija, i to najvažnija institucija čovečanstva, posvećenje se odigravalo po strogim, propisanim spoljnim pravilima. Bez posvećivanja ne samo što nije mogao da stupi na dužnost prvosveštenik, ili kralj, ili kancelar, mego nije mogao čak ni sveštrnik, vojnik, sudija, lekar, službenik. Pored opšteg kastinskog posvećenja, kojim se mladi čovek uvodio u smisao društvene situacije, budnije biće je učestvovalo i u naročitomm i višem učenju. Ovo učenje je bilo potpuno nezavisno od škole. Škola je pružala samo materijalno i količinsko takozvano znanje, a posvećenje, duhovni nivo i budnost. Veda školsko učenje naziva vidjnja, duhovni nivo i budnost vidja. Ova razlika je načinjena i u Iranu, i u Kini i na Tibetu isto kao i u Egiptu, Americi, kod orfičara i pitagorejaca. Danas se posvećenje sasvim izgubilo, preostala je samo škola koja je nezdravo razrasla nauštrb posvećenja. Upravo zbog toga što čovek danas učestvuje samo u vidjnji (znanje, kvantitativno saznanje), a ne u nivou i u budnosti (vidja), neposredno i ne razume posvećenje.

Ishodište svega toga je da čoveka čula vezuju za materijalni svet, i on nema iskustva i doživljaja o stvarnosti. Ima samo život; njegovo bivstvo tinja skriveno u tami. Budniji čovek ranije, pospaniji kasnije, ali jednom svako u životu stiže do granice života, ako ne drugačije, a ono u trenutku smrti, jednom mora da otvori oči pred istinom. Smrt i posvećenje su medjusbno srodni preokreti. Jer je posvećenje i smrt i rodjenje. Smrt u materijalnoj prirodi, rodjenje u duhovnom svetu. Smrt

nasilno prekida život i razara naizgled nužnu vezu čoveka sa materijalnom prirodom. To isto čini i posvećenje: prekida neprekidnost života veštačkim uplitanjem i sprečava da se čula okrenu prema prirodi. A čini to zbog toga da bi bivstvo moglo da prodre kroz pukotinu nastalu u veštački prekinutom životu. Današnjim jezikom: posvećenje stupa preko spoljnjeg odnosa s prirodom, uz metod koji usmerava učitelj, i na mestu prodora uvodi u dušu čoveka duh natprirodnog bivstva. Helenistički naziv za ovaj obrt, koji je verovatno iz drevne orfičko-pitagorejske baštine: µ ε τ α ν ο ι α . A metanoja zači preokret. Ovo je posvećenje u srodstvu sa smrću; ali istovremeno rodjenje. Pojedine baštine ga nazivaju ponovniom rodjenjem.

Ponovno radjanje usledi katkada i bez uplitanja kada čovek, vodjen svojom budnom mističnom intuicijom, ume na potreben način da priremi sebe moralno, duhovno i psihički. Metanoja je, pak, uvek samo delimična i otuda nesavršena. U drevno doba se mladiću odgovarajuće budnosti dodeljivao učitelj za posvećivanje.

4 Obredi

Značajna je spoljašnjost koja ide uz posvećivanje. Počev od ternutka kada se mladi brahmaharin: brahma-učenik, pojavluje pred vratima svoaga učitelja s drvetom za ogrev u rukama, mora da prodje kroz niz obreda. Danas se pojedini momenti obreda objašnjavaju simbolično. Pretpostavka ne valja. Prva situiacija je da unutrašnji proces koji se zbiva u učeniku u svetu duha i materijanoj prirodi ima tačan ekvivalent. «Ono što se nalazi gore, isto je kao ono što se nalazi dole», kaže Tabula smaragdina Hermesa Trismegistosa. «Ono što je dole, isto je kao ono što je gore». U prirodi se zbiva isto što i u duhu i u duhu isto što i u duši. Prirodni

ljudski ekvivalent za zbivanja u svetu duha: obred. To je ekvivalnt koji se danas delom ne razume, ili se smatra magijom. Stupnjeve budjenja učenika treba izraziti i spoljašnostima: odećom, bojom odeće, krojem, ukrasom za glavu, ponašanjem, promenom ishrane. Kada je učenik u Egiptu prošao poslednji, najteži ispit, bivao je gost prvosveštenika na zajedničkom obedu. Ovaj obed je bio σ υ ν τ ρ ο φ ι ο ν (sintrofion), obred sjedinjavajućeg jela, kada se čuvari duha boga Tota sjedinjuju posredstvom hrane i u hrani. Uspomena na ovaj obed u Rimu je caena romana. Ova večera je, pak, bila jedinjenje sa božanstvom. Jer: ono što je dole isto je kao ono što je gore.Paralelno sa sjedinjavajućom večerom u svetu duha proticalo je sjedinjavanje i to je bio smisao obreda zajedničkog obeda, ništa drugo.

5 Drugo rodjenje

Drevna baština ne uči nešto što niko nikada nije čuo, što je potpuno novo, osobeno i neobično i baš zbog toga je za učenje neophodno dugo vreme i napor. Misli baštine su apsolutne i večne misli, koje čovek, i to svaki čovek neposredno zna i razume i koje svako prepoznaje. Neuporedivo važniji deo baštine je šruti, objavljenje, nastalo zajedno sa svetom. Nije nastalo tako da ga je neko negde celog napisao i predao drugima. Objavljenje je bivstvo u Stvoritelju, poreklo, cilj, smisao, budna svetlost istine.Kada je nastao svet,zajedno s njim je nastalo i znanje o poreklu,bivstvu,smislu,cilju,istini, koje je bilo budno i jasno istovremeno sa stvaranjem u duhu Stvoritelja. Istovremeno, kada se u stvoriteljskoj duši s prvim stvaralačkim momentom cilja, smisla, oblika, istine i s momentima stvaranja javilo paralelno razumevanje, formiralo se budno pamćenje koje je od tada osobenost duše. Duša je sačuvala misli. Jer je Duša Stvoritelj, Biće koje stvara svetove.

Objavljenjem Baština naziva prve misli koje se odnose na prvo stvaranje, drevni smisao stvari, drevni cilj, misteriju stvaranja, zakone života sveta. Naziva ih objavljenjem zato što su ove misli nastajale na samom začetku vremena zajedno s otvaranjem bivstva: otvarale su se zajedno sa stvaranjem i postajale budne i u duši. Duša se seća svih ovih misli. Grčke misterije ovo sećanje nazivaju

α ν α µ ν ε σ ι ζ (anamnezis) univerzalnim ljudskim prasećanjem na apsolutne stvari bivstva. Kada čovek koji živi u materijalnoj prirodi bude svestan, uz pomoć anamnezisa, ovih apsolutnih stvari, to je ono što se u drevnosti nazivalo da je čovek shvatio objavljenje.

Čuti i prihvatiti objavljenje nije neko maglovito čudo rezervisano za privilegovane. Znati o njemu i za njega nije potrebno da čovek odnekuda pribira i uči. Duša ga po prirodi svojoj u sebi nosi. Samo se treba probuditi. Učenje objavljenja je najopštije i najneposrednije znanje koje svako poznaje i ako o njemu ni jednu jedinu reč nije čuo. Čuti, prihvatiti, shvatiti, razumeti objavljenje – za to su neophodna dva momenta: trebe se uzdići u krug logosa i tebe biti budan. Treba se uzdići u krug logosa, jer se objavljenje može domašiti i shvatiti samo logosom; svet je stvorio logos, i ko hoće da razume tajnu stvaranja, mora znati da je logos, koji je stvorio svet, samo objavljenje. Ono što je stvorilo svet jeste smisao, svetlost, htenje, instinkt, misao, ideja, namera, bogatstvo, vatra, snaga, bujanje, moć, mera, slika, znanje, blagoslov, ljubav – što je upravo logos. Zato se treba uzdići u krug logosa. Ali opet treba ostati i budan. Jer objavljenje ne shvata pospana duša. «Čujno objavljenje», kaže Beme, «kao unutarnji glas proživljava samo budan čovek».

Apsolutne i večne misli objavljenja su pradoživljaji, misli kojih se svaki čovek seća, koje svako od samog začetka i bez objašnjenja zna, a pradoživljaji su: začetak bivstva,

stvaranje, svet i cilj života, zakoni bivstva. Egipatska baština kaže da je u drevnom čovečanstvu Hermes Trismegistos stajao na takvom stupnju budnosti da je doživeo «čujno objavljenje kao unutarnji glas».Hermes je svoje znanje «upisao u etar» - zapisao ga je ljudski duh. Objavljenje je u Indiji dokušilo sedam riši. U Kini Veliki Žuti Kralj. U Meksiku Kecalkoatl, Pernata Zmija, učitelj čovečanstva.

Stvaranje je, pored začetka bivstva, smisla, cilja, zakona, znanje znano od čovekovog početka, od začela poneto znanje koje i posvećenje. Šta je posvećenje isto tako ne treba učiti kao i šta je bivstvo, šta je duša, šta je život i svoma njima šta je smisao i cilj. Znanje o posvećenju živi položeno u dubini duše, znanje o tome da nije dovoljno roditi se u svetlosti prirode. Pravi smisao i cilj zemnog života jeste da se ovde, u ovoj sudbini, u ovom Ja, u prostoru, u vremenu, u zajednici treba roditi još jednom, treba se roditi drugi put u blistavijoj svetlosti nego što je to materijalna svetlost.

Posvećenje je isti pradoživljaj kao bivstvo, duša, život, sudbina, istina. U arhaičkom čovečanstvu posvećenje je bilo najvažnija institucija, presudna za ceo život. Ko nije prošao kroz posvećenje, rodjen je samo jedanput. Takvi biće se ne može uzeti ozbiljno: to je ljudsko biće omamljeno i usnuko u materiji, poput životinje ili biljke. Pravo čovečanstvo je ono koje je dva puta rodjeno ( dvidja), i istinska zajednica je njegova zajednica. Zajednica onih koji su posvećeni, koji su probudjeni i koji su postali učesnici objavljenja. Oni su imali reč, logos u vladavini, u zakonu, u stvaranju; kao što kaže

Veda: u daljem tkanju života. To su bili Veda-budnici, pravi

ljudi.

Na pitanje koji su formalni momenti posvećenja, treba odgovoriti:

- prvi momenat je strsna delatnost za puke materijalne ciljeve u neodgovornom i mesečarskom životu;

- drugi momenat je katkad sporo, katkad iznenadno osvešćenje da će čovek, ako ovako nastavi život, rastočiti svoj život u ništa; to je uzmaknuće i potres;

- treći momenat je kriza; čovek je još celina svojim bićem vezan za materijalni svet i bespomoćno se koprca prema onim vrednostima koje su neprolazne i konačne; lagano počinje da vidi svetove dublje od materijalnih, budi se, otvara mu se život; otvaranje i budjenje se katkada dogadja za nekoliko trenutaka i tada se naziva prosvetljenje; - četvrti momenat je dugotrajna i teška borba kako bi čovek sa samog sebe skinuo prolaznu materiju i samog sebe učvrstio u bivstvu;

- peti momenat je pomirenje s tim da nema konačnog oslobodjenja u uslovima materijalne prirode; napore i sposobnosti usmerene ka sopstvenom spasenju čovek stavlja u službu univerzalno čovečanstava.

Prilikom razumevanja ovih formalnih momenata, skiciranih u krupnim potezima, niko ne može sakriti iznenadjenje da se već bezbroj puta susretao s ovim momentima u drugom obliku, ali gotovo u istom ovom smislu, i još više s ukazivanjem na ove drevne momente. Pa to je ono što je tako

često vidjeno u pozorištu, što je saslušano u muzičkom delu, što je iščitano u epu ili romanu. Reč je o geometrijski uprošćenom ritmu bivstva: to su osnovne forme, to je osnovni obrazac. To je apsolutni oblik koji se dalje ne može pojednostavljivati. Kakav je to oblik? Bezbrižan, neodgovoran i neometan život – kriza potresa – iznenadna je svest o onome što se nalazi izvani iznad života i polagano naginje u ovo viđe bivstvo. To je onaj osnovni obrazac na kojem počiva sklop tragedije, to je sklop muzičkog dela, ali je to sklop slike, i sklop skulpture i filozofije: poći od osnovne prirode – izoštriti – stići na kritičnu tačku – doživeti katarzu i izjednačiti se u svetlosti. Svako delo koje je stvorila ruka čoveka i koje ima duhovni sadržaj, čuva ove ritmove: to su ritmovi posvećenja – zbog toga sve što je stvorila ruka čoveka govori još jednom o pradoživljaju posvećenja. Praslika svako- vrsnog ljudskog duhovnog objavljenja zbiva se na osnovu pradoživljaja posvećenja, i samo se tako i može zbiti. Svaka ljudska tvorevina vodi život i krizu, krizom ga čisti, konačno ga smiruje. Svaka književna, umetnička, filozofska tvorevina je bleda kopija posvećenja – čak i najlošija tvorevina čuva u sebi i sadrži i izražava zapovesti potresa i očišćenja i to tako što saopoštava doživljaj koji izaziva u čoveku sličan obrt. I što je delo presudnije i značajnije, sve jasnije izražava pradoživljaj posvećenja i sve više liči na pravo posvećenje. Takva dela su tragedija i visoka muzika koje su na neposrednoj granici posvećenja. Niče izvodi poreklo tragedije iz muzike. Možda je u pravu. Ali one obe potiču iz misterije posvećenja: ljudska duša prolazi kroz niz simboličkih doživljaja – tajna razrešenja simbola je što nije reč o Edipu, Antigoni, Filoktetu, Ajantu, nego o čovekovoj duši, o onoj duši koja ima svoju sudbinu na zemlji i tu sudbinu je dobila zato da bi se probudila. Duša na ovoj tački sudbine. Dospeva u krizu i mora da se pročisti: treba da se probudi. Tragedija je prikaz herojske

duše -

τ ε ζ χ ε ρ ο ι κ χ ε ζ , τ υ κ χ ε ζ ε π ι σ τ

α σ ι ζ

(tez heroikez, tikhez epistasiz) – ni muzika nije ništa

II Komentar

1 Mistična beseda na gori

Naslov XIII poglavlja Korpusa hermetikuma je

«Mistična beseda na gori». Besedom na gori naziva se zato što, iako nema ni reči o gori, baština posvećenja učenika obično izražava simbolom uspinjanja na svetu goru. «Ε π ι τ ε ζ τ ο υ ο ρ ο ζ µ ε τ α β α σ ε ο ζ

.» (Epi tez toj opoz metabazeos). Gora u Grčkoj je Olimp, na istoku Sinaj, Tabor, u Iranu Albordj, u Indiji Meru. Opšepoznate su evropske, tibetanske Svete Gore, kao i one američkih indijanaca.

U dijalogu su dva učesnika: Tot i Hermes. Prvi je učenik, drugi učitelj. Hermes je helenizovani oblik drevnog egipatskog imena. O ovoj osobi jedino treba znati da je, kao što se u drevno doba govorilo, poreklom iz Setovog plemena. Set je terći sin Adama i Eve, teći potomak prvog čovečanstva. Kain je zemni čovek, biće probudjeno odozdo, kao što su to kasnije učili gnostičari: iskvarena crkva. Pod crkvom – eklezija (ε κ κ λ η σ ι α ) – nije se podrazumevalo brojno mnoštvo, nego spiritualna zajednica odabranih. Izrazi ljudi davnih vremena u svim slučajevima, gotovo bez izuzetka odnosili su se na spiritualne esencije, kao na primer politeja: nije značila državu, nego, današnjim izrazom, kolektivnu psihu. Kain je simbol zemnog, materijalnog čoveka čija je spiritualnost iskvarena i dim od njegove žrtve se povija prema zemlji. Avelj je čovek koji je došao odozgo, simbol je nebeske crkve. Kainovo ubistvo ukazuje na dogadjaj u drevnim vremenima, u primarnom čovečanstvu kada je mateijalni čovek pobedio nebeskog.

Set, treći sin nije došao ni odozdo, ni odozgo, nego je pravi čovek, ni djavo ni andjeo, nego čovek, srednje biće, simbol humanog. Iako je u Setu vladajuća materija, ipak živi

uspomena na veliku misteriju donetu iz sveta duha. Setova generacija ne raspolaže nebeskom prirodom Avelja, ali u njoj nema ni Kainove teške materijalnosti, požudne i tamne strasti od krvi i mesa. Setovi potomci dosežu u svet Adama Kadmnona. Oni su učitelji i budnici čovečanstva. Prorodi, zakonodavci, prvosveštenici, patrijarsi. Najpoznatiji Setov potomak drevnog doba je Enoh, apokaliptički vizionar. Setova generacija vodi stazama Svetlosti: «na ovom putu nije važno samo učenje, nego posredstvom učenja probudjen neproračunljiv unutarnji preobražaj». Jedino Set raspolaže znanjem koje «preko nebrojenih dela, znakova, slika, simbola vodi nazad u Jedinstvo i koje može da oseti šta je čovek izgubio ako živi izvan Jedinstva».

Pod imenom Kaina, Avelja, Seta, ne smemo razumeti ličnosti, jo manje istorijske ličnosti. Imena su, isto kao i reči, gotovo bez izuzetka označavale spiritualne esencije. Manu u hindu kulturi, Buda, Bodisatva, Tilka, u Indiji i Tibetu, Zaratustra u Iranu, Tot i Hermes u Egiptu bilu su spiritualne esencije, ane istorijsko ljudsko Ja. Istorijski čovek je ove esencije samo peronifikovao. Izvršena je inkarnacija esencija u ljudima. A inkarnacija Kaina, Avelja, Seta ne znači da su se ponovo rodili lični, individualni Ja dece Adama i Eve, nego da je opet dobila zemni oblik drevna i večna duhovna esencija u nekom ljudskom biću.

Hermes je, kao što uči veoma stara egipatska baština, poreklom iz Setovog roda i posle potopa, on je spasao znanje pre kosmičke katastrofe, prvi počeo da ga širi. Od tada je Hermes postao isto takav simbol spiritualne esencije kao što je bio Set: posvećeni koji je predavao dalje hermesovo drevno znanje, inkarnirao se u Hermesa, postajao Hermes.

U dijalogu Hermes vodi učenika Tota na svetu goru inicijacije. Seme učenja: ponovo radjanje. Naravno, dijalog je samo jedan stupanj posvećenja. Prethodni stupnjevi

pretpostavljaju besede udubljivanju, o moralnoj čistoti. Ovaj put reč je o presudnom momentu: učenik pripremljen za Misteriju prvi put sada teba da okrene svoje oči ka unutra. To je obrt metanoje. Meditacija, ritual, samosuzdržavanje, stroga moralna disciplina zapravo nemaju vrednost sami po sebi. Sve to služi da bi čovek postao pogodan za metatezis, za prelazak iz materijalnog sveta u svet duha.

Prosvetljenje zavisi od čistote omotača ljudskog bića: koša i amaja moraju biti prozirne. Zbog toga se mora živeti u moralnoj čistoti. Porfirije kaže: bogovi se ne javljaju sve dok duša nije čista, odnosno sve dok čovek nije proterao demone. Moralni zavet, čistota, nevinost, askeza su zato da bi se opustila veza izmedju čoveka i materijalne prirode i da bi se pojačala osetljivost za natprirodna iskustva. Cilj: osetljivost. Zato apostol Pavle kaže u poslanici Jevrejima: očaran verom. Današnji oblik reči vera pruža priliku za temeljni nesporazum, i to je vekovima unazad do samog dna potreslo celu veru. Vera nije intelektualna ili čulna ili bila kakva ljudska duhovna ili duševna delatnost: nego natprirodno iskustvo i nadljudska ostljivost. «Vera nije suprotna znanju», kaže Sen Marten, «vera je magijski akt, ne znanje». Vera je natprirodna uskladjenost i osetljivost i otvorenost i sposobnost da čovek može da se orijentiše u svetovima koji leže izvan materijalne prirode. I zbog toga grčko pistis (π ι σ τ ι ) ne samo da loše izražava reč vera, nego je uopše i ne izražava. Učenje apostola Pavla o veri koja spasava odnosi se na natprirodnu uskladjenost, ne na slepu vernost. Vera je više iskustvo koje priprema čoveka za metanoju, za veliki obrt, za metatezis, za veliki prelazak. Zbog toga Sen-Marten kaže da je vera magija. U verniku će nastati skriveno, duboko, ali presudno pomeranje, jer «čovek koji se uputio ka bogu, savršeno mora da se promeni sve do fizičkih ćelija».

2 Baština. Svet. Dijalog.

Veliki obrt inicijacije: otvaranje prema unutra. Intelektualan priprema za to : doživljaj jedinstva. Po Jedinstvu učenik shvata nepromenljivu, večnu, besmrtnu istinu. One rečenice koje u ovoj raspravi govore o besmrtnom, večnom, svojstvu Jedan, mogao bi zameniti atman iz Vede, Ji iz Ji djinga, Tao iz Tao te djinga ili delovi Kabale o Jedan ili Alef. Ako je doživljaj jedinstva dovoljno snažan, u učeniku počinje da sviće bleda svetlost kako je čulno mnoštvo vidjeno fizičkim očima čista čarolija. Stvarnost je: Jedno. U tom trenutku on usklikne: «Oče, vidim vaseljenu, vidim sebe u nevidljivom.» A Hermes ovako odgovara: «Sine moj, to je ponovo rodjenje.» Inicijacija ne počinje ovom raspravom i ne završava se time. Okretanje prema unutra najveći je korak – presudni prag. Ali kako nije prvi, nije ni poslednji. Ovde započinje pravo bivstvo. «Vera». Sada se budi natprirodna osetljivost., tek sada je učenik probio zatvoren život i stupio u otvoreno bivstvo. Prvi korak magične tehnike posvećenja jeste da učenik celu svoju pažnju usmeri na tačku izvan sveta. Dejstvo ove koncentracije na ekstramundijalnu tačku jeste da kad se čovekova svest, pod dejstvom sve većeg napona i namerne discipline, u jednom trenutku konačno odvaja od čulne stvarnosti, neka ima za šta da se uhvati.Tačka izvan sveta je neophodna, jer čoveka iz čulnog sveta može izvući ono što je zaista izvan sveta čula. «Samo ono što se potpuno i savršeno razlikuje od Ja može da oslobadja i pslobodi.» Značaj trenutka je nečuven, dejstvo mu je duboko, presudno i temeljno na celu sudbinu duše. Jer se u čoveku ne otvara neko novo i do tada nepoznato znanje, nego se otvara «primarno znanje upisano u

dušu» - ono odredjeno znanje koje je Hermes Trismegistos «upisao u etar». Duša u tom trenutku biva svesna porekla svoga bića i prave istine. Probudi se i svesna je da je «čovek samo kopija, iskonski je : Bog». To je sveto znanje i sveta nauka. To je početak i kraj i pravi smisao svakog posvećenja. To je ono što se u Indiji naziva Adhjatma vidja. Manu kaže: «onaj koji ne zna ovo znanje, svako njegovo delo i nisao su iznutra prazni... Samo ko yna ovo znanje, taj može uspešno voditi vojsku, taj može izreći pravednu presudu, taj može vladati slavno.»

U ovom trnutkuo ovome samo ovoliko: samodis- ciplina, odricanje, post, asketske vežbe, molitva, meditacija i drugi postupci koji pripremaju posvećenje jeste ono što alhemičari nazivaju vatrom; na sanskrtu: tapas – samopregorni plamen. Asketski život nije ništa drugo do budjenje kosmogonijskog elementa vatre u ljudskoj duši. Vatra «stvara» stvari u univerzumu. Vatra, vatra Heraklita i Jakoba Bemea, odnosno logos, element koji stvara svetove.

Asketa u sebi raspaljuje vatru i ona počinje da ga proždire. Usled toga on svu svoju snagu usmerava na tačku nezavisnu od svega. Tačka je elementarna praslika. Takva je praslika Talesova voda, Anaksimandrov apeiron, Pitagorin

broj, Konfučijeva Sredina, Tao La Cea. Istorija filozofije ove

ekstramundijalne praslike naziva principima. Nema ni govora o principima. Praslike nisu načela, nego smislovi. A smislovi nisu posebno: «svaki smisao obuhvata sbom sve ostale» (Sen-Marten).

Elementarne slike su logosi, ili kao što se u Hindu kulturi kaže: maha vakjan, velike reči večite mudrosti – stvaralački elementi χ ι ε ρ ο ι λ ω γ ο ι (hieroi logoi), kao što su smatrali pitagorejci. Misli svete vatre. Ne principi, jer nisu madjusopbno razlučeni, nisu nezavisni i nemaju jedinstveno obeležje. Smisao im je samo u zajedničkoj

«potpunosti stvari» (π λ ε ρ ο µ α ) (pleroma), jer je potpunost ona gde zajedno žive sve ideje sveta, svaki arhetip inteligibilnog kosmosa.

3 Magijska tehnika

Asketska vatra i koncentracija na tačku koja je izvan sveta lagano odvajaju čovekovu dušu od čulnog sveta. Korak je veliki kada otapanje poprimi takvu meru da se duša otkida od materijalne prirode. U tom trenutku duša gubi ispod sebe materijalni svet koji je snatrala jedinom stvarnošću. To je prvi i najteži trenutak inicijacije: vakuum. Duša je istrgnuta iz materijanog sveta: istupila je iz čulnog sveta. Svest nema za šta da se uhvati. Spoljnje iskustvo je zastalo. To je trenutak cepanja svesti.

Sada, kada je prekinut kontinuitet svesti, kroz pukotinu dolazi do reči ono što je elementarnije od svesti. U Evropi je ovaj momenat pogrešno tumačen i to trebe ispraviti. Prikazivano je kao da ovde prodire podsvesni svet – ali u svakom slučaju «nesvesni». Greška je u tome da je nasuprot svesti prihvaćena samo njena konstrukcija u ogledalu, nesvesno. Svest je organ koji pripada materijalnom svetu. Najveći deo nesvesnog, pak, takodje. To je podsvesno Ja. To je sansara-Ja, Lutalica, Zabludeli – upravo ono čega asketa želi da se oslobodi prilikom posvećenja. Kada se prekine stalnost svesti, prodire ne samo podsvesno Ja, nego i nadsvesno Ja. Naime, izvan svesti postoji nešto što se nalazi iznad nje i postoji nešto što se nalazi ispod nje. Zarad lakoće to nešto se može nazvati i Ja. Ono što je ispod svesnog, fizičkog, dnevnog, iskustvenog, individualnog Ja treba reći da je podsvesno, kolektivno Ja; to je ono što poznaje moderna psihologija. Ono što je iznad individualnog Ja: univerzalno Ja; to moderna psihologija ne poznaje.

Ono što moderna psihologija ne zna i čime ne vlada, što su drevni učitelji, naprotiv, veoma dobro znali: u trenutku vakuuma u posvećeniku treba da dodje do reči ne podsvesno, nego nadsvesno Ja. Ekstramundijalna tačka zbog toga

je neophodna, kada se u čoveku otvori vakuum i kada izgubi tlo pod sobom, da ga ova apsolutna tačka koja leži izvan sveta privuče sebi. U nedostatku ovakve tačke prekid stalnosti svesti bio bi nepredvidljiva opasnost. Magijska tehnika drevnog učitelja to zna; poznaje metod kojim se može probuditi u čoveku nadsvesno, subjektivno Ja, superiorno Ja, pratjagatma, «bog». Ako se probije podsvesno Ja, to je u većini slučajeva kobno; ako se probije nadsvesno Ja to je ponovno rodjenje. A nadsvesno Ja je subjektivni duh. Jer ono na šta cilja inicijacija jeste da ljudsku dušu oslobodi zatvorenih veza materijalne prirode, sansare, nužnosti i da je otvori za univerzalno bivstvo. To je kaivalyum, realizacija drevnog Jedan, utapanje u jedinstvo Univerzuma.

U univerzalno bivstvo može stupiti samo subjektivno nadsvesno Ja. To Ja je nosilac univerzalnog duha, sveznajući, budan, svetlost – «božanski». To Ja ne lepi se za tamne slike materije i za uspomene ponavljanja, za lutanja, kao podsvesno. Razlikovanje Hindu baštine je na ovom mestu sledeće: bheda-budhi živi u mnoštvu i vidi mnoštvo; abheda-budhi živi izvan mnoštva u Jedan i vidi Jednost. To su dve vrste intelektualne intuicije. Aabheda-budhi je primarna. To je drevno vidjenje. Cen panta einai hen panta einai, kaže Herklit.To je posvećeno vidjenje, to je božansko vidjenje, natprirodno, stvarno, apsolutno, istinito, večno, budno, sakralno vidjenje.Ovo sakralno apsolutno vidjenje arhaički grčki jezik naziva teorijom. To je mudrost, čisto vidjenje, bogovidjenje. Čovek vidi i pročita tajnu koju je Hermes Trismegistos zapisao u etar.To je ta-va, mistično dubinsko vidjenje, kao što kažu Tibetanci. Pomoću komcentracije na tačku izvan sveta Ja izleće

iz materijalne prirode i smiruje se na tački koja se nalazi izvan sveta. Odavde, s ove tačke, duša već ima jasan i svetao uvid u samu sebe i svet. Oslobodjena je. Može da kontroliše sve što se zbiva, pojavljuje, postoji. Ima meru. Ima logos. Jer logos na arhaičkom grčkom jeziku znači i mera. Stroji izvan sveta i više nije zainteresovana. Poseduje nezavisnu perspektivu, i pouzdanu meru. To znači Tao, Sredina,Logos, Voda, Apeiron. Duša je sa sebe skinula materijalnu prirodu i sebe uzdigla iz materije.

4 Prema unutra i prema spolja

Ne samo što rasparav Hermesa Trismegistosa ne govori o individualnom Ja, nego ni svi spisi baštine kada govore o čovekui izgovaraju reč čovek, nikada, ni jednom jedinom rečju ne pomunju to Ja. Čovek je uvek «ceo» čovek, i to ne opšti čovek, svako, nego univerzalni čovek, homo

aetrnus, čije je individualno Ja samo delimična pojava isto kao

što je pojava i čovečanstvo istorijskih razdoblja, mnoge nacije, narodi, rase. Ta činjenica ne sme da se zaboravi. Reč čovek ne znači da se ona odnosi uopšteno i na svakoga bez izuzetka, nego na večnog čoveka. Drevna antropologija ne vidi datog čoveka i onog koji živi u istorijskom vremenu (djiva), nego homo aeternus-a.

Druga primedba je takodje važna. Okretanje prema unurea ne znači suprotan smer od okretanja prema spolja. Razumevanje olakšava slika o ekstramundijalnoj tački. Duša se okreće od čulne prirode: počinje da vidi izvan nje – onako kao što smisao vidi izvan pojedinih stvari i ume da utvrdi uzajamne veze – onako kao što intuicija munjevito vidi medjusobne veze u svetu. Počinje da vidi ispod i iznad i unutra. Jer nadljudsko Ja, večni Čovek, besmrtna duša, božansko Ja koje živi u čoveku ne nalazi se unutra, ne iznutra, iznad, spolja. To je zrno, skriveno

biće. Unutrašnje nije konstrukcija spoljašnjeg u ogledalu, nego nadčulni i natprirodni svet.

Ako neko okretanjem duše otkrije u sebi večnog čoveka, univerzalno Ja i počne da ga u sebi realizuje, zasvetlucaće u njemu kosmička svest. Ova svest nije podsvesna ili nadsvesna, nego potencijalna mogućnost «božanskog čoveka» ili «višeg čoveka». Svetlucanje svesti ne znači samo shvatanje, nego i ponašanje i primer i ideju i podsticaj, i svetlost. Kosmička svest podiže nivo čovekovog života tako što ga otrže iz materijalne prirode i prenosi u bivstvo. Autonomni materijalni čovek je egocentričan u prirodi, u životu; posle posvećenja čovek teocentričan u duhovnom svetu;ovaj teonom, on je večan čovek.

Tako čovek stiže do velikog koraka koji hermetičke rasprave nazivaju µ υ σ τ ε ρ ι ο ν µ ε γ α (misterion mega). Prvi stepen posvećenja je učenje; drugi stepen: vidjenje, vizija večnog čoveka; treći stepen: učestvovanje. Individualno Ja se stapa s večnim čovekom. Posle negativnog potresa vakuuma ovo je pleroma – pozitivan doživljaj punoće bivstva. Samo onaj u kome živi budna kosmička svest dospeva ovde gde

se sudbina razrešava i oslobadja –

λ υ σ ι ζ τ ε ζ χ ε ι µ α ρ µ ε ν ε ζ (lisiz tez heimarmenez). To je krupan rezultat posvećenja.

Na prvom koraku učenik je morao da bira izmedju puteva zemnih uživanja (pravriti-marga) i svetog puta (nivriti- marga). Bira sveti put. Uživanja mora da se odrekne. Zemno Ja mora da sagori u vatri askeze, u tapasu, u samopregoru. Tada se otvara sveti put. Otapa se s učenika sudbina kojom je bio vezan za materijalnu prirodu. Taj doživljaj je tako intenzivan da svaki sledeći momenat prozlazi odatle. To je ponovno radjenje. To je

µ υ σ τ ε ρ ι ο ν µ ε γ α (misterion mega) najveća misterija. To je početak života duhovnog čoveka. To je potres

za koji Platon kaže da je početak filozofije: jer reč

Θ α υ µ α ζ ε ι ν (taimazein) označava ovo uzdrmano budjenje, a ne, kao što veruje nauka novijeg doba, prosto «čudjenje».

Konačno se pred posvećenim iznad zajednice, koja počiva na zbrkanoj i površnoj materijalnoj prirodi, na jezicima, rasama, nacijama, otvara nova univerzalna ljudska zajednica. Hermetička baština ovu novu zajednicu koja se «susrela s božanskim duhom» naziva rod logosa. Ljudi roda su Toti i Hermesi i Bodisatve i Tulke – potomci Seta. Za njih osnova zajednice nije rasa, jezik, nacija, krv, nego sve što je dublje i primarnije od toga: nalaze se zajedno od samog začetka u božanskom duhu, povezani večnim nitima njegovim, posvećeni u misteriju logosa. Ljudske zajednice se raspadaju, ne samo smrću, nego i vremenom. To su prolazne zajednice, nisu prava jedinstva, samo nesavršene kopije Jednog. Velika zajednica, zajednica roda logosa: jedinstvo u večnom duhu. Ona je apsolutna, istinska, neraskidiva i nerazrušiva: eklezija.

5 Podrobna objašnjenja

Podrobnija objašnjenja su sledeća:

Naziv Tismegistos odnosi se na prvog Hermesa koji je spasao drevno znanje pre potopa i prvi ga prenosio čovečanstvu posle potopa. Istovremeno je Trismegistos stepen posvećenja i to najveći stepen posvećenja.

«Materija koja je izvan čula» je primarna priroda, priroda koja se još nije materijalizovala.

Božji sin kao izraz verovatno je gnostičkog porekla. Na Istoku se koristi u obliku sin Sveta, sin Svemira.

«Ovaj rod nema svog učenja, ali ako hoće, uspostavlja pamćenje boga.» Reč o rodu logos. Logos se ne može učiti. Posvećenje nije učenje. Ono što čovek može naučiti samo je materijalno znanje, na sanskrtu vidjnja, na tibetanskom jeziku rtogpas. Posvećenje naprotiv bidi;budnost je na sanskrtu

vidja, na tibetanskom rtogpas. Znanje se može uzeti iz knjige, usvojiti u sobi, za stolom. Budnost se može dokučiti tek posle teških i opasnih asketskih postupaka samo uz pomoć vodiča – Hermes, guru.

«Pretvaram se u telo koje nikada neće umreti.» To besmrtno telo se u Egiptu naziva sahu. Prema Kabali, u čovekovom telu nasred kičme nalazi se neuništiva koščica, to je klica besmrtnog tela, i prilikom vaskrsenja iz nje izrasta.

«Sanjaspavajući, ali je bez sna» - aluzija na više stanje svesti. To je ono što se kasnije naziva mnogostrukom ekstazom. Čovek kao da sanja, jer je izgubljen za materijalnu stvarnost, ali ne sanja, nego : vidi.

Tri gune Vede-smrti: tamas, radjas i satva zapravo su tri stepena posvećenja. Kada čovek potone u tamu, gustu materiju, nad njim vlada tamas; kada u njemu plane vatra, gori strast radjasa; kada je prestupio preko najveće misterije, to je stanje satve.

Pitagorini stupnjevi: prvi je priprema-produhovljavanje mišljenja; drugi je očišćenje – to je moralna disciplina, tapas, askeza; treći je savršenstvo – to je već ezoterični stupanj; četvrti je teofanija – realizacija božanskih sila: ostvaranje.

Uz tumačenje okretanja prema unutra: ako se individu- alna težnja, individualno častoljublje ispolji u učenju, u stvaranju, u delovanju, uvek se ostaje na nivou materijalnog čoveka, jedino što se mogu preduhitriti drugi ljudi. Umetnici, državnici, filozofi razvijaju takvu delatnost kojom ostavljaju iza sebe svako živo biće, i tako, kao što se kaže, preduhitre svoje doba. Dostižu ih, medjutim, pololenja koja stižu iza njih. Zašto? Jer individualna delatnost nikada ne ume da se uzdigne sa mate- rijalnog i istorijskog nivoa. Okretanje prema unutra, ispravnije: okretanje prema natprirodnom svetu nije paralelno s istorijskim putem, nego jew snjim pod pravim uglom. To je univerzalna težnja koja znači vertikalni uzdizanje. Ljudi roda logos su

nadistorijska bića koja se vertikalno probijaju iz vremena i žive i žive u jedinstvu natprirodnog sveta. To je eklezija.

Slika Korpusa hermetikuma o dvanaest dželata (o dva- naest prepreka posvećenja – neznanje, klonulost, neumerenost, požudnost, neistinitost, pohotljivost, prevara, zavist, licemerje, srdžba, prenagljenost, zlo) pruža uvid u beskrajne složenosti i teškoće unutar rada posvećenja.

Individualizacija zapravo nije ništa drugo do dda je čoveku potrebno mnogo vremena. Čak toliko da bilo koliko da ga ima, uvek ga je malo, i ono se uvek potroši «pre vremena». Posvećenje produžava vreme, pokazuje duši da je njeno biće nadvremensko, večno i besmrtno. Počev od ovog trenutka duša se više ne guši u beznadežnoj žurbi kako bi samu sebe sustigla. Više ne stoji na jednom mestu u užasnom stanju žurbe. Zna da ne može zakasniti i da nije zakasnila.

Dvanaest nije ništa drugo do simbol života proživ- ljenog u materijalnom svetu: Zodijak. Deset je pak natprirodni svet: u Iranu ima det Amšaspanda, u Judeji deset Sefirota; Pita- gorin sistem brojeva je dest. U Egiptu je deset simbol potpuno- sti. Dvanaest i Deset stoje u medjusobmom odnosu kao svet (materijalna priroda) i duh (apsolut). To je okultni problem kvadrature kruga.

Čovekov pastir, Π ο ι µ α ν δ ρ ε ζ

(poimandrez), najznačajnija rasprava hermetičke baštine, vizija genezisa.

6 Ponovo radjanje

Dvadeset prva tačka pasusa rasprave, koja govori o roditeljima u vezi s ponovnim radjanjem, zahteva podrobnije objašnjenje.

Smisao toga u današnji izrazima jeste što se individualnim bićem i Ja smatralo samo biće potonulo u omamu. U kome se budnost čak i malo zasvetlucala, taj je već bio vidjen i shvaćen u univerzalnim kategorijama. Isto kao neko očitovanje večnog duha. Individualno Ja nije očitovanje nikakvog duha, nikakvog logosa, prastvarnosti, jedino je sansara pojava, neko iz mnoštva zabludelih u zbrci. Individualno Ja treba skinuti, treba ga pretvoriti u univerzalnost kako bi postalo i moglo biti ljudsko duhovno biće.

Drevne kaste nisu ništa drugo do pojedine kategorije večne duhovnosti.Kastinsko posvećenje je dbudilo svest o tome u članovima kasti. Duhovno-sveštenilka kasta, ratničko- državnička kasta, privredna kasta imale su posebno posvećenje, ali svaka od njih učestvovala i u unuverzalnom posvećenju – u Indiji u učenju Vede, U Judeji u učenjima Biblije i Kabale, u Egiptu u hermetičkom posvećenju. U arhaičkoj Grčkoj Orfej i Pitagora su pokušali da odomaće veliki drevni postupak posvećenja. Prve filozofske teorije su odjeci ovih težnji. Platon je poslednji u ovom nizu; njemu već, medjutim, nije sasvim jasno o čemu je tu reč i šta se hoće, čak i šta bi trebalo hteti. Od posvećenje u kastama, zanimanjima, pozivima raz- likuje se ono što se nazivalo Set, rod logos, Hermes, tulku, bodhisatva. Ovde je reč o budjenju sakralnog subjekta. Sakralni subjekat se sasvim čvrsto morao vezivati s drugim sakralnim subjektom. U drevno doba nije bilo individualnih očitovanja. Svaka duhovnost je bila univerzalna, što znači da se susretala s drugom u natprirodnom jedinstvu, inače nije imala smisla.

Učenik svoga učitelja ne vidi, ne doživljava, ne prihvata kao individualno Ja, nego kao gurua, vodiča,Hermesa, inkar- naciju-boga, apsolutno očitovanje univerzalnog duha. Hermes, vodič pak nije učitelj, nego, i to je važno, otac začetnik. On je taj koji donosi na svet istinsko biće učenika. S te strane pada sasvim novo svetlo na Sokratovo babičko zanimanje. I Sokrat je

inkarnacija Hermesa, on pomaže dušama svojih učenika da dodju na svet, mada to u njemu više uopšte nije svesno. Zvuči prilično čudno. Ali ko se bavi spisima baštine, on mora da se privikne na mnogo intenzivniji jezik nego što je današnji.

U Indiji, u Iranu, na Tibetu guru je otac i majka. Kada učenik prestupi prag najveće misterije umire i ponovo se radja. Umire, što znači da izlazi iz prirodne sudbine. Otac mu više nije otac, majka mu više nije majka, jer on više nije ono biće koje su rodili prirodni otac i majka. Otac mu je guru,duhovni vodja. Hermes. Majka mu je u pojedinim misterijama Sofija. Zato je novorodjenče, ako je Sofijin sin: rodjen od device. Ako je Izidin sin, onda ga je rodila Bogomajka. Izidin stupanj je inače jedan od najviših u nizu posvećenja. U arhaičkoj Grčkoj odgovara mu stupanj eleuzinske Demetre. U Indiji je majka Maja ili Šakti. Na Tibetu Vadjra-jogini, boginja zaštitnica asketa. Posvećena duša biće kćer velike bogomajke, Magna Mater – grčki Persefona. A kćer zato jer se duša još i u kasnom srednjem veku zvala zaručnicom: iščekivanom i željenom, draganom nebeskog zaručnika. Sve su to intenzivne slike koje neposredno izviru iz doživljaja posvećenja.

Kada se učenik ponovo radja od nebeskih i duhovnih roditelja, dobija i novo ime. Posebno je veliki značaj davanja imena. Jer imenovati nekoga znači «proširiti svoju moć na dotičnog. Oslovljavati znači buditi. Koga zovem imenom, budim ga i koga imenujem, taj je moj». «Pod imenom vladam njime». Izbor imena, kao kod kraljeva i kaludjera, nije samovoljan. Čovek se imenom vezuje za univerzalni duh, odriče se individualnog Ja i želi da zastupa, nastavlja i održava univerzalni duh, što znači ime. Zbog toga kaludjeri uzimaju imena svetaca. Zbog toga kraljevi uzimaju imena onih svojih predaka u čijem duhu žele da vladaju. Posvećeno individualno Ja je potpuno upijeno i preobraženo i uzdignuto i promenjeno. Baština neposvećene naziva sinovima žene, posvećene sinom

Božjim ili sinom Sveta. Nasuprot prirodnom rodjenju, ponovo radjanje se naziva i rodjenjem od Boga. Kod apostola Pavla ta razlika je izmedju prirodnog čoveka i nebeskog čoveka. Ponovo

radjanje je zapravo rodjenje:

υ σ ι ο δ ε ζ γ ε ν ε σ ι ζ (oiziodes genezis). Kao što kaže apostol Jovan: «I kažem vam,ko nije odozgo rodjen, neće videti carstva božjeg.» Na taj način sasvim nova svetlost pada na celu hermetičku raspravu. Hermetička baština, znanje Setovog pokolenja: poz- navanje tajne rodjenja odozgo. O tome uči i «Mistična beseda na gori».

III Sedam mudraca

1 O broju sedam

U rasparavi Put vladavine –

Χ ε β α σ ι λ ι κ ε χ ο δ α ζ (He baziliks hodas) – koja potiče iz drevne egipatske baštine, no aleksandrijskog j eporekla, ali je još mnogo starija, u Indiji joj odgovara Rađajoga, kože se da je čovek najpre rodjen od smrtnih roditelja, od oca i majke, u teškom materijalnom telu, sa zemnom sudbinom; drugi put, pak, od jedinog Oca, duhom i dušom prema zakonu Devičanske Sedmice. To je ponovno radjanje.

Put vladavine ,odnosno Radja-joga govori o vladavi- ni, a ne o vlasti. Vasileus, odnosno radja i ovde se koristi, kao i u svim slučajevima bez izuzetka u drevnoj baštini, simbolično, i kao i svuda u baštini, ne odnosi se na individualno Ja, nego na večnog čoveka. Kralj je kraljevska duša, prva duša koju je Stvo- ritelj sazdao, i to zato da vlada prirodom. U prastanju ljudski duh je Adam Kadmon,božanska inteligencija, gospodar prirode. Vladavina je duhovna delatnost i bezuslovno je treba odvojiti od političke prakse vlasti. Vlast nije drugo do u svetu

mnoštva držanje mnoštva na uzdi snagom zakona, oružjem, silom, kako god se može i kako prinuda, ananke zapoveda.Vlas je postala puko materijalno delo, i u sebi nema ni smisla, ni isti- ne. Vlast bi trebalo da bude potvrdjena duhom vladavine. I ako nije potvrdjena, vlast je bez duha, nepravedna, besmislena i zla. Vlast opravdava vladavina; jer vladavina čuva viši nalog dat za praktičnu delatnost. Vlast i vladavina u materijalnoj prirodi, i otuda ljudskoj istorijskoj zajednici, ne pokrivaju nikada jedna drugu: to je nerazrešiva kriza i neizlečiva rana uprave i režima. Kada rasprava o posvećenju govori o kralju, vasileusu, radi, ne podrazumeva se manifestacija zemaljske vlasti i njene personifikacije, kralj države, nego kralj vladalac. Kraljevski duh. Kraljevski duh nije materijalnog porekla. Čovek se prvo radja od smrtnih roditelja: to je prirodni čovek; kada se čovek ponovo radja, radja prema zakonu Devičanske Sedmice. Mate- rijalno rodjenje daje jedino vlast; duhovno rodjenje pruža vladavinu, pravo kraljevstvo: ne nad državom i narodom, nego nad prirodom i svetom. Pre svega je trebalo ovo rezumeti. Sada se može preći na objašnjenje zagonetne Devičanske Sedmice. Sedam je devičanski broj. Broj Atine Partenos, Devičanske Atine bio je sedam. Na Akropolju to označava i sedam karijatida Erehtejona. Sedmica je takodje broj gnostičke Sofije. Ime palestinske Sofije je Hohma i broj je takodje sedam. Devičanska Atina, Sofija, Hohma, Devica sveta –Kore

Κ ο σ µ ο υ (Kore Kozmoi) – nisu rodjene od majke Prema zakonu Sedmice pravo rodjenje nije rodjenje od majke; Atina Palas je iskočila iz glave svog oca, Zevsa. Boginja se začela u misli i u svet stupa kao misao.

Jedno poglavlje kabale priča o mističnom smislu sedmokrakog čiraka. Svaka sveća simbolizuje po jedno čovekovo Ja. Prva zdesna je tečko materijalno telo; druga je takozvano živčano telo; reća je praelemnt koji pripada telu; nesvesno.Prva s leva je astralno telo, druga je duša, treća je duh.

U sredini, izmedju dve trojke stoji božansko Ja, božanska iskra, besmrtni plamen.

Kabala kaže da šest Ja poseduju svi. Sedmo, besmrtna božanska iskra na sredini ne gori u svakome. A i Ako gori u nekome, tek što svetluca, u najdubljem ljudskom biću, jedva tinja. Posvećenje redom odbacuje čovekova Ja i raspaljuje iskru koja počiva u dubini. Oslobadja sedmo, plamičak iz bića Stvoritelja. To je sedma sveća koja je u sredini, simbol istinskog ljudskog bića. Kada se čovek radja po zakonu sedmice, pali se sedma sveća.

2 Sedmica i epifanija

Sedam mudraca arhaičke Grčke, iranski hirajivi, hindu sapta riši i ostale grupe od sedam mudraca, poznate u baštini, čiji je simbol na zvezdanom nebu sedam zvezda u sazveždju Velikog medveda i sedam planeta, ne znače grupu od sedam stvarno živih istorijskoih ličnosti. Sedam mudraca je ljudski rang koji neko doseže onda ako snaga njegovog bića, svetlost, potvrdjena suština bude uzdignuta daleko iznad obič- nog ljudskog nivoa i kad u njemu bukne plamen sedme sveće. Prema zakonu sedmice, novorodjeno biće je ono u kojem se medju materijalnim i prirodnim i astralnim i ostalim Ja pali naj- dublja i najblistavija zvezda u sredini čoveka. Sedmica ne znači da je slučajno živelo baš sedam mudraca, ne znači proizvoljno odredjen broj, jer je sedam čak i za neprosvećene broj simboličnog smisla, poput trojke i desetke. U grčkoj baštini pod nazivom sedam mudraca znamo imena deset-dvanaest drevnih ličnosti. Prema indijskoj baštini, sedam mudraca je bila institucija, kao senat; tokom stoleća se nalazila iznad država i zemalja kao najviši savet. Rišiji bi se okupljali svakih dvanaest godina i donosili odluke.

Pripadati sedmorici mudraca u drevno doba značilo je kao dosegnuti neki visok stepen posvećenja. U Indiji je jedno vreme sedamdeset brahmana ulazilo u Sveti savet, i član saveta

je mogao biti samo takav posvećeni koji je prolazio kroz sasvim poseban ispit. Prema jednoj belešci, u savet su birani samo takvi muškarci iznad sedamdeset godina koji su najpre morali da dokažu svoju mušku snagu. Ako bi im se od crkvene device rodio sin, stavljan je u korpu i puštan niz reku. Pažljivo je praćena sudbina korpe: ako ju je voda donela na stranu crkve, dete bi bilo odgajano s naročitom brigom i upućeno i u najveće tajne. Ako bikorpa dodirnula drugu obalu, dete bi postalo čandala. U Egiptu, kao što potvrdjuje Mojsijeva povest, poštovali su se slični običaji.

Biti jedan od sedam mudraca znači stići do sedmog stepena posvećenja. To je ono što pitagorejci nazivaju «obisti- njavanjem». To je epifanija, ostvarivanje božanske moći. Pod ovim stepenom treba razumeti da se čovek ne iscrpljuje u delima ličnog Ja: U ličnim udubljivanjima, u asketskim vež- bama, u meditacijama, nego se aktivno uključuje u istoriju i u bivstvo čovečanstva. Sedam mudraca su «univerzalni» čovek koji učestvuje u stvaranju sveta ili kako to kaže Veda «daljem tkanju». Takav mudrac je davao savete kralju i vladi, kao i Indi- ji, Iranu, Judeji, Egiptu. On je za nove gradove i države stvarao zakone, kao Solon i Biant. U odredjenim slučajevima on je po- red vladavine preuzimao i vlast, kao Ferekides. Pitagorina škola nije bila ništa drugo do uzdizanje učenika na sedmi stepen posvećenja: kako bi ono svoje oslobodjene ljudske sposobnosti realizovali u lečenju, nauci, društvu , u poeziji, muzici, religiji i u upravljanju državom. Pitagorejci su u Velikoj Grčkoj hteli da osnuju ovakav senat sedam mudraca, univerzalni duhovni savet koji bi bio iznad država, nacija, rasa, religija, savet koji, kao što hindu zapis kaže, ne vezuje nikakva zemna kopča i tako može slobodno i objektivno da obavlja poslove čovečanstva. Sledeći Pitagoru, i Platon je hteo da odneguje ovaj ljudski rod koji će biti koji će biti univerzalni ljudski vladar: kralja filozofa koji i nije ništa drugo do drevnih sedam mudraca; duh i glava

čovečanstva. U Egiptu je znak za brojku sedam bila čovekova glava. Devičanska Atina je iskočila iz glave Zevsa.

Ovaj stepen posvećenja, koji se u drevna vremena na- zivao realizacijom, čovek približno može razumeti samo tako ako zamisli da prilikom posvećenja posle radjanja u znanju –

ν ο ε ρ α γ ε ν ε σ ι ζ (noera genezis) – čovekova duša se smiruje večno i konačno. Vraća se svom poreklu : Stvoritelju. Odbacila je svoje materijalno bivstvo i čeka mirno, tiho, povu- čeno dok ne stigne vreme da svoje teško materijalno telo odbaci, i da može da se oslobodi.

Ovaj strpljivi mir samoće, daleko od uzvrele zbrke i nužnosti, što jeste sansara i ananke, daleko od zajedničke i individualne ustalasane sudbine čovečanstva, ovo blaženstvo je predvorje produhovljenog stanja. I kada je neko pozvan iz sreće usamlje- nog mira da se ponovo vrati u svet, to se ne može uporediti s pozivom onog čoveka koji je potpuno potonuo u tamne nagone materijalne prirode, u individualno častoljublje, u mutnu strast, u pristrasnost, u ograničenja, u niski duh, u oblake pare, nezrele i nečiste duše. Za ovakvo prirodno biće vlast je primamljiva i slatka. Jer što je moćnije, bolje nože da iživi svoje strasti, nagone, častoljublje. To je čovek koji je došao odozdo, i tako je dospeo do moći. Posvećeni dolazi odozgo. Posvećenog ne priv- lači moć. Ko je zadobio vladavinu, za njega je vlast već teret. Nerado ostavlja mirnu samoću. Narado se vraća u svet zbrke i nužnosti. Ali kada se vrati, preuzme vlast jer se samo uz snagu vlasti može upravljati čovečanstvom koje živi u materijalnoj prirodi, on svoje poslanje i delatnost za čovelanstvo obavlja iz osećanja svesti o dužnosti i odgovornosti. Vršenje vlasti kod njega nije strast, nije častoljublje njegov san i cilj, nego:ritualna obaveza. Hindu baština to naziva karma. Jedna vrsta religioz-nog ispaštanja. I nije to dug čoveku, nego bogu. Ljudsku sudbi- nu, pošto se već oslobodio nje,ponovo svesno preuzima na sebe. Staloženo, iz daljine, iz perspektive, bestrasno prosudjuje i de-

luje. Nema pristrasnosti. Ne naseda na nacionalno, rasno, indi- vidualno dobro i zlo. Ima jednu jedinu jedinu težnju: šta bi na njegovom mestu učinio Bog Stvoritelj: To i on čini. Ako se to narodu ne dopada ili slegne ramneima i ode ili kaže: ovo se mora učiniti, milosti nema, mora se izvršiti. Tkav je duh arha- ičkih zakonodavaca: egipatski Menes, hinduski Manu, kritski Minos, vavilonski Hamurabi, kineski Veliki Žuti Kralj, kao da duhovi prispeli s nepoznatih sazveždja ništa drugo nisu videli i nisu hteli da vide, samo istinu. To je duh zakona – koji nije human, nije pristrasan, nije blag. Ali je tim uzvišeniji. Mudrac je već otišao, ali ako se ponovo vrati u život, prihvatio je žrtvu, i onda će prineti žrtvu, savršeno i bez ostatka, bez greške, kao apsolutni čovek: homo aeternus.

3 Stupnjevi posvećenja

Za razumevanje ogromnog dela posvećenja jedva bi nešto bilo pogodnije od primera sedam mudraca. Posvećenje ima jedinsveno presudan značaj u čovekovom životu. Veliko delo,koje alhemičari nazivaju magnus opus, stvaranje duhovnog čoveka, nečuveno je složeno, dugo, teško i uzvišeno. Istorijsko čovečanstvo ne zna za napor sličan ovome. Čovek je svoje istinsko biće, govoreći jezikom alhemičara, ubacio u topioničku peć: na život i smrt, s neopozivom odlukom da bi – opet jezi- kom alhemičara – istopio iz sebe zlato. Zlato nije ništa drugo do besmrtna iskra, sedmi Plamen, božansko Ja. Beu obzira na to da li će rad trajati mesecima ili godinama, mora se odricati, potpu- no se predati učitelju koji rukovodi posvećenjem, mora se odvo- jiti od porodice, mora se baviti mučnim i opasnim samoanali- zama, mora težiti jednom jedinom cilju i sme videti samo jedan cilj.

Kao i na ostalim područjima baštine, razumevanje i ovde zavisi od simbola. Ukupnost simbola se ne može naći u