DSLAM

Visoka škola strukovnih studija za informacione i

komunikacione tehnologije

Internet tehnologije

DSLAM

(seminarski rad)

Mreže za pristup

Mentor: Student:

prof Milan Pavlović Darko Milić 142/06

Uvod:

DSL - Digital Subscriber Line

Digitalna pretplatnička linija (Digital Subscriber Line – DSL) predstavlja integrisani servis kod broadband access technology.

Ovaj servis, u cilju prenosa informacije preko postojeće telefonske mreže, inkorporira postupke multipleksiranja, demultipleksiranja, modulacije i demodulacije.

Digitalna pretplatnička linija je nešto više od prenosne linije jer se ona odnosi na sistem ili tehnike za prenos podataka koristeći pri tome konvencionalne analogne mogućnosti. U suštini DSL je širokopojasna veza za prenos podataka (broadband data link) koja povezuje pretplatnika na mrežu preko prenosne linije tipa upredeni par žica.

Pojam broadband

Pojam broadband je relativni termin i nema pravo značenje sve dok se jasno ne definiše šta je to referenca.

U opštem slučaju tehnologije pristupa (access technologies), a saglasno tome i odgovarajući sistemi definišu se kao:

 narrowband sistem – karakteriše ih brzina prenosa od 300 bps do 64 kbps, kakve

imamo kod standardnih telefonskih kola za prenos govora

 wideband sistem - tipično rade između 64 kbps i 1.5 Mbps, tu spada interfejs ISDN-a za primarni pristup

 broadband sistemi – namenjeni su za brzine prenosa od 1.5 Mbps do 1 Gbps, kakvi su live multicast video, VoD (video on demand), high-quality Internet gaming, video-konferencije, video-telefonija, i prenos statičke slike visoke rezolucije.

DSL - XDSL

DSL je u suštini cooper-loop access technology, a čini je familija tehnologija koja se zajedničkim imenom naziva XDSL.

XDSL omogućava pružaocima usluga (service providers), (pružaoci kakve su lokalne telefonske kompanije), da obezbede brze (high speed) multimedijalne servise za prenos podataka preko postojećih bakarnih upredenih kablova, nazvanih tehnologija „zadnje milje“, tj. rastojanje od telefonske centrale do kuće. XDSL podržava:

• asimetrični servis – veću propusnost u jednom smeru prenosa u odnosu na drugi. Konkretnije, veća brzina prenosa je po downstream kanalu (od centrale ka korisniku), a manja po upstream kanalu (od pretplatnika ka centrali). Asimetrični servisi su pogodniji za VoD i slične servise, a u opštem slučaju i za Internet iz razloga što se fajlovi većeg obima download-uju, a fajlovi manjeg obima, kakvi su

e-mail-ovi, predaju. Debalans u distribuciji opterećenja rezultirao je u razvoju

ADSL-a (Assymetric Digital Subscriber Line).

DSL tehnologije

Postoji veći broj DSL tehnologija koje se zajedničkim imenom nazivaju XDSL. XDSL tehnologija omogućava telefonskim kompanijama da preko postojećeg para upredenih bakarnih žica ponudi prenos jednog i/ili većeg broja video kanala, brzi prenos podataka (simetrični ili asimetrični) i osnovne telefonske servise preko iste mreže koristeći isti medijum za pristup.

Sve XDSL tehnologije karakterišu sledeće osobine:

1. To su cooper-loop access tehnologije poznate kao tehnologija „zadnje milje“. 2. One preko PSTN-a ne obezbeđuju vezu tipa end-to-end kakve se ostvaruju preko

starih telefonskih servisa (POTS) ili ISDN-a.

3. Svaki korisnik je povezan na najbližu telefonsku centralu preko jednog para ili više parova upredenih bakarnih žica.

4. Na oba kraja bakarne veze sve XDSL tehnologije zahtevaju identične tehnologije Do sada su standardizovane ili se planira standardizacija za sledeće XDSL tehnologije :

1. ADSL – assymetric digital subscriber line 2. ADSL „lite“ – G. Lite

3. HDSL – high bit rate DSL 4. HDSL.2 – HDSL version 2 5. DSL – ISDN-DSL 6. RDSL – rate-adaptive DSL 7. SDSL – symetric DSL 8. UDSL – universal DSL 9. VDSL – very-high-bit-rate DSL

ADSL – Assymetric DSL

Telekomunikaciona industrija, ranijih 80-tih godina prošlog veka, razvila je ADSL kao komunikaciju za kablovsku televizijsku industriju sa ciljem da se obezbede usluge tipa VoD. Sredinom 90-tih godina ADSL je praktično našao veću primenu u pružanju usluga u pristupima tipa high-speed data services kakav je Internet koristeći pri tome medijum za prenos kakav je kabl sa neširmovanim upredenim parom žica poznat kao local loop ili

local subscriberloop.U zavisnosti od dužine local-loop-a brzine prenosa kod ADSL-a su 9

Mbps-a u smeru downstream, i od 16 kbps do 640 kbps-a u smeru upstream. U principu što je kraća local-loop to je veća brzina prenosa. Standardni ADSL koristi ukupno raspoloživi propusni opseg, pa se zbog toga naziva full-rate ADSL. ADSL je projektovan da

istovremeno koegzistira na istoj liniji (local-loop) sa POTS-om (plain old telephone

service) koristeći frekventni multipleks (FDM).POTS signali koriste niži deo raspoloživog opsega a ADSL viši deo opsega. ADSL deli dostupni propusni opseg za prenos signala koji se koriste za obavljanje sledeća tri servisa:

1. POTS voice telephone service - opseg od 300 Hz do 25 kHz, koristi se za prenos analognog govornog telefonskog signala, ili prenos signala preko modema bitskom

brzinom do 56 kbps-a. Ove aplikacije su ograničene samo na opseg od 4 kHz, a ostalih 21 kHz se koristi kao guard band od preslušavanja.

2. upstream DSL data service - srednji opseg između 25 kHz i 200 kHz. 3. downstream DSL data service - viši opseg od 200 kHz do 1 MHz i više.

ADSL oprema

Kod ADSL-a, pretplatnička oprema se povezuje na telefonsku kompaniju na

demarkacionoj tački. Na demarkacionoj tački uređaj nazvan NID (Network Interface

Device) izoluje pretplatničku opremu od opreme telefonske kompanije. Gradivni blok

signal-splitter se instalira na pretplatničkoj strani. Splitter čine dva filtra koji izdvajaju POTS signale (govor) od modemskih signala ADSL-a. Tri para žica se povezuje na

splitter. Jedan par se povezuje na NID a ostala dva para su povezana na pretplatničku

opremu. Jedan pretplatnički par je povezan na telefon tako da se ovom vezom ostvaruje servis govorne komunikacije (standardni telefon), a drugi je povezan na ADSL modem i zadužen je da obezbedi podršku ADSL servisu. ADSL modem lociran na pretplatničkoj strani naziva se ADSL termination unit, remote (ATU-R).

U daljem tekstu biće detaljno prikazan deo koji se zove DSLAM - DSL Access Multiplexer ( DSL pristupni multiplekser ).

DSLAM - DSL Access Multiplexer

DSLAM je glavni element u kraj-do-kraja mrežnom sistemu za DSL razvijanje. U najjednostavnijem terminu DSLAM je tačno šta akronim pokazuje – produkt lociran na ivici mrežne strane pristupne mreže koji multipleksira nekoliko DSL-a zajedno.

Funkcionalnost može varirati od veoma proste do prilično kompleksne. Uloga i funkcionalnost DSLAM je strogo ograničena sa 3 spoljašnja uticaja :

1. Mešanjem servisa i cenom razvitka 2. Kontrolnim potrebama

3. Industrijskim standardom

Postanak DSLAM :

Ranih “90.-tih godina konfluecija tehnologija - MPEG video kompresija, podizanje kapaciteta diskova, veće brzine procesora , i DSP tehnologija omogućuje donošenje Video-On-Demand (VoD) , kroz postojeće telefonske linije koristeći novorazvijenu ADSL tehnologiju. Korišćenje splitera da se odvoje stari telefonski servisni spektar (POTS) od spektra podataka je bio veoma neobičan u tom trenutku. Omogućavanje da podaci budu postavljeni na istu liniju kao i telefonija da oba budu isporučena simultano i nezavisno bilo je veoma teško ali ne i neizvodljivo.

Prvo mrežno rešenje je bilo zasnovano na produktima dostupnim u tom trenutku. Privatni ADSL modemi imali su 1.5 mbps unidirekcionog downstream video kanala i 16 kbps bidirekcionog kontrolnog kanala. Downstream brzina je bila odabrana da bi bila kompatibilna sa T1.

Prve probe ovog servisa su vođene od strane Bell Atlantic (sada deo Verizon-a) i Telecom Italia koristeći arhitekturu pokazanu na slici br.1 .

Kao što je pokazano na slici broj 1 ADSL modemi su bili jedini transmisioni uređaji u centralnoj kancelariji (CO) , bidirekcioni kontrolni kanali su bili povezani X.25 svič koji je sastavljao kontrolu saobraćaja da bi ograničio broj potrebnih portova. ADSL modem video kanal je bio povezan na industrijski standard T1 ukrštene konekcije koja je bila skretanje

do video servera. Ukrštena konekcija je omogućavala različiti video strim koji je zavisio od performansi korisnikove opreme.

U istom vremenskom periodu BT (British Telecom) je takođe isprobao VoD sa malim izmenama arhitekture. VoD kontrolni kanal je koristio 9,6 kbps Async protokola i video je isporučivan brzinom 2048 mbps u E1 standardu. Glavna razlika je , da pored svega, T1 ukrštena konekcija bila zamenjena Asinhronim Transfer Modom (ATM) - koji je baziran na linijskom interfejs modulu koji je enkapsulirao video i kontrolni saobraćajni kanal u ATM za povratni prenos u odvojene servisne centre. Osnovana je fondacija za korišćenje ATM- a kao nosilac mešovitog saobraćaja kroz jednu mrežu. Rezultat ovih inicijalnih proba je : iako je servis sam po sebi bio veoma atraktivan korisnicima, sistem je bio izuzetno skup za profitabilne poslovne skučajeve. 2 razloga su osporavala ovu tehnologiju :

1. Građenje cele širokopojasne mreže za isporuku jednog servisa ne bi bio profitabilan

2. Koristeći standardne proizvode bilo bi isuviše skupo jer su oni podrazumevali dosta nepotrebne funkcionalnosti i netačnosti uz to da proizvodi nisu optimizovani za korisnike video saobraćaja.

Bilo je lako očigledno da eliminisanjem srednjih portova i neoptimizovane opreme bi se smanjili proizvodni troškovi. Posebno bi ukrštena veza sa DSL modemima bila kombinovana i idealno integrisana sa visokokapacitivnim prenosnim interfejsom. Stoga integrisani proizvod koji je kasnije poznat kao DSLAM je bio rođen.

Prva osmišljena funkcionalnost DSLAM pokazana je na slici 2.

DSLAM je inicijalno predočen kao integrisani SONET/SDH terminalni multiplekser, T1/E1 svič, X.25 koncentrator i DSL modem. Primećuje se da broj modema premašuje kapacitet mrežnog porta omogućujući DSL koncentracionu funkciju. Koncentraciona razmera je odnos servisne ponude i korišćenja. Za video koji ima dugačko vreme zakašnjenja i visok procenat simultanih korisnika koji su u korelativnom odnosu sa maksimalnim vremenom gledanja razmera 3:1 je bio razmatrani optimum. U to vreme, troškovi povratnog prenosa bio je još jedan faktor koji je činio ovaj poslovni potez nepodobnim . Razvoj optičkih mrežnih tehnologija je značajno eliminisao ovaj problem. Drugi aspekt VoD mrežnog rešenja pokazan do danas je zatvoren sistem, npr. mrežni provajder je servisni provajder. Kasnije telekomunikaciona deregulacija je zahtevala mrežne operatore koji bi dozvolili višestruke pristupe servisnih provajdera mreži.

slika 2.

Evolucija DSLAM - a

Prateći inicijalne probe ANSI T1E1.4 ( sada ATIS NIPP NAI ) grupa standarda počela je razvijanje ADSL standarda. Baziran je na ranijim probama i napretku i tehnologiji, povećan je obim mogućnosti interfejsa uklopljenih direktno u ADSL modeme, direktno povezanih nazad do njihovih sopstvenih i nezavisnih servisnih dostavnih mreža.

ADSL ANSI predlog 1 standard (1995.) odredio je unidirekcioni downstream kanal koji je radio na 6 Mbps plus odvojeni kanal na 640 kbps. Unidirekcioni downstream kanal je kasnije podeljen u četiri podkanala koji su bili konfigurisani u kombinaciji od N x 32 kbps do maksimalne brzine protoka koja je zavisila od linije. Predočena kombinacija je sadržala 4 x T1 i 3 x E1 kanal. Bidirekcioni kanal je bio podeljen u 3 podkanala čije brzine su bile 16 ili 64 kbps, nominalno za upotrebu kao video kontrolni kanal, 160 kbps nominalno da bude korišćeno za ISDN transport i 384 ili 576 kbps kanal koji je bio korišćen za video konferencije ili podatke. Predložena mrežna aplikacija je prikazana na slici 3.

Važno je da se napomene da se u tim začecima ovog servisa DSL je još uvek funkcionisao sa sinhronim strimovima podataka ( slika 3) svaki od njih potencijalno poravnat sa svojim podacima koji su se razlikovali od aktuelnih DSL sata podataka. Iako je standard omogućio razne načine pristupa, servisi su i dalje bili isuviše kruti za mnoge operacije koje su

zahtevale veću fleksibilnost od ove. Ovaj standard je sadržao već dodeljene podkanale za glas koji su bili opcioni i uprkos tome su nestali ali su bili vraćeni u ADSL2+ standardu kao kanalizovan glas kroz DSL.

Dalji razvoj DSL tehnologije je u tom trenutku doživeo jedno zatišje koje je nagoveštavalo takozvanu buru. Deregulativa Italijanskog TELECOM-a je stupila na snagu i operateri nisu želeli da dalje razvijaju mrežu dok regulacioni okvir nije postao u potpunosti čist za dalji razvoj. U mnogim zemljama satelitska televizija i iznajmljivanje video sadržaja je u potpunosti opalo prouzrokujući slabljenje VoD poslovanja.

slika 3.

U međuvremenu tehnološki razvitak je nastavljen i ATM je prihvaćen kao metod, kroz adaptaciju do transporta višestrukih protokola na promenljivim brzinama preko jedne mrežne infrastrukture. Ovo se odlično poklopilo sa višestrukim brzinama, višestrukim servisnim potrebama koje je zahtevao ADSL pristup . Kako je ATM nerazdvojivo podržavao statičko multipleksiranje, to je moglo da se iskoristi za koncentrisanje DSL portova kroz jedan mrežni port. Dalje koristi ATM su: nezavisna linijska brzina koja dopušta DSL modemima praćenje na maksimalnim brzinama koje su ostvarljive za posebnu petlju. Ovo je rezultiralo novinom koju je ADSL nudio, koja je bila najbolja ponuda gledano iz ugla brzine toka bitova, u poređenju sa High Bit-Rate DSL (HDSL) i

Symmetric High Bit-Rate DSL (SHDSL), za koje su bile garantovane standardne brzine.

ANSI T1E1.4 ADSL standard je doživeo reviziju i Predlog 2 standard je uključivao ATM kao opciono poboljšanje, npr. jedan downstream i jedan upstream kanal koji nose ATM. Uključivanje ATM-a je rukovođeno od strane BT ( Britanskog Telekoma) , Alcatel-a i Westell-a , prateći BT VoD probu gde je Alcatel omogućavao ATM - bazirani pristupni transport i DSL multiplekser (Alcatel LIM) koji je bio povezan sa Westell - ovim DSL modemima. Svi ATM multipleksirajući servisi se nalaze u ATM sloju. Za video aplikacije, video kanal i kontrolni kanal su nošeni na zasebnim virtuelnim kolima koji su senalazili u ATM virtuelnoj stazi. Posle izdavanja tih standarda, DSL prenosni uređaji su bili razvijani u integrisanoj ATM opisanoj ćeliji.

1. Internet pristup - kako je Internet preuzimao primat u svim sektorima potreba za većom pristupnom brzinom je eksplodirala i DSL je konačno dobio bitku na poslovnom planu

2. Deregulacija Telecom-a - da bi ohrabrili konkurenciju, novi servisni provajderi su ohrabreni time da su službenici-operateri mogli da otvore svoje mreže da bi bili konkurencija postojećim provajderima. Mogli su takođe da ofrme svoje servise kako su oni želeli. Da bi ovo bilo primenjeno mrežne deobe su bile ograničene ponudom drugog pristupnog sloja i celokupnog trećeg sloja, posebno Internet Protocol ( IP ) rutiranje je moralo da bude u odvojenim poslovnim jedinicama. Kombinacijom ova dva događaja ojačani ATM je bio najbolja tehnologija za

transportovanje servisa preko DSL-a. Primorana je separacija pojedinih mrežnih elemenata , prikazano je na slici 4.

slika 4

Za Internet aplikacije bilo je omogućeno korisnicima da pristupaju višestrukim servisima provajdera koje je razvio Broadband Access Server (BAS) . Predefinisano virtuelno kolo (PVC) je postavljeno između korisnikove opreme (CPE) i BAS. Point-to-Point Protocol

(PPP) upisivanje se dokazalo na dial - up modemima koji su korišćeni da upravljaju

njegovim selektovanim Internet Servisnom Provajderu. U videu i nekim drugim

slučajevima korisnici su bili povezani direktno na njihove servisne provajdere koristeći ATM kola.DSLAM može obavljati specijalne forme VPI / VCI (virtual path

identifier/virtual channel identifier) adresnih prevođenja da bi se minimizovao broj

zadnjevučnih PVC-a koji su potrebni za postavljanje. Jedan VP je uspostavljen između tačke prisutnosti servisnog provajdera i DSLAM-a.

Funkcionalnost DSLAM-a

Od postanka pa sve do dana današnjeg DSLAM je širio opseg svoje funkcionalnosti ali je i pored svega toga osnova funkcionalnosti ostala ista. DSLAM odrađuje sledeće funkcije jezgra :

1. U upstream smeru ( od korisnika do mreže ) multipleksira broj portova DSL modema svaki ponaosob noseći jedan korisnički saobraćaj u jedan ili više mrežnih portova noseći višestruki korisnički saobraćaj

2. U downstream smeru demultipleksira mrežni saobraćaj na tačan korisnikov port

3. Koncentriše se na saobraćaj, npr. mrežni propusni opseg je manji od sume DSL mrežnih propusnih opsega. Koncentraciona razmera bi mogla biti velika kao što je 50 : 1 za rezidencijalne korisnike podataka ( npr. Internet korisnici dele propusni opseg između DSLAM-a i mreže koja je 50 puta manji od sume njihovih trenutnih ADSL brzina protoka bitova ) ka 10 : 1 za poslovne korisnike podataka do niske 3 : 1 za streaming video korisnike. 4. Nerazdvojiv u svojoj multiplekserskoj funkciji sprečava bilo koji direktan

DSL-to-DSL port svičing. Ovo sprečava da jedan korisnik vidi saobraćaj drugog korisnika.

5. U slučaju ATM-a omogućava adresno prevođenje tako da svaki korisnik CPE modema vidi istu ATM mrežnu adresnu alokaciju, tipično za VPI = 0, VCI = x , gde je x limitiran set koji odgovara različitim servisnim tipovima.

Mnogi DSLAM-ovi rade i :

• izvršavaju neke stepene linijske dijagnostike

• implementiraju ATM F4/F5 Rukovanje i Upravljanje (OAM) funkcionalnost (samo ATM DSLAM-ovi).

DSLAM-ovi opciono mogu da rade i :

• mogu da se integrišu sa funkcijom DSL splitera

• integriše analognu POTS ili ISDN funkcionalnost.Često se to radi na istoj kartici DSL modema, ovo je takozvani IVD ( Integrated Voice and Data ) , kako bilo DSLAM sadrži posebne kartice za glas ili ISDN.

• integriše CO GR.303 ili V 5.2 voice gateway za IVD

• integriše BAS ili backbone ruter funkcionalnost

• dodeljuje takozvano mrežno vreme ( npr. signal od 8 kHz mora da se prilagodi I sinhronizuje ISDN signale ka glavnom satu u POTS / ISDN mreži

Multipleksiranje

Multipleksiranje je proces u kome se više analognih ili digitalnih signala kombinuje u jedan signal. Multipleksiranje uključuje zajedničko deljenje prenosnih kapaciteta (resursa) od strane više veza koje nose informacione podatke.Postavlja se sledeći problem: dve stanice međusobno komuniciraju i nije im potreban

celokupni kapacitet transmisionog medijuma. Efikasnosti radi potrebno je iznaći način kako taj kapacitet može da se deli. Termin koji se za takvu podelu koristi je multipleksiranje. Uobičajena primena multipleksiranja jesu me-đugradske, međudržavne i međukontinentalne linije. Transmisioni medijumi na ovim pravcima velikog su kapaciteta, to su optička vlakna, koaksijalni kablovi kao i mikrotalasne veze. Koristeći multipleksiranje ove linije mogu da se koriste za istovremeni prenos velikog broja veza govora i podataka.

Da bi se efikasno iskoristile telekomunikacione linije velikih brzina potrebno je koristiti neku od vrsta multipleksiranja. Multipleksiranje dozvoljava da podaci iz više izvora dele (istovremeno koriste) veliki prenosni (transmisioni) kapacitet. Kod DSLAM-a se radi statičko multipleksiranje.

MUX

slika 5

Statičko multipleksiranje

Pod terminom statičkog multipleksiranja podrazumeva se TDM (Time Division

Multiplexing) iliti vremensko multipleksiranje i PBM (Packet-Based Multiplexing) tj.

multipleksiranje paketa.

TDM

Kod vremenskog multipleksiranja postoje dva načina multipleksiranja. Jedan je sinhroni

vremenski multipleks a drugi je statistički vremenski multipleks.

Sinhroni vremenski multipleks

Sinhroni vremenski multipleks koristi se kada brzina koja se može dostićiprenosnim medijumom prevazilazi brzinu digitalnog signala koji treba tim medijumompreneti. Više digitalnih signala (ili analognih signala koji nose digitalne podatke)

može se preneti jednim transmisionim medijumom umetanjem signala u vremenski slobodne delove u prenosu drugog signala.Sinhroni vremenski multipleks predstavljen je na slici 7. Ima četiri ulaza i svaki je brzine 14,4kb/s. Linija je brzine 57,6kb/s.

Dolazeći podaci iz svakog od četiri izvora kratkotrajno se pamte u memorijskom prostoru.

slika 7

Memorijski prostor se sekvencijalno očitava i formira kompozitni di gitalni signal. Operacija iščitavanja treba da bude dovoljno brza da bi memorijski prostor bio ispražnjen (očitan) pre nego što se novi podaci pojave. Brzina kompozitnog signala mora da je najmanje jednaka brzini zbira pojedinačnih signala. Digitalni signal se prenosi direktno ili preko modema kao analogni signal.Podaci su organizovani u ramove. Svaki ram sadrži cikluse vremenskih celina (slotova). U svakom ramu jedna ili više vremenskih celina dodeljena je odgovarajućem izvoru podataka. Sekvenca vremenskih celina koja pripada jednom izvoru naziva se kanal. Podaci iz svakog kanala pre prosleđivanja na liniju privremeno se skladište u memorijskom prostoru multipleksera. Sinhroni vremenski multipleks naziva se „sinhroni” zbog toga što su kanali (sekvence vremenskih celina) unapred dodeljene pojedinim izvorima podataka i ne mešaju se u toku rada. Ukoliko izvor podataka nema šta da pošalje kanal je njemu i dalje dodeljen ali neiskorišćen. Ovaj princip primenjen je i kod frekvencijskog multipleksiranja.

Statistički vremenski multipleks

Kod sinhronog vremenskog multipleksa može se desiti u opštem slučaju da su mnoge vremenske celine neiskorišćene. Tipična primena vremenskog multipleksa bila bi veza terminala sa deljenim računarskim portom. Iako bi veći deo vremena terminali bili u upotrebi ne postoji prenos podataka kod svakog terminala. Druga vrsta vremenskog multipleksa je statistički multipleks. Statistički multipleks ispituje karakteristike podataka koji se prenose i dinamički dodeljuje vremenske celine samo ako se zahteva prenos. Kao i kod sinhronog vremenskog multipleksa statistički multipleks ima veći broj ulazno/izlaznih linija na jednoj strani i multipleksiranu liniju velike brzine na drugoj strani. Svaka od linija ima svoj memorijski prostor - bafer. U slučaju statističkog multipleksera postoji n

ulazno/izlaznih linija ali je samo k vremenskih celina gde je k < n na raspolaganju vremenskom multipleksu. Sa strane ulaza zadatak multipleksera je da pregleda ulazni memorijski prostor i očitava jedinice podataka. Na izlazu multiplekser prima ram i prosleđuje podatke iz vremenskih celina u odgovarajući izlazni memorijski prostor. Pošto statistički vremenski multipleks koristi činjenicu da priključeni uređaji ne šalju podatke sve vreme, brzina na prenosnoj liniji je manja nego zbir brzina priključenih uređaja. Tako statistički multiplekser može da koristi manju brzinu podataka na multipleksiranoj liniji od sinhronog vremenskog multipleksera za isti broj priključenih uređaja.

S druge strane statistički multiplekser ne šalje prazne vremenske celine ako bilo koji od ulaznih uređaja ima podatke za slanje. U prvom trenutku šalju se samo podaci

u vremenskim celinama. Ne postoji dodeljivanje vremenskih celina po njihovoj poziciji. Zbog toga je potrebno uvesti adresiranje da bi se obezbedila pravilna isporuka podataka. Na taj način se korisnim podacima moraju dodati i nekorisni podaci (premašenja) namenjeni adresiranju. Format rama koji koristi statistički multiplekser ima uticaja na performanse sistema. Naravno poželjno je minimizirati premašenje da bi se propusna moć sistema poboljšala. Statistički multiplekser koristiće sinhroni protokol kao što je HDLC 1. U okviru HDLC rama deo za podatke mora da sadrži i upravljačke bitove za

multipleksiranje.Način da se poveća efikasnost je da se dozvoli da se podaci iz više izvora smeštaju (pakuju) u jedan ram. U tom slučaju potrebna je oznaka da bi ukazala na dužinu podataka svakog od izvora. Tako se deo statističkog rama (podram) sastoji od sekvence polja za podatke. Svako od polja određeno je svojom adresom i dužinom.

Paketsko multipleksiranje je prikazano na slici 8.

Paketsko multipleksiranje se bitno razlikuje od TDM-a, svaki paket sadrži informaciju o rutiranju koja treba da odredi način rutiranja paketa od izvora do njegove krajnje

destinacije. Svaki paket sadrži dodatne informacije, zaglavlje ili sastavne bitove koji omogućuju početak i kraj svakog paketa koji treba da bude indentifikovan u strimu bitova. Paket može biti varijabilne ili tačno određene dužine i zavisi od od toga koliko često su raspoređene ćelije. Informacija o rutiranju može biti ili trenutna adresa destinacije kao što je kod IP ili Etherneta-a ili može biti tablica u slučaju Frame Relay (FR) , ATM ili MPLS. Tablično orijentisani paketi zahtevaju kontrolni plan za konfiguraciju srednjih prekidnih modova između izvora i krajnje destinacije da bi se iskontrolisalo rutiranje paketa koje mora biti pravilno i ukoliko nije rutirano tačnom putanjom i da se ispravno postavi u niz koji je unapred određen, pre nego što dođe do krajnjeg korisnika.

Operacija se najbolje prihvata ako se objasni zamišljanjem sviča koji je povezan sa izlazom multipleksera. Svaki paket sadrži svoju adresu i nema potrebe za kontrolom reda paketa koji se prenose na viši red strima. Svič jednostavno određuje kroz koji ulazni kanal ulazi, i ukoliko su podaci pristigli, (bar jedan kompletan paket ćelija) , povezuje dovoljno jedan ili više paketa ili ćelija podataka da bi prošli kroz multipleksirani strim.

Zaključak :

DSLAM je element koji na prvi pogled deluje jednostavno međutim njegova složenost se ogleda kroz njegovu funkcionalnost i njegovu upotrebu kako ranije tako i danas ali i u bliskoj budućnosti gde će , kako predviđaju stručnjaci iz oblasti Telekomunikacija i Internet Tehnologija , doživeti pravu tehnološku ekspanziju i u drugim oblicima komunikacija. Ovo se posebno podupire sa činjenicama da timovi stručnjaka već u trenucima kada se ovaj rad stvara istražuju mogućnost da se DSLAM pojavi u sastavu i drugih standarda a ne samo u ATM, IP, DSL.

Računajući na veću uključenost DSLAM-a u budućnosti radi se na sledećim poboljšanjima:

1. Povećanje brzine sa ADSL2+ čak do 24 Mbps i VDSL do 100 Mbps

2. Povećanje DSL mogućnosti, i tipova uključujući i ADSL2+, CVoDSL, G.SHDSL i EFM (Ethernet in the First Mile)

3. Dalja funkcionalnost uključiće BAS autentifikaciju, rutiranje, MPLS, packet-voice, and broadcast TV.

LITERATURA :

Implementation and Applications of DSL Technology

SADRŽAJ :

Sinhroni vremenski multipleks……….12

Statistički vremenski multipleks……….. 13

PDM………14

Zaključak………15